Arheologija agrara

Polovinu državljana čini ruralno stanovništvo, a samo dvadeset odsto od te polovine, bavi se poljoprivredom, da bi, kako pokazuje istraživanje UNDP-a, iz marta 2010 – a uprkos tome što, i u ovakvim uslovima privređivanja, poljoprivreda čini 41 odsto BDP-a Srbije – 53,4 odsto tih poljoprivrednika tavorilo ispod linije gladi. Taj i takav, gladni ili nikad siti poljoprivrednik hrani u Srbiju 18 potrošača. U Nemačkoj, poglavito dobrostojeći, poljoprivrednik hrani 150 potrošača. Šta je posredi da ovi uzajamno zavisni iznosi proizvodnje i profita, ove uzročno-posledične pojave, stoje u Srbiji u sasvim nelogičnom, čak, nadrealnom, kauzalitetu?

„Siromaštvo je pokazatelj nepoznavanja ekonomije poljoprivrede“, reči su Teodora Šulca, izgovorene prilikom primanja Nobelove nagrade za ekonomiju 1979. godine, koje dobrim delom predstavljaju odgovor na postavljeno pitanje. Arheologija neznanja o agraru kod nas je frapantna, a njoj je pridružena i smerano pljačkaška privatizacija agrarnog dobra. To je bit problema.

U otkrivanju te i takve agrarne politike, u čemu će nam od izuzetne pomoći biti zbornik radova „Zemlja i sloboda – narodne borbe za agrarnu i poljoprivrednu reformu“, koji je priredio Milenko Srećković (Pokret za slobodu, 2011), pođimo najpre od činjenice da se iz budžeta Srbije za poljoprivredu izdvaja 2,5 odsto, dok u zemljama Evropske unije taj iznos predstavlja 44 odsto budžeta!

Čvorovi u vrzinom kolu

Fond za razvoj Republike Srbije ne kreditira primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Nema subvencija, a cene repromaterijala su visoke. Istovremeno, uspostavljen je monopol na otkupne cene i trgovanje poljoprivrednim proizvodima.

Cena poljoprivrednih proizvoda kupljenih od proizvođača po veoma niskim cenama, u maloprodaji je neprimereno visoka, jer je znatan broj onih koji, bez ikakvog utroška, u tu cenu ugrađuju svoj profit.

Među zakonima, koji se uglavnom ne poštuju, mnogi su samo bukvalno prepisani iz zakonodavstva EU, a da nisu prilagođeni specifičnim uslovima. Rokovi za primenu donetih zakona, katastrofalno su kratki. Na primer, Zakon o standardizaciji predviđa novi standard kaveza za koke nosilje. Rok u EU za promenu kaveza bio je deset godina, kod nas – dve godine! Ono što proizvođač mora za to da plati, ne može da povrati u roku od dve godine.

Nisu doneti mnogi za poljoprivredu bitni zakoni, među njima i Zakon o korišćenju termalnih voda za plastenike i staklenike, čime se povećava prinos a smanjuju troškovi proizvodnje.

Takođe, nema zakona o maksimalnoj razmeri zemljišta u individualnom vlasništvu, te je ona neograničena. To znači da bi jedan jedini vlasnik legalno mogao da poseduje sve poljoprivredne površine u državi. U Danskoj je, na primer, veličina agrarnog poseda ograničena na 300 hektara, a u Srbiji postoje oni koji poseduju i po 30.000 hektara, dakle, sto puta više od najimućnijih posednika u Danskoj. Od tih naših velevlasnika, u Evropi ne postoje veći latifundisti. Ukoliko tome pridodamo i činjenicu da ovi bogati vlasnici zemlje imaju bitni udeo vlasništva i u kapitalu prehrambene industrije, onda je sasvim jasno na koji način je legalizovan monopol u određivanju visine otkupnih i prodajnih cena. Dakle, u Srbiji nema slobodnog tržišta poljoprivrednih proizvoda.

Na Birou rada, prijavljeno je 3000 nezaposlenih, fakultetski obrazovanih poljoprivrednih stručnjaka, među kojima ima i doktora nauka. U istom trenutku, 20 odsto poljoprivrednih preduzeća ne zapošljava ni jednog jedinog stručnjaka.

Sistemska greška naše agrarne politike udružena je sa sistemskom greškom privatizacije poljoprivrednog zemljišta i industrije.

Privatizacija kao legalizovana pljačka

Od brojnih protivpravnih privatizacija, čiji ugovori, prema preporuci i zahtevu iz Evropske unije, sada čekaju na proveru, navedimo jedan primer zakonite privatizacije, kako bi se video sav apsurd naše tranzicije. Reč je o Poljoprivrednom kombinatu „Sombor“. Početna cena, dakle, procena njegove tržišne vrednosti, iznosila je 313 miliona dinara. Kombinat je, međutim, prodat za 4,4 miliona dinara. Firma koja ga je kupila postala je legalni vlasnik i 2000 kvadratnih metara poslovnog prostora u Petrovaradinu, Nišu, Kragujevcu i centru Sombora, koji su pripadali „Somboru“. Dakle, plativši samo 22 evra po kvadratu ogromne površine poslovnog prostora na strateškim poslovnim lokacijama, kupac je sve ostalo u poljoprivrednom kombinatu dobio besplatno.

Svojinska prava nad poljoprivrednim zemljištem još nisu rešena, dobrim znatnim delom i zbog velikog broja sada stranih državljana, pripadnika nacionalnih manjina, pre svega Nemaca, proteranih posle Drugog svetskog rata iz Srbije, koji su posedovali velike površine obradivog zemljišta. No, najveći problem privatizacije u poljoprivredi predstavlja privatizacija zadružne imovine.

U zadruge su se udruživali poljoprivrednici, udružujući lične imovine, a zadružni su posed uvećavali radom brojnih generacija, za koji nisu isplaćivane plate. To je drastično različito u odnosu na zaposlene u nekadašnjim društvenim firmama. U tranziciji, ne časeći časa, ova zadružna imovina uglavnom je pretvorena u društvenu i tako prodavana u procesu privatizacije kao i sva druga društvena svojina. To je eklatantan primer legalizovane krađe imovine. Tamo, pak, gde su oštećeni zadružni vlasnici uspeli da povrate imovinu, nije im vraćen nijedan objekat prerađivačke industrije koji im takođe pripadao.

Šta se, međutim događa, sa većinom onih zadrugara koji su uspeli da dobiju sudski proces zbog nelegalnosti prodaje zadružne imovine? Miladin Ševarlić kaže: „Burazerskim aranžmanima dotadašnje poljoprivredno preduzeće se preko noći dovodi do likvidacije, a njegovu imovinu radi podmirivanja tzv. neplaćenih obaveza preuzimaju do tada nepoznati poverioci!?“

Iako Zakon o privatizaciji nalaže da predmet privatizacije ne mogu biti prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi, to se nije poštovalo. Najzad, nije poštovana ni ustavna odredba koja propisuje da strani državljani ne mogu u Srbiji biti vlasnici prirodnih dobara.

Kako lečiti?

U Srbiji se danas ne obrađuje 600.000 hektara njiva. Ta zaparložena zemlja, na kojoj dugotrajno nisu korišćeni hemijski preparati, idealna je šansa za organski uzgoj. Dakle, treba investirati i u ovaj oblik proizvodnje. Nije tajna da nekoliko proizvođača organski gajenih malina, po višestruko većim cenama u odnosu na cenu konvencionalno gajene maline, izvozi ovo voće u EU, SAD i Japan.

ad bi u našu poljoprivrednu proizvodnju, samo na posedima koji su već u upotrebi, bilo uloženo ne više od milijardu evra, prinos bi bio dvostruko veći! Današnja proizvodnja i prerada prehrambenih proizvoda tek u pojedinim granama ispunjava 50 odsto kapaciteta. Navedimo, nekoliko primera! Procenat iskorišćenosti postojećih kapaciteta u proizvodnji i prerada mleka jeste 35 odsto. U proizvodnja i preradi mesa – 34 odsto, u preradi voća i povrća 38 odsto, a u proizvodnja stočne hrane tek 15 odsto.

Koncept agrarnog razvoja tek treba stvoriti, ali i koncept ruralnog razvoja, koji je mnogo širi. Osim razvoja poljoprivrede i stočarstva, dakle, treba osmisliti i u lagati u razvoj ekološki ispravnih industrijskih pogona prehrambene proizvodnje, zanatstva, turizma, na primer, eko-sela. Takođe, treba potpomoći i alternativne oblike poljoprivrede, na primer, permakulturu. Za sve to potrebna je i izgradnja infrastrukture.

Kad se ima u vidu šta je sve moguće i šta je i koliko sve potrebno uraditi u poljoprivredi i oko nje, postaje jasno da bi tim profitabilnim ulaganjima država rešila i gorući problem nezaposlenosti.