Apokalipsa iz Japana

Petak, 11. mart

Danas dobih dva poziva. Prvi, da narednih dana pišem dnevnik za Danas. Drugi, da budem gost u nedeljnoj radio emisiji „U prvih pet“.Skoro da poverovah kako i ja imam šta da kažem naciji. Možda bih na kratko živeo u tom uverenju, prija to, da me nije demantovao dan u kome nisam učinio ništa epohalno, ni za sebe ni za naciju. Ali nešto što je izvan mog uticaja obeležilo je današnji dan. Katastrofa u Japanu me tera na zapitanost: radili se o aktivnostima naše planete ili o osveti prirode za ljudsku bahatost i nemar. Strašne slike stižu iz te daleke zemlje. Zemljotres, pa zatim cunami. Nikad nisam video tako razornu moć prirode. Kako u jednom trenutku može nestati ono što je vekovima stvarano. Fascinantno je kako Japanci reaguju u trenucima za koje znamo da izazivaju iskonski strah. Bez panike, oni telima štite vredne predmete i snimaju događaj kamerama. Valjda su obučeni za takve trenutke.

Pred Zvezdara teatrom brojna policijska kola i policajci ispred pozorišta. Pomislih da se nešto desilo, kad ono funkcioneri dolaze na premijeru. Mora li to tako? Znam neke ministre koji su peške, sami, dolazili na premijere.

Subota, 12. mart

Proleće ipak stiže. Osvanulo divno toplo jutro i počinje život na mojoj terasi sa pogledom na Dunav. Danas ne idem na fakultet, ne idem u pozorište na probu, znači dan za odmor i zadovoljstva.Možda se posvetim slikanju. Volim dane kada mogu na miru da slikam.Sa prijateljem Brikom ( glumac Miodrag Krivokapić) odlazim na kej i u Zemunu ispijamo kafu. Pričamo o pozorištu, o nedostatku kolektivne energije bez koje nema ni predstave. Znamo da je kriza, da para nema, ali ipak, premalo se odvaja za kulturu. Nije ona tako nevažna. Dolazi mi i moja ćerka Jana. Ali, prijatno popodne kvari vest od sestre o teškom zdravstvenom stanju njenog muža.

Ponovo loše vesti iz Japana. Dogodila se eksplozija u nuklearki. Broj poginulih drastično raste. Uz to i priča o pomeranju zemlje iz ose, o skraćenju dana, o posledicama koje će ovih dana ostaviti blizina meseca i na kraju o dve hiljade dvanaestoj godini. Vest je u početku zazvučala ozbiljno. Samo nam još to treba u nizu crnih informacija i loših prognoza. I tako smo izgubili veru u bolje sutra.

Ništa od slikanja. Ipak, stiže proleće. Bar malo razloga za optimizam.

Nedelja, 13. mart

Vikendi mi sve više prijaju. Grad se nekako primiri, smanje se gužve u saobraćaju, sve se utiša, nestane onog snažnog pulsiranja i dođu na red sve one lične stvari koje odlažemo tokom radnih dana. U 11 pre podne bio sam gost na Drugom programu Radio Beograda u emisiji ‘U prvih pet’. Jutro je bilo tako lepo da mi je bilo žao što ću ga provesti u studiu i tako će mi propasti plan da ostvarim svoju prvu ovogodišnju vožnju biciklom do Ade. Stanujem pored Dunava, na početku Zemuna i jutarnja vožnja biciklom postala je moj obavezni ritual. To je najlepši način da se otpočne dan. Tokom vožnje ne mislim na posao, ni na obaveze koje predstoje, već se predam prirodi, gledam vodu, drveće, napredovanje gradnje novog mosta i sakupljam pozitivnu energiju.

U emisiji sa voditeljkom Sanjom Milić razgovor o scenografiji, izložbi, predstavama, o studentima, tekao je spontano i dva sata su proletela.

Ručak kod kumova, mali popodnevni odmor i premijera predstave Tom Sojer u pozorištu Boško Buha. Raduju me predstave za decu u tom pozorištu. Tu najviše osetim lepotu igre. Dosta scenografija sam uradio i uživao ne samo u krajnjem rezultatu već i u procesu stvaranja, jer je bilo mnogo prilika za maštanje i realizovanje nekih dečačkih snova. A šta je lepše nego pretvaranje svojih snova u realnost. Uvek se stvarala neka pozitivna atmosfera, a pravili smo i sjajne žurke posle proba. Nigde kao u Buhi nema tako mnogo pozorišnog sveta na premijeri. I nigde glumci nisu tako nagrađeni aplauzom. Svi vole da makar na trenutak ponovo budu deca.

Sve strašnije vesti stižu iz Japana. Zemljotres, cunami, kvar u nuklearki. Nesreća nikad ne ide sama. Nove apokaliptične slike nižu se iz časa u čas.

Ponedeljak, 14. mart

Pre podne radim sa studentima. Na četvrtoj godini radimo Aidu i tim povodom razgovaramo o Egiptu, o hramovima, o kulturi koja je fascinantna i inspirativna. Kako je čarobna dominantna kombinacija dve boje. Boja pustinje i prelepa plava boja Nila. Na žalost, samo dvoje studenata je imalo priliku da to vidi. Trenutno su u fazi traganja za idejom, pa upijaju svaku reč ne bi li otkrili onu nit za koju će se uhvatiti u tom mnoštvu asociacija. Sada su u najtežem delu procesa rada.

Sa studentima pete godine razgovaramo o diplomskom radu. Još uvek se opredeljuju za temu. Znam da im nije lako, ali ovo je poslednja prilika da biraju. Od sutra će raditi teme koje drugi budu odabrali.

Posle fakulteta odlazim u radionicu Narodnog pozorišta. Tamo je u toku realizacija moje scenografije za operu „Zaljubljen u tri narandže“ Sergeja Prokofjeva. Operu režiraju Jirži Mencl i Božidar Đurović. Ovo je jedan od onih velikih, zahtevnih poslova, koji raduju, mada deo radosti oduzima nedostatak uslova.

Već sam radio sa poznatim oskarovcem Jiržijem Menclom. Pre četiri godine radili smo Šekspirove ‘Vesele žene Vindzorske’. Sada je počeo prvu probu obraćajući se celom ansamblu rečima: „Ja ništa ne znam o operi i očekujem da mi pomognete u radu“. A režira opere po celom svetu. Vrlo je kooperativan i spreman da prihvati svaku ideju i sugestiju. Osobina velikih umetnika. Moje rešenje je odmah usvojio, ali me brine kratak rok za realizaciju. Radionica Narodnog pozorišta je sposobna za kreiranje vrlo zahtevnih scenografija, ali je i vreme bitan faktor. Kasni se sa nabavkom materijala zbog nedostatka novca.

I opet slike iz Japana. Eksplozija i na trećem reaktoru. Radijacija se širi. Broj nastradalih sve veći.

Utorak, 15. mart

U toku je izložba mojih scenografskih skica i radnih maketa u novoosnovanom Muzeju Narodnog pozorišta. Napravio sam izbor od sačuvanih radova. Mnogi su nestali mojom nebrigom još u početku mog profesionalnog rada, a dobar deo je u posedu mojih prijatelja, reditelja i glumaca sa kojima sam radio. Nisam u kratkom roku uspeo da se setim gde se sve nalaze i uključim ih u izbor.

Ukazana mi je čast da prvi imam samostalnu izložbu u tom nevelikom, ali lepom prostoru, koji pored stalne postavke koja prikazuje istorijat pozorišta, ima i deo za tematske izložbe. Zbog zauzetosti ne stižem da obiđem izložbu i sretnem se sa posetiocima.

Čitav dan provodim u radionici. Počinjemo sklapanje elemenata i već se nazire celina. Rešavamo razne tehničke i konstruktivne probleme. Lepota ovog posla je u tome što projekat nikad nije gotov. Radi se sve do premijere. Stalno se izmišljaju novi problemi, a onda traže rešenja. Tu je i moj prijatelj, vajar Miroljub Stamenković, koji priskače uvek kad ima složenih skulpturalnih zahteva. Brojne moje scenografije smo zajedno realizovali. Imam veliko poverenje u majstore. Uvek sam bio zadovoljan njihovim radom. Mislim da ni njima sa mnom nije bilo loše. Mada, jedan tapetar, ponosan na svoj rad, zaplakao je kad sam ga naterao da novu, lepo sašivenu draperiju pocepa i uprlja. Meni je trebala stara, patinirana draperija, a on nije pročitao uputstvo za rad. Mada nije ni shvatao zašto neko od novog pravi staro. Valjda na sceni sve mora da bude lepo. I to je pozorište.

I opet Japan. Dugo će se pamtiti ovi prizori.

Sreda, 16. mart

Smrt u porodici prekinula je ovaj moj dnevnik. Putujem.

Autor je scenograf i redovni profesor scenografije na Fakultetu primenjenih umetnopsti u Beogradu