Animal morabile

Na sva prethodna, kao i na još složenija pitanja ove filozofske discipline, nastoji da odgovori renomirani nemački filozof Otfrid Hefe (Otfried Höffe), sada gostujući profesor na univerzitetu u Sankt Galenu, negdašnji ordinarijus filozofije u Frajburgu i docnije u Tibingenu, u jezgrovitom Uvodu u etiku (Otfried Höffe: Ethik. Eine Einführung, C.H. Beck, Minhen 2013). Hefe je autor dvadesetak filozofskih studija i monografija i urednik dveju referencijalnih edicija Mislioci i Tumačenje klasika, kod možda najuglednijeg nemačkog izdavača u Minhenu, C.H. Beck Verlag, koji, neka uzgred bude rečeno, ove jeseni slavi 250. godišnjicu postojanja.

Mnogi očekuju od etike ili filozofije morala nekakvo učenje o dužnostima ili zabranama. Etika postavlja pitanja o dobrom, srećnom, odnosno uspelom životu i daje odgovore u smislu filozofskog umeća življenja. Ona propagira uvid u saznanje da dobar život ne može postojati bez obaveza.

Današnja pitanja etike prevashodno su usmerena pitanjima privrede, životne sredine (ekologije), medicine i tehnike. No, takva pitanja primenjene etike iziskuju opšta pitanja etike. Hefe upućuje na asinhronost moralno-teorijskih u odnosu na naučne i tehničke inovacije. Etičkim konvencijama potreban je dah stoleća.

Šta je predmet etike? Hefe smatra da je važenje moralnih zakona ne samo interkulturalno i interepohalno, već univerzalno. Budući da su filozofski pojmovi često višeznačni i višeslojni, Hefe nalazi da je pojmovna analiza neophodna da bi se predmetnost označenog razumela. Hefe razvija diferenciranu semantiku centralnog, troznačnog pojma ęthos. Jedno značenje se odnosi na mesto života (ribe u vodi), drugo na socijalni etos i treće na lični etos. Dok je etika naučna disciplina koja se bavi filozofskom teorijom morala, dotle pod „moralom i običajima“ valja razumeti predmet ove discipline. Autor veli da je čovek biće koje je sklono da zaboravlja, te ga otuda valja povremeno podsećati ne njegovu određenost/upućenost, na njegove mogućnosti: šta je u njemu. Čoveku (homo sapiens) su svojstvene mnoge odrednice: on je biće koje čini/dela, koje misli, koje govori, koje ubija, koje se igra, itd. Čovek je i animal rationale – razumom obdarena životinja. Hefe ovom kardinalnom određenju priključuje i animal morale, moralno biće koje je čoveku imanentno. To svojstvo nije in actu, već je potencijalno, te je čovek pre animal morabile – biće koje je sposobno da bude moralno. Čovek nije samo za moral sposoban, već je moral njegov priziv.

Poziv/priziv na moralnu dužnost (moralisches Sollen) počiva i na antropološkom „bazalnom imperativu“ – otvorenosti ka svetu (Weltoffenheit) koja karakteriše čoveka. Ta otvorenost ka svetu i za svet ujedno je i izvor energije koja je dobrodošla inteligenciji; no, ona može i da pothranjuje destruktivne fantazije o svemoći. Otuda se čovek može definisati kao „majmun koji povremeno želi biti i bog“. Pri svoj sili ovakvih ambivalentnosti, odgovor na pitanje „zašto uopšte biti moralan“ postaje još složeniji. Hefe veli da se, kad je reč o moralnom pravu, odgovor može naći u smislu: „Ljudi moraju, jer jedan drugome to duguju. Ljudi imaju pravo da ne budu obmanuti, pokradeni ili ubijeni“. Nešto teže u argumentativnom smislu stoji sa „interesovanjem za moralno uvažavanje“. U jednom poglavlju ove knjige o moralu u antropološkoj perspektivi, Hefe veli da je moral nekakav mixtum compositum iz „dužnosti, potrebe i bivstva“.

Uvod u etiku knjiga je napisana iskusnom rukom prominentnog autora koji besprekorno zna da spoji strukturalna pitanja diskursa, odnosno teorijske refleksije, sa didaktičkom preglednošću izlaganja materije i odgovora na ključna pitanja etike u istorijskom luku od antike do savremenog doba. Uvod u etiku nadasve je instruktivna knjiga za svakoga ko se bavi pitanjima ove discipline, napisana sa briljantnom spretnošću sažimanja i sublimiranja u filigrano razlučene kompleksnosti ove vazda aktuelne filozofske discipline koja podstiče na dalja promišljanja.