Antistres vikend sa Savom Savanovićem

Ujutru sledi doručak, Savin specijalitet LAVRE RIJAARTE uz koji se obavezno pije eliksir života, zatim se odlazi „u jednu od vodenica gde se Sava skrivao zadnjih decenija’’, tu se rade antistres vežbe ‘’koje Sava praktikuje svaki dan i zahvaljujući kojima je ostao zdravog tela i duha i sačuvao dva zdrava zuba’’. Turistima sledi upozorenje: ‘’Sve što sa Savom budete radili mora ostati tajna… Inače…’’

Za ručak se servira Savin specijalitet nazvan LIBE IĆLUK 1970. „spremljen prošlog veka, a Sava kaže da je najukusniji kada odstoji nekoliko decenija’’. Posle ručka Sava vas vodi u posetu Valjevskom muzeju i Muselimovom konaku, gde će vas upoznati sa svojom verzijom istorije.Takođe će vam pokazati staru čaršiju Tešnjar. Naravno, i za večeru Sava sprema specijalitet koji sve više izlazi iz tajnosti i zove se PRAGNJE. U nedelju posle doručka Sava turiste vodi u Petničku pećinu, gde se rade jutarnje antistres vežbe – letenje kao slepi miševi, „najpopularniji sport u vampirskom svetu’’. Ko uspešno izvrši prvu vežbu prelazi na sledeću, Savini prijatelji slepi miševi će vas učiti kako da visite na steni. Onda će Sava da vam pokaže jedno od najudobnijih mesta za odmor i spavanje u pećini.

– Savu Savanovića, junaka Glišićeve pripovetke „Posle 90 godina“ za turistički brend Valjeva odabrao je klaster „Valjevo za vas“ i promovisan je na Sajmu turizma u Beogradu. Sava nam je promoter, pa sam ja došao na ideju za ovu turu. Razmišljao sam jednu noć i napravio program – kaže Tomislav Mitrović, vlasnik agencije „Kasper travel’’.

Objašnjava da su za mesec i po dana već imali vrlo posećene ture, a gosti su uglavnom bili sredovečni ljudi iz Beograda.

– Svi gosti koji dođu dobijaju venac od belog luka, zaštićeni su, pošto je opasnost uvek tu negde u blizini. Jela su puna belog luka tako da ljudi smrde po 15 dana. I eliksir života sam osmislio, on se pije od jedan do dva komada dnevno, ne sme više, jer uz pomoć velikih količina može da se živi po 500 godina. Posećuje se i vodenica u kanjonu reke Gradac. To je stara vodenica koja ima vodeničara, on fizički liči na Savu, i priča turistima svoje dogodovštine. Pre njega je tu bio vodeničar koji se stvarno zvao Sava, umro je pre dve-tri godine… I tako, doživljava se nešto stvarno interesantno. I smešno. U kafiću „Mi nismo anđeli’’, recimo, idu posle ponoći antistres vežbe do zore tako da je to jedno vikend druženja sa dosta smeha – priča Mitrović.

Ljudi koji dolaze, kaže, obiđu i manastire, pa ne haje mnogo za saopštenje Valjevske eparhije.

– Mi se ne bavimo vlaškom magijom, prosto, zezamo se – kaže on, dodajući da je ranije radio samo rekreativni turizam za strance, jer živi u Parizu već 10 godina, ali od jeseni planira veliku kampanju Save Savanovića u Francuskoj i zapadnoj Evropi.

Valjevska eparhija je u svom saopštenju, međutim, ozbiljno shvatila celu priču.

– To saopštenje je na neki način klerikalizacija kulture, jer je u pitanju kulturni turizam, a pri tom, pitanje kulturnog nasleđa ne sme se poistovećivati sa konfesionalnim nasleđem – kaže za Danas Marko Stojanović, antropolog iz Etnografskog muzeja u Beogradu. „Sava Savanović, vampir, prvo je ušao u antologije srpske literature koje su objavljivane i u svetu, te je on na taj način već prošao kulturni i civilizacijski filter. Pod dva – vampiri se zaista mogu smatrati srpskim brendom zato što su kao takvi ušli u globalnu popularnu kulturu, počev od „povampiravanja“ istorijske ličnosti – Drakule, pa nadalje, i ja ne vidim razlog da se sada vraćamo u nekakve početke hrišćanstva kada je trebalo iskorenjivati određena prethrišćanska verovanja zato što su stajala na putu opšteg napretka i kvaliteta života“ – objašnjava Stojanović.

Etnolog Paun Durlić, kustos Muzeja u Majdanpeku, kaže da je „pobuna“ Crkve kao naručena da populariše ideju dosetljivih Valjevaca, „koju podržava svim srcem’’.

– Ako „saopštenje“ nije njihova smišljena, zajednička akcija, onda je Crkva dala „autogol“, jer se postavlja pitanje zašto ona ne „brendira“ vrednosti koje sama smatra podobnijim od imidža koji imaju „loši momci“ iz naših predanja? Pa neka jedni dođu zbog Save, a drugi zbog Nikolaja… Od prvog nek se ovajdi srpska sirotinja, čija ga je mašta stvorila, a od drugog nek se bogati srpski kler, pa će biti i vuk sit i ovce na broju. Međutim, stvar postaje ozbiljna kada se ovaj potez Crkve sagleda sa druge strane. Ona kao da želi prazno polje naše svesti koje je u prošlom veku držala partija, pa da projekti, koji su ranije išli na ideološku proveru u Komitet, sada idu po verski blagoslov u Eparhiju. Ako se tako nastavi, neće biti čudno da Crkva jednoga dana baci anatemu na dečje bajke i zatraži da se one izopšte iz školskih knjiga, jer su njihovi glavni junaci takođe mitska bića, koja se – kao paganski prežici – sudaraju sa aktuelnim verskim dogmama. Kao etnolog, koji decenijama rudari kroz sve slojeve narodnoga duha, tvrdim da više živosti u ovo sumorno vreme mogu uvesti dobro osmišljene šale, kalamburije i karnevali sa „likom i delom“ Save Savanovića i sličnih bića iz naše nevesele prošlosti nego eskapistička i hermetička verska učenja, zasnovana na teoriji patnje, žrtve i greha. Epoha za kojom mi kaskamo šalje jasnu poruku: ne menjajte sliku, prodajte nam je – objašnjava Durlić

Marko Stojanović, opet, smatra da Srbija treba i može da živi od kulturnog turizma, umnogome zasnovanog na bogatom nematerijalnom kulturnom nasleđu.

– Nažalost, tek ove godine Srbija je donela zakon kojim se potvrđuje Konvencija o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, na čemu UNESKO radi već duže vreme. Mi smo 120. država koja je Konvenciju ratifikovala. Na osnovu te ratifikacije država može da stane u odbranu kulturnog turizma. Između ostalog, pošto je vampir srpska reč koja je ušla u sve svetske jezike, trebalo bi da se kao srbijanski (ili zajednički sa Rumunijom) pošalje predlog za UNESKO-vu Listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa, zasnovan na celokupnom korpusu verovanja u vampira. Kod nas postoje odvajkada narodna verovanja u vampire, i predočavanje tog elementa kulturnog nasleđa je mukotrpan posao koji bi trebalo ostvariti. Sava Savanović je samo imenovano verovanje koje postoji u čitavom srpskom narodu. Sava je smešten u zapadnu Srbiju iako su najbolja verovanja o neumrlim, vampirima, tencima u stvari u istočnoj Srbiji. Interesne i ciljne grupe očigledno postoje – u ovom slučaju za Savu, i to sa razrađenim stavovima o nematerijalnom nasleđu, samo treba kanalisati informacije u pravi promotivni postupak za kulturni turizam. Mi nismo iskoristili ni Kremnu, ni Tarabiće, javnosti nije dovoljno i na pravi način ni objašnjeno ko su oni bili, kao ni Zlakusu, gde grnčari održavaju misaone obrasce i kroz njih tehnologiju prastarog zanata, na način koji se nije menjao u biti od neolita. Sa druge strane Hrvatska već ima 14 proglašenih kulturnih dobara na Listi svetske nematerijalne kulturne baštine, i uglavnom su to obredne povorke, koje su, kao i vampir, umnogome zasnovane na prethrišćanskim narodnim verovanjima – kaže Stojanović.

U poseti vlaškim magovima

Jedna beogradska turistička agencija organizuje turističku turu gde se u okolini Negotina obilaze vlaške vračare pod geslom: „Doživite magiju’’.

– Jedinstvena prilika da se upoznate i porazgovarate sa belim vračem – vračarom – piše u ponudi.

Marko Stojanović kaže da je vlaška magija dosta zloupotrebljavana poslednjih 20 godina.

– Postoji veliki komunikacioni šum, jer se populistički i na mnogo suprotnih načina tumači, te u razne svrhe koristi sve ono što se smatra da je vlaška magija, pa je trenutno vrlo teško razlučiti šta se tu može smatrati kulturnim dobrom u pravom smislu – objašnjava on.

Paun Durlić objašnjava da je „izvikana vlaška magija deo etnomedicine, i za nju imaju interes ljudi sa tegobama’’.

– A po definiciji, oni ne mogu i ne smeju biti turistička klijentela, jer bi to bilo duboko nehumano, a i u sukobu je sa zakonom. Vlaška magija je verbalna, i može imati razarajuće dejstvo na jednu vrstu psihotičnih ljudi. Srećom, Vlasi su na nju postali imuni, a na Srbe ne deluje zbog jezičke barijere, tako da ona – sem izneverenih očekivanja – drugu štetu ne može da nanese. Njoj, međutim, vredi da se pristupi kao atraktivnoj, živoj starini, i to preko organizovanog susreta zainteresovanih turista sa odabranim vlaškim vračevima, koje bi na naročito odabranim mestima – pogodnim i za njihove obrede i za same turiste – organizovale specijalizovane turističke agencije, u tesnoj saradnji sa istraživačima koji se bave tom problematikom, i koji bi bili kvalifikovani, stručni vodiči kroz magijske rituale. Mi smo u majdanpečkom muzeju ovaj model isprobali u saradnji sa „Kulturnom mapom“ iz Beograda, i on se – na nivou eksperimenta – pokazao veoma pogodnim. Ali, samo kao uzbudljiva tačka na kompleksnoj turističkoj trasi – kaže Durlić.