Anoreksija je teška bolest sa smrtnim ishodom: Kako se u Srbiji leče poremećaji ishrane?

Situaciju otežava stav obolelih od anoreksije da ne žele da uzimaju terapiju koja bi ih spasila, u krajnjem, i smrti zbog toga što hoće da budu pothranjeni i neuhranjeni, a svi poremećaji ishrane spadaju i u spektar psihijatrijskih bolesti, zbog čega je nekada jako teško i mukotrpno lečenje.

Okolina, takođe, ne prepoznaje problem, čak roditelji tinejdžera pomišljaju da su im deca na dijeti i da „imaju neke svoje pubertetske bubice u glavi“.

Potvrđujući te podatke za Danas, Radan Stojanović, klinički farmakolog na Ktedri za farmakologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, kaže za Danas:

Ljudi misle da su oboleli na nekoj dijeti

„Ukoliko neko ne jede ili povraća zbog krivice što je jeo, ljudi misle da je na nekoj dijeti. Anoreksija, odbijanje da se jede, bulimija, osoba jede, ali zbog krivice potom povraća, spadaju u poremećaje ishrane i u pitanju su ozbiljne bolesti. Sa druge strane, one se potcenjuju. Čak i lekari to rade jer veoma mali broj njih se bavi lečenjem tih bolesti. Zbog svega toga pacijentima je vrlo teško da stignu na lečenje. Ukoliko uzmemo u obzir da u tu grupaciju spadaju prvenstveno mlade devojke, problem je jako veliki. Sa druge strane, potcenjivanje u nemedicinskoj javnosti ogleda se u tome da su ljudi skloni da te devojčice proglašavaju hirovitim, sklonim da isteruju nešto svoje“, objašnjava Stojanović.

„Anoreksija, na primer, je bolest u psihijatriji sa najvećom stopom smrtnosti. Lečenje je dugotrajno, uključuje se psihoterapija i ostala farmakoterapija“, naglašava on.

Prema njegovim rečima, kada su lekovi u pitanju, njihovo razvijanje ne prati decenijska saznanja o tim bolestima.

„Sada imamo situaciju da je sve više pacijenata čija je dijagnoza poremećaj ishrane, dok su nam ograničene opcije za lečenje. Istovremeno, ne zna se tačan uzrok nastanka tih bolesti. U pitanju su više faktora: psihološki, biološki i sociokulturološki. Na prva dva skoro da ne možemo da utičemo, ali na treći možemo jer su i tu takozvani okidači za pojavu bolesti. Ovaj vek je, na primer, vek mršavosti. To je sveprisutni ideal koji bi trebalo doseći, što je apsolutno pogrešno. Manekenkama čiji je indeks telesne mase ispod 18,5, koje su neuhranjene i pothranjene, ne bi trebalo dozvoliti da izlaze na pistu. Pothranjenost ne možemo favorizovati jer je povezana sa većim brojem obolenja uključujući i psihijatrijske kao što su depresija, opsesivno – kompulsivni poremećaj (OKP) i anksioznost“, objašnjava on.

Govoreći kako se leče poremećaji ishrane, Stojanović navodi za Danas, da je, na primer, karakterističn za anoreksiju da pacijent ima nisku telesnu masu i jaku želju da ona takva i ostane.

Ne žele da piju lekove

„Mlade devojke, koji su većinski pacijenti, ne žele da piju lekove da bi im se stanje popravilo, dok s druge strane, odobrenih lekova za lečenje anoreksije nema. U praksi nam je cilj da popravimo telesnu masu, kao i da redukujemo druge simptome, uključujući iz domena psihijatrije – OKP, depresivnu anksioznost i druge. Imamo individualan pristup i on zavisi od slučaja do slučaja. Daju se lekovi iz grupe antidepresiva, antipsihotika, uz to postoji lek olanzapin za koji je dokazano da podiže telesnu masu. Kada je bulimija u pitanju, situacija je nešto bolja. Daje se lek koji je odobren za njeno lečenje fluoksetin, a koji je dostupan i našim pacijentima. On smanjuje broj prejedanja praćenog kompenzatornim ponašanjem – povraćanjem. U sklopu bulimije često dijagnostikuje poremećaj prejedanja“, naglašava on.

Nacionalni simpozijum o poremećajima ishrane

Kako dodaje jako je složen proces lečenja tih pacijenata, a zbog karakteristika bolesti, ono može da traje jako dugo.

„Ali, dobro je da se o tome priča i razmenjuju iskustva lekara. U četvrtak će biti održan drugi Nacionalni simpozijum sa međunarodnim učešćem baš na tu temu na kojem ćemo ponovo razmenjivati iskustva u lečenju tih jako teških bolesti“, ističe Stojanović.