Šef evro-grupe u Evropskoj uniji Žan Klod Junker objavio je usred Hamburga da je jedan od razloga za njegovo najavljeno povlačenje sa tog mesta to što Nemačka i Francuska, dve najveće države i te grupe i EU, postupaju tako kao da one sasvim same određuju sudbinu Evrope.
Junker se, kako javljaju nemački mediji, posebno pozabavio nemačkom arogancijom i uverenjem nepotkrepljenim činjenicama da je Nemačka „jedina zemlja vrline na svetu“ i najbolji evropski đak i da zato plaća ceh za ostale manje uzorne države članice. „Od 17 država evro-zone sedam ima manje dugove od Nemačke. To u državi u kojoj se bez prestanka debatuje o tome zašto ona mora da plaća za celu Evropu nikada nije tema“, rekao je Junker.
I pored ovih kritika Junkerovog predloga da ga na čelu evro-grupe nasledi nemački ministar finansija Volfgang Šojble, nemačka vlada se nije saglasila sa Junkerovim povlačenjem.
Ma kako visok položaj u EU administraciji zauzimao, Junkerova kritika ne bi imala tako veliku težinu da na neki način nije na liniji onoga što Nemačkoj prigovara favorit na nedeljnim predsedničkim izborima u Francuskoj Fransoa Oland. Bez harmonije između francusko-nemačkog para nema harmonije u EU, a Frankfurter algemajne cajtung (FAZ) u komentaru Holgera Štelcnera ocenjuje da će se, ukoliko postane francuski predsednik, Oland „truditi da ima dobre radne odnose sa nemačkom kancelarkom kao i obratno“.
Angela Merkel je otvoreno podržala njegovog suparnika, dosadašnjeg predsednika Francuske Nikolu Sarkozije, koji je, ipak, ljubazno odbio njenu ponudu da u njegovoj predizbornoj kampanji lično učestvuje, a i brzo se ujeo za jezik pošto je najzad pohvalio nemački ekonomski model. Komentator FAZ-a zaključuje da će, u slučaju pobede Olanda, „nemačko-francuski odnos biti manje harmoničan, a konfliktni potencijal veći“.
Oland, naime, ni pred drugi krug francuskih predsedničkih izbora nije odustao od tvrdnje da je francuski narod 22. aprila (prvi krug) glasao za ponovne pregovore o fiskalnom paktu (štednje) koji je usvojilo 25 EU-država i čija je ratifikacija pri kraju. Oland nije jedini u EU koji smatra da je Nemačka nametnula oštru štednju državama koje je ne mogu ni sprovesti ni ekonomski preživeti. Ponovo bi o tome pregovarala i Holandija. Može biti da je to bilo slučajno, ali odmah po Olandovom istorijskom rezultatu iz prvog kruga izbora, Mario Dragi, šef Evropske centralne banke, objavio je da fiskalni pakt treba da bude dopunjen paktom privrednog rasta.
Još u evropskim medijima traje rasprava o tome šta bi ovaj stav tačno trebalo da znači, i koliko su ubedljiva uveravanja iz Frankfurta da je sa sipanjem likvidnosti bilo dosta, a već pomenuti Junker se izjasnio: umesto dalje upotrebe Evropske centralne banke trebalo bi za 10 milijardi povećati kapital Evropske investicione banke i njenu ulogu u državama koje, kao Francuska, nikako da isplivaju iz recesije. Samom Olandu se čini da je stav ECB na liniji njegovih zalaganja, ali ne prenagljuje u njegovom tumačenju, a i Nikola Sarkozi sad smatra da je „čist kurs štednje velika zabluda“.
I pored značaja odnosa francusko-nemačkog para, Nemci od svoje strogoće ne odustaju, pa je Angela Merkel odmah objasnila : „Pod paktom za rast razumeju se strukturne reforme, a ne rast zaduženosti“. Naročito su prema Olandovim stavovima oštri specijalizovani nemački ekonomski časopisi, recimo nemački Menadžer koji tvrdi da je Oland svojim izjavama nemačku vladu učinio nepoverljivom. Nervozu u Berlinu izazvao je u svakom slučaju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
