Antivakcinaši u direktnom TV prenosu: Da li je umiranje nevakcinisane dece u 21. veku činjenica o kojoj treba ćutati

Na globalnom nivou, zarazne i parazitarne bolesti su sa 18 odsto na drugom mestu kao uzročnici smrtnog ishoda u humanoj medicini ( SZO, 2019).

Godišnje u svetu umre četiri miliona dece zbog toga što nisu bila vakcinisana protiv pojedinih infektivnih bolesti (SZO, 2023).
Danas, u Srbiji, oboljevaju i umiru deca sa teškom kliničkom formom malih boginja i velikog kašlja zato što nisu bila vakcinisana kako nalaže Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i Pravilnik o imunizaciji.

Nažalost, u trećoj deceniji 21. veka obuhvat obaveznom vakcinacijom u Srbiji, protiv 11 mikroorganizama ili njihovih toksina, daleko je ispod nivoa (= 95 odsto) koji obezbeđuje kolektivni imunitet.

Ishodišta/izvorišta problema i šta predlažemo:

Zdravstveno obrazovanje stanovništva

Najbitnija karika u prevenciji infektivnih bolesti je edukovano stanovništvo, naoružano empatijom i tolerancijom, koje se kreće u jasno i dobro zacrtanom koordinatnom sistemu protivepidemijskih mera. Nažalost, zdravstveno obrazovanje poslednjih godina su potpuno preuzele društvene mreže, a informacije sa društvenih mreža su najčešće površne, jednostrane, pa i netačne.

Na drugoj strani, evidentno je višegodišnje stručno neubedljivo, defanzivno i nekreativno ponašanje zdravstvenog sistema, stručnih i esnafskih udruženja zdravstvenih radnika, pa i same države prema značaju zdravstvenog obrazovanja i vakcinacije. Iskustveno gledano, ništa ne može da zameni lekarovo blagotvorno, ubedljivo i blagovremeno delovanje u koje je ugrađeno njegovo znanje, iskustvo, veštine, sistematičnost i motivisanost.

Zdravstveno vaspitanje stanovništva treba realizovati kroz svakodnevni rad lekara primarne zdravstvene zaštite, kroz preventivne preglede, skrininge i rad savetovališta. Jedino lekar primarne zdravstvene zaštite sa stečenim i izgrađenim poverenjem, uz to edukovan, kompetentan i motivisan, može da kvalitetno i efikasno realizuje zadatke iz oblasti zdravstvene pismenosti stanovništva.
Zato predlažemo novi normativ od 26 pregleda lekara primarne zdravstvene zaštite tokom radnog vremena, od koga će bar četiri biti preventivni pregledi (približno 15 odsto).

Stručnu i savetodavnu pomoć lekarima pružili bi centri za promociju zdravlja pri institutima za javno zdravlje (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac). Stručnjaci (lekari, psiholozi, IT stručnjaci) ovih centara trebalo bi da osmisle i odgovarajuću kampanju socijalnog marketinga i jačanja poverenja u programe imunizacije.

Instituti i zavodi za javno zdravlje imali bi obavezu da redovno obaveštavaju stručnu i laičku javnost sa šestomesečnim izveštajima o sprovođenju vakcinacije i pratećim problemima, kao i predlogom dopunskih mera za neophodan obuhvat stanovništva vakcinacijom.
Za ovakav rad, sistemski i iskustveno ustrojen, treba obezbediti sve neophodne preduslove: organizacione, kadrovske, prostorne, stručne i materijalne.

Stručno utemeljen i proaktivan stav lekara o neophodnosti vakcina i vakcinacije

Zabluda je da svi lekari mogu kompetentno govoriti o stručnim aspektima vakcinacije, jer to zahteva, kao i u drugim oblastima medicine, užu edukaciju, lično iskustvo i primenljivo znanje.

Odgovorni lekari (lekar opšte medicine, pedijatar, infektolog, ginekolog, imunolog, mikrobiolog) koristeći znanje, iskustvo, stečeno poverenje i moć razložnog i staloženog objašnjavanja moraju nenametljivo afirmisati značaj vakcinacije (epidemiološki, klinički, ekonomski, socijalni, etički) uz iznošenje i mogućih neželjenih efekata.

U svakom slučaju, osiguranike treba kompletno informisati, motivisati i ohrabriti bez sakrivanja ijedne validne činjenice.

Nedopustiva je pasivna i nezainteresovana pozicija lekara, pa i prepuštanje odlučivanja laicima o neophodnosti vakcinisanja.

Zabluda je rasprostranjeno očekivanje laika da vakcina ne sme da ima neželjene efekte.

Takvo uslovljavanje ne postoji za lekove koji se široko i često nekritički primenjuju sa brojnim neželjenim efektima.

Na svu sreću, neželjeni efekti vakcina su isključivo blagi i prolazni. Prema tome, nema medicine bez rizika i to laicima treba stručno i ubedljivo objasniti.

Sankcionisanje lekara koji izlaze van usvojenih naučnih istina i doktrina o vakcinama

Zabluda je što pojedini lekari svoje (ne)opravdane sumnje u efikasnost i bezbednost pojedinih vakcina, posebno MMR-a, žele da podele sa laicima, kao da će im oni pomoći u pronalaženju istine.

Rezultati su zbunjenost i neodlučnost građana, na jednoj strani, i jeftina popularnost tih lekara, na drugoj strani.

Podsećamo da je među nama stručnjacima sve podložno opovrgavanju, ali da postoje mesta za razjašnjenje svih mogućih stručnih nedoumica, npr. sekcije Srpskog lekarskog društva ili druga stručna udruženja.

Do mogućih, stručno utemeljenih promena, obaveza je lekara da sprovodi usvojene doktrinarne i ozakonjene naučne istine.

Svako iskakanje lekara van zvaničnih i usvojenih naučnih stavova, dezavuisanje tekućeg znanja i nauke, promovisanje pseudonauke, kao i kršenje aktuelnih zakona koji regulišu aktivnu imunizaciju, mora biti promptno sankcionisano od strane nadležnih tela Lekarske komore Srbije, zdravstvene inspekcije, stručnih komisija i komisija za spoljašni nadzor Ministarstva zdravlja.

Vraćanje poverenja u zdravstveni sistem i lekare

Narodno zdravlje mnogo više zavisi od skladnog, usaglašenog, humanog odnosa između lekara i građana, utemeljenog na uzajamnom poverenju i poštovanju, nego od velelepnih bolnica i sofisticirane dijagnostike.

Poverenje se, po pravilu, vrlo teško i postepeno stiče, ali trenutačno gubi, što „zahvaljujući“ stručnim greškama ili kršenjem etičkog kodeksa, što uplivom brojnih spoljašnih faktora.

Trenutno je nedopustivo nisko poverenje osiguranika u lekare – samo 54 odsto anketiranih građana Srbije ima poverenje u izabranog lekara, a samo 38 odsto u lekara specijalistu.

Uzimajući u obzir sve nepovoljne faktore, optimalni procenat poverenja bi trebao da iznosi oko 90 odsto, idealni (futuristički cilj) oko 95 odsto.

Trenutno, širokoprisutno nepoverenje u lekare značajno onemogućava realizaciju aktivne imunizacije.

Realizacijom nove zdravstvene politike, definisane u „Srčanoj knjizi“, tokom naredne tri godine, značajno bi se podiglo i obnovilo poverenje u zdravstvene radnike. Za predložene promene potrebna je, pre svega, politička volja partija na vlasti, ali i angažovanje zdravstvenih radnika.

Značajnu ulogu u vraćanju poverenja u zdravstvene radnike imala bi, između ostalog, i sredstva javnog informisanja. Ovo bi zahtevalo širu raspravu i ostvareni konsenzus među urednicima i novinarima zaduženim za oblast humane medicine, odnosno zdravstva.

Značaj i uloga sredstava javnog informisanja

Brojne su zablude koje se obilato „serviraju“ građanima kada su u pitanju vakcine i vakcinacija, pa i značaj infektivnih bolesti putem nekih sredstava javnog informisanja, ali i društvenih mreža.

Zabrinjava činjenica da su pojedini lekari, sa zavidnom stručnom biografijom, iskoristili neke medije za ličnu promociju, kao i promociju pseudonauke i senzacionalizma. Inače, radi se o lekarima koji u svojoj stručnoj biografiji, po pravilu, nemaju reference koje garantuju znanje, iskustvo i objektivnost u oblasti aktivne imunizacije.

Neprihvatljiva je pojava da neki naši lekari, koji rade u inostranstvu, iznose otvorene antivakcinalne stavove u direktnom TV uključenju, a da je njihov rad i stručno usavršavanja iz nekih drugih oblasti humane medicine.

Vakcinacija zbog svog značaja, ozbiljnosti, složenosti i posledica, trebalo bi da bude isključivo i samo stručno pitanje za meritorne osobe, ali ne i za sledbenike relativizacije i alternativnih činjenica.

Neophodna je kvalitetnija, iskrenija i podrazumevajuća saradnja između novinara i zdravstvenih instutucija, kao i lekarskih profesionalnih i esnafskih udruženja, u cilju blagovremenog angažovanja kompetentnih i odgovornih zdravstvenih radnika na sva pitanja koja interesuju novinare/urednike.

Obaveznost poštovanja zakona i pravilnika koji regulišu aktivnu imunizaciju

Srbija ima savremen i sveobuhvatan Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koji je usvojila Narodna skupština 2016. godine. Članovima 32-39. jasno su definisane obaveze pojedinaca, zdravstvenih radnika i institucija u oblasti imunizacije stanovništva.

Dodatna razrada i objašnjenja data su u Pravilniku o programu obavezne i preporučene imunizacije stanovništva protiv određenih zaraznih bolesti („Sl. glasnik RS“, br. 112/2017).

Pored toga, građane treba upoznati da je u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti u čl. 15 zapisano: „Pojedinac je dužan da čuva sopstveno zdravlje, ali i zdravlje drugih ljudi“.

Samodovoljnost, koju nam je neoliberalni kapitalizam ponudio kao izuzetno primamljiv izbor, nije prihvatljiva ukoliko ona ugrožava druge ljude. Izlaz je isključivo u obrazovanim, samosvesnim i solidarnim građanima.

Poslednjih godina evidentno je nesprovođenje, nepoštovanje i kršenje Zakona i Pravilnika na svim nivoima odlučivanja: od roditelja, preko zdravstvenih radnika i zdravstvene inspekcije Ministarstva zdravlja, pa do tužilaštva i sudova.

Zato, za početak, predlažemo da posle svakog smrtnog ishoda kod nevakcinisane dece, tužilaštvo automatski pokrene mehanizam (istražne radnje) sagledavanja procesa odlučivanja, rada i odgovornosti svih bitnih karika u oblasti aktivne imunizacije – od roditelja do zdravstvenih radnika.

Smrtni ishod deteta ili trajne neurološke sekvele zbog preležane infektivne bolesti, a kao posledice nepoštovanja/neprimene Zakona i Pravilnika, medicinski i etički je neprihvatljivo i ne sme rezultirati ćutanjem i zaboravom, već mora voditi ka nečijoj krivičnoj odgovornosti.

Deca, koja ne mogu da odlučuju o svom zdravlju, moraju biti zaštićena kako medicinski tako i zakonski.

Značaj Instituta za viruse, vakcine i serume „Torlak“

Institut je od krucijalnog značaja u oblasti dijagnostike i prevencije infektivnih bolesti, odnosno radi se o ustanovi od nacionalnog značaja.

Pri tome, ne treba zaboraviti da naši ljudi zbog stručne i naučne tradicije „Torlaka“ i pozitivnog ličnog iskustva, imaju veliko poverenje u „naše“ vakcine. Gotovo smo sigurani, da bi sa „našim“ vakcinama obuhvat zaštite stanovništva vakcinama bio značajno viši.

Za njegov naučno – istraživački rad, utemeljenje stručnih i doktrinarnih stavova, kao i proizvodnju savremenih vakcina i seruma, neophodna su značajna finansijska ulaganja države, odnosno neophodno je prostorno, materijalno, tehnološko i kadrovsko jačanje.

Za njegovo vraćanje na položaje koje je zauzimao u svetskoj medicini tokom 80-tih godina prošlog veka, potrebno je najmanje 5 do 10 godina stručnog, odgovornog i planskog rada zaposlenih i spoljnih saradnika uz neophodnu finansijsku pomoć države i/ili nekog strateškog partnera.

Zaključak

Zabluda je da su tzv. dečije bolesti dobroćudne i da ih treba preležati.

Istina je da klinički tok i ishod tih bolesti zavisi od brojnih znanih faktora (npr. demografskih karakteristika i zdravstvenog stanja bolesnika, promenljivih bioloških osobina mikroorganizama, različitih uticaja spoljašne sredine), ali i manje poznatih faktora kao što su moguće genetičke različitosti domaćina.

Zato se svaka infektivna bolest može klinički prezentovati na različite načine, od asimptomatskih ili blagih formi sa samoograničavajućim tokom, do teških formi sa brojnim komplikacijama, teškim posledičnim stanjima i mogućim smrtnim ishodom.

Zbog toga se savremena humana medicina, generalno gledano, poslednjih godina pomera ka personalizovanoj medicini i upojedinjavanju terapije.

Jedna činjenica, za sada, ostaje jasna i nedodirljiva – aktivna imunizacija (vakcinacija) je najefikasnija, najdostupnija, najbezbednija i najjeftinija preventivna mera u sprečavanju pojave određenih infektivnih bolesti.

Tako je u današnjici, sigurni smo da će tako biti i u budućnosti.

Autor je profesor, narodni poslanik i predsednik odbora za zdravstvo Srbija centra (SRCE)