Apolitičnost je bolest koja saseca budućnost

– Živeti kao političko biće, a to znači kao deo države-zajednice-polisa kome pripadaš i učestvovati uz kritički pristup u svim sferama života, obezbeđuje dobru budućnost te države-zajednice-polisa. Biti apolitičan znači biti neodgovoran – navodi u božićnom intervjuu za Danas otac Bojan Radičević.

Sebe predstavlja kao supruga i oca dvoje dece, a interesantno je da se u ranoj mladosti bavio rukometom, i to veoma uspešno. Bio je prvotimac Crvene zvezde i šabačke Metaloplastike, osvajač zlatne medalje sa reprezentacijom Srbije na Evropskom prvenstvu za mlade do 21 godine. Međutim, sportsku karijeru prekida u 23. godini da bi upisao studije teologije u Atini (redovne i postdiplomske studije), a nakon toga završava master studije u Parizu. U rodnom Kruševcu je dve godine predavao veronauku, a potom je na Bogosloviji u Prizrenu bio profesor šest i po godina. Sada je sveštenik u Engleskoj, a takođe se bavi prevodilačkim radom.

 * Bavili ste se sportom. Da li je i u kolikoj meri to bitno za mlade naraštaje?

– Bavio sam se rukometom, bio sam golman. Važne stvari o životu sam naučio baveći se sportom. Stekao sam doživotne prijatelje. Video sam i mračne strane profesionalnog bavljenja sportom. Sve je to veliko iskustvo. Svakako da je dobro baviti se sportom, ali je i prostor za zastranjenje i podlezanje manipulaciji, što konačno vodi u ozbiljne životne ćorsokake, veliki, nažalost.

Koncept profesionalnog sporta danas je takav da mladi sportisti koji uplovljavaju u profesionalne vode, nevezano za to koliko su uspešni, ostaju neobrazovani i nenačitani, a to znači plitki, bez aparata za razmišljanje i rasuđivanje, i na kraju nespremni za život posle karijere. Jer i sa milionima treba znati živeti, to je teško breme. U isto vreme tretirani su ne bolje od trkačkih grla, što je žalosno. Roditelji bi trebalo da se istinski staraju o svojoj deci i da nastoje da ne podlegnu ostvarivanju svojih neostvarenih ambicija preko leđa dece, jer i to postoji.

Ljubav je spremiti dete za život, koji je gladijatorska arena, i učiniti ono što će biti dobro za to dete na dugoročnom planu. To je najvažnije. Razumno bavljenje sportom može pomoći u tom smislu. Dakle, sportom se treba baviti, igra je potrebna za zdrav razvoj. Deca su nam zatrovana od zurenja u ekrane, jer je nama roditeljima tako lakše, ali samo trenutno, posle ćemo se gorko kajati zbog distrakcije i mnogo drugih problema koji nastaju usled tako nakaradnog razvoja. U tom smislu je pokret, trčanje, skakanje, igra, druženje kroz sportske aktivnosti, sticanje discipline dobro za mlade naraštaje.

* Kako Vas je privukla teologija?

– Porodica iz koje sam potekao je tradicionalna. Vera i običaji su se poštovali, budući da su moji roditelji došli sa sela i započeli život u gradu, te je kod njih sve to bilo još uvek živo i prisutno, uprkos vladajućoj ideologiji, koja je bila nemoćna da tako brzo iskoreni sve ono što se nije uklapalo u njen koncept. Naravno, tradicionalno je daleko od aktivnog učešća u životu Crkve i shvatanja smisla crkvenog života i istine koju Crkva baštini.

Stoga bismo mogli da kažemo da me je teologija privukla jer sam tragao za odgovorima na egzistencijalna pitanja: odakle smo došli i kuda putujemo, što znači koji je smisao života, života koji je radost ali patnja. Kao mladi sportski profesionalac u Beogradu u Crvenoj zvezdi počeo sam da idem na liturgiju i otkrivam skriveno blago u njoj. Tu sam počeo da se družim sa studentima teologije i mladim ljudima u Crkvi, čitam teološku literaturu i sve više se interesujem za teologiju.

Odranije mi je bio ostao žal zbog prekinutog školovanja, pa sam u tom periodu počeo da razmišljam da upišem teologiju vanredno i studiram baveći se profesionalno sportom. Na kraju sam prekinuo sportsku karijeru i otišao na studije teologije u Grčku. Nikad se zbog toga nisam pokajao i još uvek blagodarim Bogu za to.

* Koliko se to što ste sada sveštenik u Engleskoj razlikuje u odnosu na to kako je biti sveštenik u Srbiji, Crnoj Gori ili nekoj drugoj državi gde je pravoslavlje primarna religija?

– Ogromna je razlika, izazovi su druge prirode, često prilično veliki, ali je to ujedno veliki prostor za istinsku misiju i otvaranje druge i drugačije perspektive ljudima, čime čovek obogaćuje i sebe. Činjenica da je ovde pravoslavlje mnogo manje zastupljeno u odnosu na anglikansku, rimokatoličku i protestantsku konfesiju, ne otežava misiju Pravoslavne crkve.

Savremeni čovek na Zapadu svejedno je malo zainteresovan za hrišćanstvo i religiju uopšte. Glavni problem ovde je potrošački duh: smisao i radost je u trošenju novca. Da bi se novac trošio mora da se zaradi a ovde ta mogućnost postoji izobilno. Da bi se zaradilo mora da se radi, sve više i više, jer su prohtevi sve veći i veći, i onda se čovek pretvara u potrošačku mašinu.

Tu onda trpi i porodica i međuljudski odnosi i zakržljava duhovna komponenta našeg bića, što za posledicu ima ozbiljan disbalans i o koncu vodi u besmisao i duševne patnje i bolesti. Otud paradoks: život bolji nego ikad, a bolesnih od depresije, anksioznosti, shizofrenije i paranoje nikad više, o fizičkim bolestima da ne govorimo, mada je to sve usko povezano.

Na taj način potrošačka društva uništavaju sama sebe. E upravo tu dolazi pravoslavlje da ponudi drugačiji način življenja i shvatanja čak i privilegija koje nude zapadna društva. Takva situacija u kombinaciji sa izuzetno jakom silom asimilacije ovde u Engleskoj i dosta slabo organizovanom srpskom dijasporom predstavljaju glavni izazov za Pravoslavnu crkvu i nas kao sveštenike.

No uprkos tome, dešavaju se čudesne stvari ako se ima vere i zasuču rukavi. Ima Engleza koji se obraćaju u pravoslavlje, čak i u mojoj parohiji, koja je prilično mala i ne baš u stanju procvata ali i to se menja.

Imate Engleze koji su visoko obrazovani, Vaše kolege novinari, pisci, naučnici, koji kažu da do pre par godina nisu mogli da zamisle da budu aktivni hrišćani a kamoli pravoslavni hrišćani, a danas su veoma privrženi Pravoslavnoj crkvi, neki od njih čak postaju sveštena lica. Istina nađe svoj put do istinskih istinotražitelja.

Bog deluje na čudesne načine, čak i onda kada ljudi misle da im On ne treba i da mogu bolje sami da urede život. On deluje čudesno, suptilno i nenametljivo, sa ljubavlju koja kao tiha voda, ne roni breg, nego pomera planine.

* Šta Vam nedostaje, a šta su prednosti života u Engleskoj?

– Nedostaju dragi ljudi, ponekad klima i domaći proizvodi. Sve je osim ljudi nadoknadivo, ali u životu nikada nije sve idealno. Treba se više usredsrediti na ono što imaš i biti zahvalan. To je liturgija – život u aktivnom blagodarenju Bogu.

Život ovde je mnogo drugačiji, materijalistički duh preovladava. Ne izostaje ni kod nas, ali je to ovde mnogo prisutnije. Sve se meri novcem i materijalnim bogatstvom. To čoveku zna da zasmeta. S druge strane prija konvencionalna ljubaznost. Čak i onda kada znaš da je ona površna i ne uvek iskrena.

Takođe, ovde ima prostora za usavršavanje i nadograđivanje – tu su obrazovne institucije, razni program izučavanja engleskog jezika, katedre pravoslavne teologije i drugo. Sa aspekta svakodnevnog života ovde i zanatlija može da živi pristojno i dostojanstveno i to čini veliku prednost ovdašnjeg društva. No ipak, tu je neprestana opasnost skliznuća u materijalističko shvatanje života koje je opasno, jer zaboravljamo jedni na druge, otuđujemo se jedni od drugih i od sebe samih, a radost je upravo u zdravim međuljudskim odnosima koji neizostavno uključuju i zdrav odnos sa Bogom.

To je taj mač sa dve oštrice, ali nema stvaralaštva bez izazova. Na kraju, najveća prednost je raditi sa ljudima, od kojih većina jesu srpskog porekla, ali ih ima i drugih nacija, i ukazivati im na skrivena ali ipak dostupna blaga Crkve i Jevanđelja Hristovog. To donosi najveću radost i čini mi se da je ovde to veći izazov, nego u matici Srbiji, upravo zbog drugačijeg koncepta života.

* U kojoj meri pratite dešavanja u Srbiji, da li ste zainteresovani za političku budućnost naše zemlje?

– Pratim dešavanja u Srbiji, uvek sam to činio i naravno da me interesuje i sadašnjost i budućnost otadžbine. Ne mogu da zamislim da me ne interesuje. Veliki broj Srba u dijaspori se tako oseća. Mi smo samo fizički udaljeni. Apolitičnost je ozbiljna bolest koja saseca budućnost.

Živeti kao političko biće, a to znači kao deo države-zajednice-polisa kome pripadaš i učestvovati uz kritički pristup u svim sferama života, obezbeđuje dobru budućnost te države-zajednice-polisa. Biti apolitičan znači biti neodgovoran. Političnost treba odvojiti od ideološke ili utilitarističke (koristoljubive) pripadnosti političkim strankama. Nikad nijednoj nisam pripadao. To ne ide uz moju službu i pogled na svet.

Crkva treba da objedinjuje. Stranke, iliti partije, po definiciji dele. Ali to što ljudi ne žele da pripadaju strankama, ne znači da treba da se potpuno isključe iz života društva čiji su deo, jer je to krajnje neodgovorno prema sebi, svojoj deci, prijateljima, sunarodnicima, komšijama. Ako zarađuješ dosta novca za srpske prilike, svakako pošteno, i sediš u svome stanu u Beogradu nezainteresovan za zagađenje vazduha i narušavanje prirodne ravnoteže u tvom okruženju, onda u toj svojoj samoživosti sečeš granu na kojoj sediš, jer i ti i tvoja deca udišete taj vazduh.

Dakle, biti apolitičan je opasno po društvo. Ili ako hoćete, ne biti političar ne znači biti apolitičan. To treba da shvate i mladi i stari u Srbiji. U suprotnom je budućnost crna pa nezabeljena, kako narod kaže. U Grčkoj, gde sam studirao, ljudi znaju da nose odgovornost za ono što se dešava i odlučuje na kolektivnom planu. Na razne legitimne načine reaguju i tako pomažu vlasti da čuje i uvaži mišljenje naroda, da preispita odluke.

U tom smislu zdrava crkvena svest je i zdrava društvena i ekološka svest. Zdravi i istinski hrišćani su vrhunski članovi društva u kome žive, jer donose to iskustvo plodonosnog življenja u zajednici sa ljudima i sa Bogom – življenja sa drugima i za druge.

To ne znači da će svi u Crkvi biti takvi, i ti ljudi su na različitim stupnjevima zrelosti. Čak i ja koji ovo kažem, nisam savršen i mogu i te kako da pokažem izvesnu nezrelost u nekim situacijama, ali kada postoji neko da mi na to ukaže sa ljubavlju, ima nade da sazrim i uvidim svoje zablude. Kao profesor u Bogosloviji u Prizrenu na našem Kosovu i Metohiji, gde sam proveo dosta vremena, trudio sam se sa kolegama da vaspitavamo učenike da budu kritički nastrojeni i odgovorni, smeli i nelicemerni.

Među vernicima SPC i Britanci, Rusi, Rumuni…

* Ko su Vaši parohijani, kolika je naša zajednica?

– Parohijani su velikim većinom Srbi. Ima i manji broj Britanaca koji se interesuju za pravoslavlje, neki i postaju članovi naše Crkve. Ima naravno i Rusa, manje Grka (imaju dobro organizovane svoje parohije) ali povremeno dolaze, takođe ima Bugara, Rumuna… Što se tiče Srba, parohijani su sada već druga, treća generacija, neki i četvrta. Zajednica je prilično mala. Usled odlaska mladih u veće gradske centre radi zapošljenja, asimilacije i mešovitih brakova, i na kraju duha vremena u kome živimo, parohija se osula. Čak i shvatanje parohije kao nacionalnog kluba, što nas udaljava od istinskog smisla Crkve i naše vere, polako iščezava. Sada, međutim, nastojimo da obnovimo parohijski život. To je spor ali definitivno moguć proces. Uz Božju pomoć, nadamo se da ćemo uspeti. Koliko? To samo Bog zna…

Poruka za Božić – zagrebimo ispod površine, ne budimo plitki

Moja božićna poruka je zagrebimo malo ispod površine, ne budimo plitki. Pokušajmo da doznamo, prepoznamo i doživimo smisao Božića. Ne ograničavajmo se isključivo na puke običaje, svetlucavu dekoraciju, jelo i piće, poklone i nekritičko usvajanje modela iz posvetovnjačenih zapadnih društava. Neke od ovih stvari nisu same po sebi loše, ali je strašno ako nam je to suština praznika Hristovog rođenja. Budimo svoji, shvatimo ko smo, to je velika, kompleksna ali i divna stvar. Činjenica da je Bog došao u ovaj svet, koji je dolina smrti kao neminovnosti naših života, govori da je se spustio u našu tamu da bi nam doneo svetlost. Ali tu svetlost treba želeti da bi ona mogla da nam zasija i osveti našu tamu, to je prava božićna svetlost a ne svetlucava dekoracija.

Bio sam svedok da su deca na Kosovu i Metohiji uz mnogo manje komfora i privilegija savremenih gradskih sredina, znala da budu mnogo radosnija i životnija, da su u većoj meri doživljavala radost praznika. To su paradoksi života koje ne bi trebalo ignorisati. Na kraju, istina našeg bića, utkana i nepobitna, lično verujem da je otkrivena u Hristu i da je on baš zato došao da bismo poznali istinu i time postali slobodni. Suštinske stvari našeg postojanja iznad su ideologija ma koje vrste. Bili ateisti ili religiozni, ne možemo negirati ono što je potvrđena istina o nama kao ljudima, a to je da samo kada živimo voleći druge i sebe u istoj meri, što nije nimalo lako, možemo iskusiti radost života na zemlji i shvatiti smisao patnje i stradanja.

U tom smislu, usudio bih se da kažem da je Crkva kao način postojanja i življenja iznad religije poimane kao ideologije. U tom smislu želim svim vašim čitaocima, kao i svima vama koji se bavite ovim teškim i odgovornim poslom, da doživite istinski smisao i radost velikog praznika Hristovog Rođenja u vitlejemskoj pećini. Hvala Vam na prilici da razgovaramo. Mir Božji! Hristos se rodi!