Antonio Konte: Fudbalski fanatik

Ali nijedan drugi trener na svetu ne bi učinio ono što je Italijan uspeo sa Plavcima – da za samo godinu dana razbijenu vojsku sa Stamford bridža pretvori u pravu kaznenu ekspediciju, a ona, kada je posle početnog saplitanja konačno uhvatila korak, na superioran način osvoji Premijer ligu.

Zatekao je psihički ruiniran, iznutra podeljen, takmičarski nestabilan i nedovoljno uigran tim posle odlaska slavnijeg, pa i cenjenijeg, Žozea Murinja i, kao da se „krvavog“ posla nije prihvatio samo nedelju dana posle surovog ispadanja Italije na penale u četvrtfinalu Evropskog prvenstva i bolnog kraja svoje selektorske epizode, zasukao rukave u nameri da od desetoplasirane ekipe napravi prvaka.

– Dan ima 24 časa. Pet sati spavam, tri sata su posvećena porodici i ostaje mi 16 sati za rad. Nekada je i to malo… – opisao je nekom prilikom svoju dnevnu rutinu čovek fascinantne vrednoće, samodiscipline, posvećenosti, ambicioznosti, energije, temperamenta i autoriteta.

Konte nije dobio stotine miliona evra za pojačanja, kao Žozep Gvardiola u Mančester Sitiju i Murinjo u Mančester junajtedu, niti je bio njihove sreće da mu gazda dovede igrače sa njegovog spiska želja, ali ni to što je imao „kratku“ klupu nije ga sprečilo da na izlazna vrata pošalje, za njegove ratničke planove, „islužene i prestare“ klupske legende DŽona Terija i Branislava Ivanovića ili oduzme minutažu Dijegu Kosti, kada je ovaj digao nos, pomislivši da su mu spasonosni golovi sa starta sezone dovoljni da bude nedodirljiv kao krave u Indiji.

– Slušajte, momci, prošlu sezonu ste završili kao deseti. Nije baš da je samo jedan čovek odgovoran za to. Do vas je – sasuo je jednu od istina Nemanji Matiću i društvu u svom prvom govoru u svlačionici londonskog kluba, a onda ih za Božić šmekerski motivisao poklanjanjem italijanskog vina, sa mitskim citatom čuvenog ratnika Hanibala „lli ćemo naći put ili ćemo ga napraviti sami“ na bocama.

Nije se Grof sa Apenina libio ni da, u hodu, menja pozicije igračima i eksperimentiše s formacijom, sve dok nije, ne mareći za kritike, pronašao idealnu postavku.

– Kao i svaki genijalac i on je pomalo lud. Bolji je taktičar od Marčela Lipija i Karla Ančelotija. Alergičan je na greške – svojevremeno ga je opisao Andrea Pirlo, čuveni napadač, čija je karijera doživela renesansu baš pod palicom stručnjaka, čiji je trenerski uzor bio Holanđanin Luj van Gal.

I, možda ne bi bio sve ovo što je danas da nije na mala vrata, u kopačkama, ušao u Juventus, od Lećeovog klinca koji obećava postao igrač u čijem se prisustvu stoji mirno, a na kraju, kada ga je Kapelo precrtao, gospodstveno otišao u penziju. Ili da nije bez glasa gutao knedle neuspeha, gradeći trenersku karijeru u Arecu, Bariju, Atalanti i Sijeni, dok se nije vratio pod skute Stare dame i s njom uzeo tri prvenstva i dva Superkupa Italije, postavivši temelje današnjoj generaciji finaliste Lige šampiona iz Torina.

Sve vreme uživajući bezuslovnu podršku supruge Elizabete i ćerke Vitorije, bez kojih ovaj četrdesetsedmogodišnjak, kako sam kaže, ne bi preživeo aferu u vezi s nameštanjem utakmica od pre nekoliko sezona.