„Anoreksija nervoza može da se razume kao pasivni suicid“: Psihijatar Marija Đurović o opasnim poremećajima ishrane

„Najučestaliji iz ove grupe bolesti su anoreksija nervoza i bulimija nervoza, kao i kompulzivno prejedanje. Ove bolesti se najčešće javljaju u periodu rane, srednje i kasne adolescencije, od 12-25 godine života. Mogu biti udružene sa drugim poremećajima mentalnog zdravlja: opsesivno kompulzivnim poremećajem, anksioznim poremećajima, depresijom, poremećajem ličnosti“, ističe naša sagovornica.

Hrana je samo sredstvo

Prema njenim rečima, poremećaji ishrane nisu problemi sa hranom, apetitom, telesnom masom, ili izgledom.
„Hrana je samo sredstvo, bilo da se odbacuje ili konzumira u velikim količinama, pa namerno povraća. Osnovni pokretač svih simptoma je strah, kao kod anksioznih poremećaja ili fobija. Obolela osoba, da bi izbegla neprijatno osećanje straha, koristi razne metode izbegavanja obroka i održanja adekvatne telesne mase: restrikcijom unosa hrane, preskakanjem obroka, preteranom fiičkom aktivnošću, namernim povraćanjem, kao i zloupotrebom lekova iz grupe laksativa i diuretika. Poremećaji ishrane se mogu čak i definisati kao fobija od hrane i adekvatne (medicinski definisane) telesne mase ili zdrave uhranjenosti. Ono što razlikuje pomenute poremećaje, anoreksiju i bulimiju, jeste vrednost telesne mase. Oboleli od anoreksije nervoze su po pravilu pothranjeni, i upravo su niska telesna masa i gubitak menstrualnog ciklusa glavni dijagnostički kriterijumi za postavljanje dijagnoze ovog poremećaja. Osobe obolele od bulimije nervoze su po pravilu normalo uhranjene, ponekad i nešto veće telesne mase, uz očuvan menstrualnim ciklusom u najvećem broju slučajeva“, objašnjava ona.

Đurović naglašava da su poremećaji ishrane najsmrtonosnije psihijatrijske bolesti, smrtnost se kod anoreksije nervoze kreće i do 15 odsto.

„Do smrti može doći zbog izrazite pothranjenosti koja može dovesti do zastoja srca, poremećaja elektrolita kao posledice restriktivne ishrane i učestalog povraćanja koje dovode do poremećaja srčanog ritma i potencijalno do zastoja srca. Čest uzrok smrti je i hipoglikemijska koma. Psihijatrijski uzrok smrti je realizovani suicid. Anoreksija nervoza se može razumeti i kao pasivan suicid, izgladnjivanje je postepeno pasivno nestajanje. Kod bulimije je nešto drugačije, osobe koje se bore sa ovim poremećajem imaju veću učestalost kliničke depresivnosti, kao i suicidalne ideacije i nekoliko pokušaja suicida pre početka lečenja. Što se medicinskih uzroka smrti tiče i ovde je vodeći poremećaj elektrolita, posebno kalijuma, koji može dovesti do poremećaja srčanog ritma i zastoja srca“, navodi ona.

Dodaje da pored ovako visoke stope smrtnosti, brojene su psihijatrijske i telesne komplikacije ovih bolesti koje često zahtevaju lečenje u jedinici intenzivne nege ili metaboličkoj jedinici.

Izražen strah od hrane

„Osnovni simptomi anoreksije nervoze su izražen strah od hrane i povećanja telesne mase, promenjen odnos prema hrani u smislu unosa koji je neadekvatan – restirktivna i jednolična ishrana, retki obroci, neobičnosti u načinu konzumiranja hrane, kao i preokupiranost mislima o hrani, receptima i kuvanju, u većem delu vremena tokom dana. Nekoliko meseci od početka restriktivne ishrane i gubitka kilograma dolazi i do gubitka ciklusa, a ako se anoreksija javi pre pojave menstruacije postoji rizik da se ciklus ne pojavi do izlečenja. Oboleli mogu da se izgladnjuju, prejedaju pa namerno povraćaju, jedu samo određene namirnice, što zavisi od podtipa poremećaja. Fizička aktivnost podrazumeva iscrpljujuće aktivnosti koje imaju za cilj redukciju straha koji osećaju vezano za uzimanje hrane i potencijalno povećanje telesne mase. Karakteristično je da fizička aktivnost ima opsesivni karakter i da se sprovodi po rigidnim pravilima. Ovi simptomi okupiraju veći deo psihičkog života obolele osobe što vremenom dovodi do distanciranja od porodice, društva, popuštanja u školi i na fakultetu, pada opšte funkcionalnosti.

Kako Đurović navodi, anoreksija se javlja u dva oblika: restriktivni – izglednjivanje i često fizička aktivnost, i bulimični kada, pored ta dva navedena simptoma, obolela osoba i namerno povraća posle manjih ili većih količina hrane.

„Bulimija nervoza je poremećaj koji podrazumeva neodoljivu i nezadrživu potrebu za uzimanjem velike količine hrane koje je kombinovano sa neadekvatnim kompenzatormim mehanizmima izbegavanja dobijanja na telesnoj masi: nasilno povraćanje, periodi gladovanja, zloupotreba laksativa i diuretika. Bulimične epizode su praćene osećanjem gubitka kontrole, osećanjem stida, samogađenjem i depresivnošću. Poremećaj prejedanja ili kao simptom noćnog jedenja sve je učestali u svakodnevnoj kliničkoj praksi. Kao posledica nelečenja ovih poremećaja javlja se gojaznost, depresivnost, poremećaj sna iz profesionalne, socijalne i emocionalne teškoće“, objašnjava ona.

Kada je reč o gojaznosti, Đurović kaže da ona može da bude komplikacija nelečenog poremećaja ishrane – atipične bulimije nervoze, kompulzivnog prejedanja i sindroma noćnog jedenja, ali se dešava i obrnuta situacija da pacijenti koji su gojazni imaju i poremećaj ishrane.

„Svetska zdravstvena organizacija je proglasila pandemiju gojaznosti. Posledice gojaznosti mogu biti uvod u mnoge telesne bolesti: dijabetes tipa 2, kardiovaskularne bolesti, karcinom. Uz to, psihološke posledice su depresivnost, pokušaji suicida i suicid, poremćaji ishrane, anksioznost, problemi sa samopouzdanjem i samovrednovanjem, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, povlačenje. Tu su i sociokulturološke posledice jer smo svedoci diskriminacije gojaznih ljudi što se posebno odnosi na žensku populaciju“, napominje Đurović.

Oboleli, ističe ona, vrlo vešto kriju simptome, kao da znaju da nešto nije u redu sa njihovim ponašanjem.
„Drugi mogući razlog zašto simptomi prođu nezapaženo je činjenica da roditelji ne znaju da ove bolesti postoje, i vrlo često se po prvi put u životu sreću sa takvim ponašanjem te ga i ne shvataju ozbiljno. Nažalost, neki simptomi poremećaja ishrane su opšte prihvaćeni u savremenom društvu i smatraju se poželjnim ponašanjem – apsolutno nekonzumiranje šećera, slatkiša i sokova, restriktivna ishrana, vegetarijanska ishrana, intermitentni post, keto ishrana, insistiranje na proteinskoj ishrani, detox programi, preterano vežbanje, svakodnevni odlasci u teretanu. Međutim, treba imati na umu da je ovo ponašanje posebno opasno i upadljivo kada ga sprovode deca, a za to imaju podršku roditelja“, upozorava ona.

Tipično ponašanje adolescenata

Ponašanje adolescenta koji boluje od poremećaja ishrane tipično.

„Ta deca su po pravilu poslušna, dobra, prefekcionisti, odlični đaci. Retko kada se suprotstavljaju roditeljima i često odbijanje hrane bude prvi put da kažu „ne“ roditlejima i prvi razlog za svađe i prepirke u kući. Za većinu roditelja jako je teško da prihvate činjenicu da njihovo dete boluje od poremećaja ishrane. Oni bi trebalo da potraže pomoć za decu čim se javi sumnja na postojanje poremećaja ishrane. Učešće roditelja u lečenju adolescenata sa poremećajem ishrane i gojaznosti je od vitalnog značaja za uspeh tretmana“, ističe Đurović.