Arbitraže – legalni sivi biznis

Tako je profesor Pavle Petrović, šef Fiskalnog saveta, reagovao na podatak iz budžeta Srbije za iduću godinu da će država na kazne po sudskim arbitražama i penale morati da plati 200 miliona evra. Da bi dočarao veličinu sume profesor Petrović kao paralelu naveo je investicije u prosvetu za koje je takođe predviđena ista suma.

„Neophodno je da Vlada ili Ministarstvo daju jasnu analizu zbog čega dolazi do ovakvog naglog skoka ove stavke, ona je dva puta veća u odnosu na 2017. godinu“, poručio je vlastima profesor Petrović.

Izjava šefa Fiskalnog saveta nije uzburkala duhove u javnosti koja se zabavljala dilemom da li je budžet razvojni ili predizborni. Ali je zato parlamentarna rasprava o budžetu bila prilika da Vlada i Ministarstvo finansija na argumentovan način odgovore Fiskalnom savetu i poreskim obveznicima tabelom koja se suštinski svodi na činovničko ažuriranje podataka (zašta je potrebno manje od dva radna sata) i analizom uzroka zbog kojih dolazi do ovakvog naglog skoka ove stavke.

Nažalost, umesto ozbiljne analize ministar finansija Siniša Mali pred Parlamentom neuverljivo se branio politikantskom tezom kako to „nije problem koji smo mi napravili, ali smo transparentni na način da pokazujemo da država ima obaveze da plati gluposti nekih koji su te stvari pre nas napravili“.

Analiza na kojoj insistira profesor Petrović podrazumeva ključne odgovore na pitanja kao što su: zašto je došlo do određenih sporova, najpre sa stranim investitorima? Da li su ugovori bili loši? Ko je te ugovore pisao, ko odobravao a ko potpisivao? Da li se država pravilno zaštitila?

Kako su vođeni sporovi? Da li je bilo vansudskog poravnanja? Da li su advokati preporučili medijaciju? Iz odgovora javnost bi saznala ko za našu državu piše ugovore i koliko su nestručni državni činovnici koji dovoljno ne poznaju sve obaveze koje je država preuzela potpisivanjem brojnih bilateralnih ugovora o zaštiti stranih ulaganja pa iz tog neznanja krše odredbe ugovora, zbog čega onda odlučuju arbitraže i na kraju svu štetu plaćaju poreski obveznici.

Izgubljene arbitraže svaka vlast držala je daleko od očiju javnosti, iako su milioni evra plaćenih kazni zapravo novac poreskih obveznika koji baš zato imaju pravo da znaju svaki detalj vezan za ovu vrstu sporova.

Zanimljiv je, na primer, detalj da se država retko hvalila da je dobila spor u nekoj od međunarodnih arbitraža u kojima je učestvovala.

Tek „na kašičicu“ i povremeno javnost se šokira vešću o visini sume koju je Srbija morala da isplati stranim kompanijama. Ima istine u činjenici da je deo tih arbitraža započet u period 2005-2007. godina. Ima, međutim, i sporova koji su počeli ranije – američka kompanija ICN tužila je 1999. godine SRJ za oduzimanje imovine i tražila odštetu od 50 miliona dolara, a Međunarodna arbitraža u Parizu pet godina kasnije presudila je u korist ICN kojoj je isplaćeno 28 miliona dolara.

Zatim je 2005. godine grčka kompanija Mitilineos podnela tužbu protiv Srbije zahtevajući isplatu 16 miliona dolara i vraćanje 4.000 tona bakra, dugova koje je napravio RTB Bor.

Arbitraža je 2017. godine presudila u korist Mitilineosa kome je Srbija isplatila 40 miliona dolara odštete.

Tim povodom premijerka Ana Brnabić reagovala je, u stilu „ima se, može se“: „Sva sreća, imamo suficit daleko više nego što je planirano. Moraćemo možda i da izbacimo jedan ili dva projekta koji smo planirali do kraja godine iz finansiranja, što nije problem“.

Još jednom američkom biznismenu srpskog porekla, Srbi Iliću vlasniku kompanije „Uniworld“, Srbija je morala da isplati odštetu od 12,1 milion dolara posle spora u vezi sa privatizacijom turističke agencije „Putnik“.

Međunarodni spor s izraelskom kompanijom „Imidžstar“ zbog nabavke satelita koštao je Srbiju 35 miliona evra (toliko je vredela nabavka satelita koji smo kroz odštetu platili a nismo ga dobili), a 10 miliona evra Srbija je morala posle arbitraže da plati izraelskoj of-šor kompaniji „Elektronic and automation“ u sporu oko beogradskog Parking servisa.

Krajem prošle godine objavljeno je da je Srbija pred međunarodnim arbitražama izgubila još dva spora. Prvi s belgijskom firmom „Energozelena“ oko izgradnje fabrike za ekološku preradu životinjskog otpada u Inđiji za koji mora da plati 42 miliona evra. Drugi s austrijskom kompanijom „Kunsttrans“ (težak oko osam miliona evra) koja se ugovorom obavezala da će obezbediti skladište za smeštaj eksponata iz beogradskog Narodnog muzeja dok traje njegova rekonstrukcija.

Nije poznato kako se završila međunarodna arbitraža po žalbi holandske kompanije „HPK inženjering“, koju je Vlada Srbije 2015. angažovala da upravlja smederevskom Železarom.

HPK je tražila od Arbitraže u Vašingtonu da omogući izvršenje odluke međunarodnog suda iz Londona po kojoj Železara (odnosno, država Srbija) mora da joj isplati naknadu od 12,4 miliona dolara zbog nezakonito raskinutog ugovora.

U vreme tog spora u javnost je procurio zanimljiv detalj – da HPK ima ugovorno pravo da naplati od države Srbije 12,5 miliona evra kad Železara bude prodata. Nikada nije razjašnjeno kako je taj bonus upisan u Ugovor jer niti je HPK našao kupca za Železaru (kupca je našao predsednik Srbije), niti je HPK u vreme upravljanja podigao proizvodnju i poslovne rezultate Železare da bi bio nagrađen.

Prema nekim pouzdanim, ali nepotvrđenim informacijama pred međunarodnim arbitražama „krčkaju“ se još neke tužbe. Iza jedne od njih stoji vlasnik strane kompanije srpskog porekla čija je tužba teška više desetina miliona evra.

Zašto je važno istražiti do kraja šta se krije iza ovih arbitraža s krajnjim nepovoljnim ishodom po Srbiju?

Važno je zato što je poslednjih godina to postao najlegalniji sivi biznis koji vlast neguje, to je postala najkoruptivnija oblast u kojoj se vlast pri isplati odštete hvali argumentom o Srbiji kao pravnoj državi („Transparentni smo na način da pokazujemo da država ima obaveze da plati“, kaže ministar Mali).

U ugovorima koje strane kompanije prave s domaćim partnerima (firmama ili državom) obavezno stoji klauzula o međunarodnoj arbitraži.

Velike firme koje vode parnicu protiv Srbije znaju da će arbitraža trajati više godina i procenjuju kako će taj sudski spor uticati na njihov ugled, pa se obično odlučuju da svoje potraživanje relativno brzo otpišu iz bilansa i vode ga u izveštaju o poslovanju kao „nula“. I ako, na kraju, dobiju spor na arbitraži, to onda knjiže kao vanredni prihod.

Mnoge od tih kompanija odlučuju se da svoje potraživanje (koje su već otpisale) prodaju specijalizovanim firmama na sekundarnom tržištu uz diskont koji često ide i do 90 odsto u zavisnosti od procene trajanja spora, izvesnosti pozitivnog rešenja i rejtinga zemlje protiv koje se vodi spor.

Zatim te specijalizovane firme kao novi poverioci nastavljaju spor s dužnikom-državom Srbijom ali ne odustaju od početnog odštetnog zahteva (100 odsto) i gledaju da na diskontu dobro zarade, da bude „mesa“ za sve učesnike u arbitraži – za prvog izvornog poverioca koji je dobio 10 odsto svog osnovnog potraživanja, a da specijalizovana firma kao novi poverilac i država (personalizovana u visokopozicioniranom činovniku) kao dužnik podele diskont (razliku između 10 i 100 odsto).

Novi poverilac obično ima jak upliv u pravosuđe i državnu upravu dužnika a gleda da se nagodi s državom-dužnikom oko podele zarade od diskonta koja često svakome donosi po nekoliko desetina miliona evra.

A onda se na kraju posla pojavljuje državni službenik koji obaveštava javnost da Srbija izvršava, kako i dolikuje pravnoj državi, sve svoje obaveze pa i plaćanje kazni iz arbitražnih procesa.

Moglo bi se naslutiti da je zbog ovakve prakse Fiskalni savet otvorio pitanje plaćanja kazni u arbitražama. Sada bi profesor Petrović svojim i autoritetom institucije koju vodi morao do kraja da otkrije istinu o ovim mutnim radnjama koje će poreske obveznike iduće godine koštati 200 miliona evra.

Petrović i Fiskalni savet imaju kredibilitet da od vlasti traže odgovore na pitanje koja su tako dramatično otvorili. Javnost ne traži od Fiskalnog saveta da ukaže na uzroke i krivce, to rade druge institucije. Ali, od Saveta se očekuje da otvori taj crni dosije i zvanično traži od Ministarstva finansija izveštaj o svim slučajevima i sporovima sa iznosima i kome su plaćeni od 2001. do 2019. godine.

Cilj je da se utvrdi uzrok problema i odgovornost pojedinaca svih političkih boja koji su poreskim obveznicima Srbije godinama isporučivali sive fakture.

Dokaz da je do sada mnogo toga „smrdelo“ je i obećanje premijerke Brnabić od 31. avgusta 2017. godine da će tog dana Vladi Srbije pokrenuti inicijativu da se formira međuresorno telo od više ministarstava koje će pratiti sve eventualne nove arbitraže.

Da je to veliki problem pokazalo je i reagovanje Fiskalnog saveta još 2014. godina kad je Vladimir Vučković, član Saveta, objavio da Srbija godišnje za penale i kazne plaća 80 miliona evra (u to vreme toliki je bio godišnji efekat solidarnog poreza).

Ako je 2014. godine to bilo 80 miliona evra, 2017. godine 100 miliona evra a za 2020. planirano je 200 miliona evra pitanje je – ko garantuje da 2021. ili 2022. godine neće biti 500 miliona evra?

Dakle, Vlada je pre dve godine konstatovala da nešto „smrdi“, ali se u međuvremenu ništa nije dogodilo i sve je ostalo po starom. Zato sada poreskim obveznicima treba da budu predočeni uzroci i odgovorni državni službenici koji su doprineli naglom skoku ovih troškova uz analizu da li je u proteklih sedam godina vlast rešila neku od arbitraža u korist države Srbije?

Sve je to potrebno kako bi se deo ove sive zone državne korupcije ako ne iskorenio onda bar sveo u razumne okvire.