Andrić, višegradska kasaba i njeni junaci

Od trenutka kada janjičari, 1516. godine, odvode put Stambola desetogodišnjeg dečaka iz roda Sokolovića, do 1914. godine, kada Austrijanci miniraju njegovu zadužbinu, preturila je kasaba, zajedno sa mostom, razne vlasti, ratove, pohare, uspone i padove, i na pojedinačnom i na opštem planu.

Smrt Radisava sa Uništa, čija je žrtva uzidana u temelje mosta, početna je tačka na pripovednoj dijahronijskoj vertikali mosta koja će biti ispresecana datumima istorijskih preloma: povlačenjem Turaka iz Mađarske, prvom velikom poplavom, krajem 18. veka, godinom Karađorđeve bune u Srbiji i njenim dalekosežnim odjecima u Bosni preko lako zapaljive granice, okupacijom Bosne 1878. godine koja je ozbiljno uzdrmala učmalu varoš, velikim povodnjem 1896. godine koji je otplavio pola kasabe i oštetio most, dolaskom železnice i početkom nacionalnog i socijalnog buđenja u prvoj deceniji dvadesetog veka, aneksijom Bosne i Hercegovine, 1908. godine koja je donela novo veliko uznemirenje i neku muklu pretnju koja od tada više nije prestajala da pritiska kasabu i drugom decenijom prošlog veka, vremenom kada u varoši, a posebice na kapiji mosta, sve vri i ključa od probuđenog nacionalizma, đačkih rasprava, debatnih klubova i spremnosti da se ruši Monarhija.

… Andrića u prvom redu zanima društvena istorija mosta: on sa posebnom pažnjom prati i analizira promene u društvenom, ekonomskom, kulturnom i političkom postojanju varoši, da bi, povremeno, akcenat pripovedanja pomerio ka pojedinačnim sudbinama koje, same po sebi, sa promenama nemaju direktne veze, ali trpe njihove posledice: to su Fata Avdagina, Dauthodža Mutevelić, Salko Ćorkan, Milan Glasinčanin, Gregor Fedun, Lotika, gazda Pavle Ranković, te Alihodža Mutevelić, najodaniji branitelj mosta i njegov zaštitnik.

Za razliku od Alihodže, tog čuvara tradicionalnih vrednosti, koji ustaje protiv svega što je švapsko, strano i novo, pateći zbog života koji se, prema njegovim shvatanjima, odavno pokvario i krenuo stranputicom, Lotika stiže na talasu modernizacije, novog života, u kojem se posluje, stiče, trguje i troši, u kojem život dobija novu dinamiku i drukčija obličja.

Pisac je posebno osvetlio lik svoje višegradske junakinje, Lotike Loti Celermajer, aškenaske Jevrejke, pristigle sa porodicom iz Tarnova u Galiciji.

Lotika, ta vešta, hrabra, neumorna i otresita udovica, držeći na okupu celu svoju veliku porodicu, muškom upornošću i ženskom mudrošću vodi mesni „Hotel zur Brücke“, koji u jednom trenutku postaje važno središte mesnih događanja. Prateći njenu sudbinu, od trenutka kada je život izgledao kao da je iz jednog komada, pa sve do trenutka kada se taj život kida, mrvi i osipa, pisac u višegradskoj hronici paralelno ukazuje na promene u biću višegradske kasabe od trenutka dolaska austrijske uprave, pa sve do prvih granata koje padaju na ćupriju, čiji lukovi Lotiki titraju pred očima tokom dugih godina borbe za opstanak porodice.

Andrićev drug iz detinjstva, Mića Branisavljević, u svojim sećanjima na dane odrastanja, svedoči o Višegrađanima koji su piscu bili prototip za književne junake. Pored „tante-Loti“, vlasnice hotela preko puta radnje njegovog oca Pavla, koji je bio živi model za formiranje lika gazda Pavla Rankovića, on, kao stvarno postojeće ličnosti iz vremena detinjstva, spominje i kelnericu Malčiku i kelnera Gustava, trgovca i vlasnika gvožđarske radnje Santu Papa, gradskog fakina Ćorkana, te Alihodžu Mutevelića, koga su deca pamtila po rascepljenom uhu. Postojali su i Suljaga Osmanagić iz Crnča, Nailbeg Tvrtković (koji u romanu dobija prezime Turković) te mnoge druge ličnosti koje su postale likovi višegradske hronike.

Topografija Višegrada, sa likovima koji reprezentuju njegovu istoriju, i njegova povesna biografija, projektuju se i u mnogim Andrićevim pripovetkama.

Već u trodelnoj pripoveci „Put Alije Đerzeleza“, u prvom delu triptiha – „Đerzelez u hanu“ – radnja se odigrava kod višegradske carinarnice u kojoj se steklo mnoštvo čeljadi koja je tu zapela na svom putu. Svi oni slegli su se kod đumrukane, čekajući da se načini drveni most na mestu otplavljene drvene ćuprije na reci, na putu za Priboj. Među njih, da šenluči i terevenči, da jede, pije, peva i da se kocka, stiže čuveni Alija Đerzelez, sa tragovima nekadašnjeg junaštva, sa snagom u opadanju. U tragikomičnoj epizodi sa lepom Venecijankom i trkom do jabuke, sva preostala slava bivšeg silnika i raspojasa nestaje i raspršuje se u urnebesnom smehu raskalašne svetine u hanu na višegradskoj trošarini.

Međutim, trodelnom pripovetkom o muslimanskom epskom heroju Aliji Đerzelezu, jednim od vrhova Andrićeve pripovedačke umetnosti, započela je krajem druge decenije 20. veka da raste jedna moćna grana Andrićeve pripovedačke umetnosti. Do pripovetke o Đerzelezovim lutanjima, Andrić se mogao razumeti kao pisac ispovednog lirizma, fino osenčenih i psihološki intoniranih fragmenta u kojima se izražava uznemirena nutrina pesničkog subjekta. Sa triptihom o Đerzelezu, pisac ulazi u jedan novi krug tema u okviru kojeg Bosna, sa svim modalitetima njenog specifičnog istorijskog i narodnog habitusa, postaje Andrićevo važno stvaralačko uporište. Manje ili više arhaičan i egzotičan svet Bosne, poprište sudara Istoka i Zapada, koji proizvodi različite tenzije, postaće rodno tlo jednog bogatog toka Andrićeve prozne umetnosti.

… Višegrad, kao istorijska i kao geografska scena pojavljuje se i u nekoliko drugih Andrićevih ranih pripovedaka: „Ćorkan i Švabica“, „Za logorovanja“, „Ljubav i kasabi“ i „Rzavski bregovi“ koje će, zajedno sa „Mustafom Madžarom“, „Danom u Rimu“ i „Noći u Alhambri“ ući u prvu Andrićevu zbirku priča iz 1924. godine. U vreme kada već skoro dve decenije stranstvuje po svetu, dolazeći samo o ferijama kod tetke i teče u Višegrad, Andrić se drži Višegrada, fiksirajući ga u svojoj pripovedačkoj prozi kao bujnu varoš sa narodom sklonim lakoći u maštanju. Te pripovetke kao da su pripremale tle za potonju Andrićevu veliku višegradsku hroniku, razvijajući jedan krug tema i motiva, i uobličavajući ih u male epizode koje bi se, hipotetički, mogle ugraditi u kompoziciju romana Na Drini ćuprija.

Ako bi se priča „Rzavski bregovi“, kako je već rečeno, mogla shvatiti kao zametak ili skica romana Na Drini ćuprija, to bi „Ljubav u kasabi“, sa precizno datim položajem kasabe i istorijom tragične zaljubljenosti mlade Jevrejke Rifke Papo u austrijskog oficira, Hrvata Ledenika, mogla biti i neka vrsta modela priče o međunacionalnim suprotnostima i o konfesionalnoj isključivosti poput „Pisma iz 1920. godine“. U temelju priče o nesrećnoj, mladoj jevrejskoj lepotici stoji ljudska drama, tragedija jedne ličnosti i jedne porodice, a nemogućnost razumevanja među kulturama data je kao okvir. U toj priči Andrić uvodi jevrejsku temu, koja će se, docnije, na različite načine razrađivati i u višegradskoj (porodica Papo, Lotika i njena porodica, Gaoni, Levi) i u travničkoj hronici (rod Atijasa), i u Gospođici (Rafo Konforti), i u jednom broju pripovedaka: „Deca“, „Reči“, „Pismo iz 1920. godine“ (Levenfeld), „Ljubav u kasabi“ (familije Papo, Romano), „Bife Titanik“ (Mento Papo), ili eseja („Na jevrejskom groblju u Sarajevu“, tekstovi o Isaku Samokovliji i Kalmiju Baruhu).

Poput Fate Avdagine, iz osmog poglavlja romana Na Drini ćuprija, koja ne želi ono što joj daju, i Rifka Papo, koja želi ono što joj ne daju, bira tragičnu smrt u moćnoj vodi Drine. Obe posebne sa svoje lepote i mladosti, izuzetna bića koje priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina, upisuju se među Andrićeve tragične junakinje koje stradaju upravo zbog svoje naročite lepote, neobičnosti, istaknutosti i isturenosti svetu koji ne ume da lepotu prepozna i sa njom živi (Mara, lepa Mostarka, Katinka, Anika). U skladu sa Andrićevom poetikom ulančavanja pojedinačnih, nezavisnih pripovednih celina međusobno povezanih likom ili temom, epizoda o Rifki Papo mogla je postati ravnopravni deo velike hronike višegradskog mosta.

U svakom slučaju, jedan junak iz te priče, Milan Glasinčanin iz Okolišta, predvodnih grupe ljudi koji su zalivali Rifkin grob, ne bi li, posle duge suše, prema verovanju, dozvali kišu, isti je onaj Glasinčanin koji je u romanu Na Drini ćuprija, na sofi višegradske ćuprije, igrao strašnu i poslednju igru. Kao što je Glasinčanin iz pripovetke pomahnitao zajedno sa dvojicom Turaka, tako se isti junak, u drugom književnom kontekstu, kockajući se i zalažući u kocki svoj život (u snu ili na javi, veli Andrić), zaneo i pomerio pameću. Dva meseca ležeći u groznici i bunilu, Milan Glasinčanin nikada neće saznati je li njegova kockarska gubitnička igra bila samo fantazija, priviđenje, tlapnja ili maštarija. Bila to igra sa Sotonom ili ne, bio to san ili java, Glasinčanin je, posle nje, zauvek izgubio zdravlje, mladost i imetak, jednako kao što je dušu izgubio i mladi Bukus Gaon, za koga se verovalo da je pronašao zlatnik zapao među blokove mosta. Lude glave, nesmiren i neobuzadan, on će po kockarnicama i hanovima protraćiti ne samo veliki novac, nego izgubiti i pamet i budućnost.

U Višegradu, pojedini građani još pamte priču da je odista postojao izvesni Milan Glasinčanin koji je život završio u duševnoj bolnici. Razlozi njegovog razminuća svesti, dakako, danas nisu poznati, ali izgleda da je stvarni junak poslužio piscu kao obrazac za formiranje književnog lika.

Jedan drugi junak iz višegradske hronike, glavni je lik priče o tragikomičnoj zaljubljenosti u pripoveci „Ćorkan i Švabica“. Gradska luda, nesrećni bastard, hamal i sluga Salko Ćorkan zagleda se u Švabicu, cirkusku igračicu, izazivajući podsmeh pijanih kasabalija. Hronolški, na liniji književnog života lika, priča o Ćorkanu i cirkusu prethodi događajima opisanim u romanu, kada je Ćorkanova opsednutost cirkuskom igračicom već ušla u varošku legednu. Zaljubivši se, posle tri godine, u drugu ženu, u Pašu iz Dušča, on ponovo postaje meta šaljivdžija i dokonjaka, igrajući jednog zimskog jutra pijan na uskoj, kamenoj ogradi mosta.

Kada su deca toga jutra hitala u školu preko mosta, za ceo život im se urezala slika dobro poznatog Ćorkana koji preobražen i lak, poigravajući smelo i radosno, kao mađijom nošen, hoda onuda kuda je zabranjeno i kud niko ne ide. A kako bez Ćorkanovog učešća ne biva nijedna (…) zgoda, upravo njega pisac šalje da u vodama nabujale Drine, u mekanom, mokrom pesku, pronađe leš lijepe i mudre, kako veli narodna pesma, Fate Avdagine.

Andrić je, zasigurno, kao dečak gledao Ćorkana kako u mehanama ispija rum i u ludim pijanim terevenkama služi za podsmeh i šegu kasabalijama. On je, na putu za školu, u neko studeno zimsko jutro, umotan u šalove koje mu je tetka plela, možda mogao videti Ćorkana kako, u lebdivom hodu, kao u snu, korača po zaleđenoj ogradi mosta, stojeći lako nad provalijom kao da ima krila. I nema sumnje da je upečatljiv prizor jednookog Ćorkana koji pijan, po poledici, lako i bez straha, hoda ogradom mosta, ostao zauvek urezan u Andrićevom sećanju.

Prototip za Ćorkanov lik, po svoj prilici, bio je izvesni Salko Mehić, koji je i u stvarnom životu imao nadimak Ćorkan. Andrićev školski drug Milan Gavrilović sećao se da je taj, stvarni Ćorkan, pošto je potrošio sav novac od miraza, pijući i vozeći se fijakerom, smislio da promeni veru. Pitao je pravoslavnog popa hoće li ga primiti, na šta mu je ovaj odgovorio da i on, u svojoj veri, ima bar desetak takvih kao što je Ćorkan da teslimi muslimanima.

Isti „antijunak“ višegradske čaršije pojavio se, na kraju svog životnog puta, još jednom u Andrićevoj prozi, u priči „Mila i Prelac“, kada, posle godina pijanstva i argatovanja, na prolećnom suncu umire na golom kamenju bezimene ruševine.