Aneksija Crne Gore kao zamena za Kosovo

U takvoj situaciji izgovor državnog vrha da se Srbija „ne meša“ u unutrašnje stvari drugih država predstavlja uobičajeni trik u sporovima među državama. Taj trik je na ovim prostorima patentirao Slobodan Milošević, koji je uporno ponavljao da Srbija nema ništa sa događajima u Hrvatskoj i Bosni, dok su u isto vreme svi vojni, ekonomski i finansijski resursi Srbije, pod okriljem takozvane JNA, bili stavljeni na raspolaganje pobunjeničkim snagama.

Danas je situacija drugačija jer više nema JNA da bi se njome prikrivala otvorena agresija. Zato je izabran metod unutrašnje promene vlasti u Crnoj Gori putem „pobune naroda“.

Neprestanim masovnim okupljanjima i defileima, blokadom saobraćaja, paljenjem crnogorskih zastava i crtanjem srpskih, učestalim huliganskim nasiljem, ispisivanjem parola „Smrt Crnoj Gori“, sistematskim širenjem lažnih vesti i najavom krvoprolića od strane patrijarha Irineja, ide se na stvaranje atmosfere straha i nesigurnosti u Crnoj Gori, što bi trebalo da vodi zaključku da je takvo stanje neodrživo i da je nastupio momenat ili-ili.

Finale ove akcije biće „Marš na Podgoricu“ u kojem bi učestvovale hiljade Srba iz Srbije, Bosne i sa Kosova, a kada se u Podgorici okupi, kako oni predviđaju, pola miliona ljudi, celokupan društveni život biće paralisan, neće raditi ni bolnice ni škole ni pekare, a blokada će trajati sve dok Milo Đukanović ne podnese ostavku.

Očigledno je, a to se više i ne krije, da je prvenstveni cilj ovog propagandnog rata smena aktuelne vlasti i vraćanje Crne Gore u državnu zajednicu sa Srbijom. Nakon toga biće promenjen i celokupan sistem vrednosti koji danas dominira Crnom Gorom i uvešće se novi, kleronacionalistički sistem vrednosti, počev od rehabilitacije četništva do toga da poglavar Crne Gore javno ljubi ruku Amfilohiju Radoviću.

Međutim, pored ovog glavnog cilja postoje i drugi važni ciljevi, vezani uglavnom za političku situaciju u Srbiji, a među njima se naročito ističu sledeći:

Propagandni rat protiv Crne Gore znatno će doprineti da se pred izbore 26. aprila stvori atmosfera u kojoj će opredeljenje i glas za Srpsku naprednu stranku biti tumačeni kao doprinos borbi za „spas srpskog naroda“, a takvom stereotipu teško je odoleti kada su nacionalističke strasti dovedene do usijanja, čemu veliki doprinos daju i glavne stranke opozicije.

Drugi cilj jeste eliminacija iz javnog diskursa brojnih afera i skandala koji su u poslednje vreme preplavili Srbiju i vladajuću stranku, od Krušika i Jovanjice, lažnih doktorata, naplatne rampe kod Doljevca, hotela na vrhu Kopaonika, do megaafere pod nazivom Megatrend, institucije čiji je zadatak bio da polupismene kadrove SNS-a snabdeva fakultetskim diplomama, doktoratima i drugim akademskim zvanjima.

Čuvena formula „Hilandar gori a vi pitate za trafiku“ i ovoga puta je efikasno primenjena tako da više niko ne sme da pomene neku od afera u situaciji kada srpski narod u Crnoj Gori „pati gore nego u NDH ili pod Turcima“.

Treći cilj tiče se globalnog pogađanja oko Kosova. Ne radi se o tome da Crna Gora bude kompenzacija za priznanje Kosova, jer nikakvog priznanja od strane Srbije neće biti. Maksimum koji današnja Srbija može da prihvati jeste „ukrajinska formula“ po kojoj je Ukrajina svojevremeno bila članica Ujedinjenih nacija iako se nalazila u sastavu Sovjetskog Saveza kao njegova federalna jedinica.

Srbija može relativno bezbolno da prihvati članstvo Kosova u UN i da nastavi da Kosovo tretira kao svoju teritoriju, pod uslovom da joj Zapad dozvoli aneksiju Crne Gore. A da bi Zapad na to pristao potrebno je prethodno situaciju u Crnoj Gori dovesti do stanja da „sam narod“ u Crnoj Gori traži prisajedinjenje Srbiji.

Naredni cilj kvarenja odnosa sa Crnom Gorom jeste definitivno sprečavanje ulaska Srbije u Evropsku uniju. Naime, Srbiji je dobro poznato da je jedan od bitnih uslova za članstvo u EU normalizacija odnosa sa susednim državama i otklanjanje svih međusobnih sporova.

oučena iskustvom sa Slovenijom i Hrvatskom EU nema više nikakvu nameru da u svoje redove prima one koji se svađaju i tako kvare ukupnu atmosferu. A s druge strane, ni Srbija nema nikakvu nameru i želju da uđe u EU jer, kako je rekao Dačić, ako EU prima u svoje redove i takve države kakva je Hrvatska, onda Srbiji tamo nije mesto.

To je aksiom koga se svi pridržavaju a priče o poglavljima, pregovorima i sličnim „evropejskim“ dokazivanjima samo su lukava adaptacija one narodne da „umiljato jagnje dve majke sisa“. Zbog toga je Srbiji veoma stalo da ne bude ona ta koja će reći „ne“, već da to učini sama Evropska unija, a ona će to utoliko pre uraditi ukoliko odnosi Srbije sa susedima, Hrvatskom, Bosnom i Crnom Gorom, budu što gori.

Pored pomenutih ima i nekoliko drugih ciljeva koji se žele ostvariti ovim propagandnim ratom, kao što je očuvanje privilegovanog položaja prebogate Mitropolije SPC u Crnoj Gori, tj. njene pretenzije da bude iznad države i iznad zakona, da ne plaća porez i da radi sve ono što se njoj prohte. Tu je takođe i ekonomski rat protiv Crne Gore za čijim formalnim objavljivanjem i pozivom na bojkot crnogorske robe i turizma nema potrebe jer neprijateljska atmosfera koja je stvorena neminovno vodi takvim posledicama.

U svakom slučaju, kakav god da bude ishod ove avanture u koju su se nerazumno upustili crkveni i državni vrh Srbije, izvesno je da će građani Srbije biti najveći gubitnici.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije i jedan od potpisnika Apela 88