Artman: Svako treba da se suoči sa genocidom u Srebrenici

 To naravno nikako ne znači umanjenje krivice onih koji su počinili zločine po sistemu zapad je kriv a mi nismo.

Rat na prostoru Bosne i Hrvatske bio je medijski pokriven 24 sata svaki dan, tako da je međunarodna zajednica imala dovoljno informacija i vremena da se dogovori koje korake treba preduzeti a ipak ništa nije uradila. Zapadne sile nisu dovoljno jasno poslale poruku „nemojte ubijati i etnički čistiti teritorije, jer vam nove granice nikada neće biti priznate“. Ne znam šta je tada bilo u glavi ljudi koji su sprovodili genocid, kao što ne znam šta je bilo u glavi predstavnika zapadnih sila – istakla je Florens Artman, bivša potparolka Tužilaštva u Hagu i autorka knjige „Krv realpolitike: Afera Srebrenica“ na sinoćnoj tribini u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD).

Tribinu je organizovao Fond za humanitarno pravo povodom dvadesetjednogodišnjice od genocida u Srebrenici. Sandra Orlović, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, naglasila je da je tribina organizovana jer u srpskim mejnstrim medijima prostora za javni diskurs o genocidu u Srebrenici gotovo da nema.

U sali CZKD-a, koja nije mogla da primi sve zainteresovane za ovu diskusiju, o tome kada je u Srbiji započeo proces relativizacije činjenica o Srebrenici i šta je za to bila prekretnica govorio je novinar nedeljnika Vreme Dejan Anastasijević.

– Prvo je preovlađivalo mišljenje da se u Srebrenici genocid nije dogodio i da je to bila propaganda. Kasnije je to prepraslo u priču da je bilo zločina ali ne u tim razmerama. Onda dolazimo do faze „da, bio je to veliki zločin ali nije bio genocid“ i sa te tačke ponovo smo počeli da se vraćamo unazad. Skupština Srbije usvojila je rezoluciju o Srebrenici u kojoj ne postoji reč genocid, što je domaća javnost shvatila kao zabranu pominjanja te reči. Mislim da bi se danas, kada bi se obavilo istraživanje javnog mnjenja u Srbiji, došlo ne do poricanja već do opravdavanja genocida – uz žaljenje što ih još više nismo poubijali, posebno među mlađom populacijom. To je mnogo opasnije od poricanja – izjavio je Anastasijević.

On se takođe prisetio konstitutivne sednice prilikom proglašenja Republike Srpske i diskusije na istoj. Jedan od prvih strateških ciljeva koje je Radovam Karađić izneo bio je da se srpski narod razdvoji od ostalih naroda. Jedan od govornika je prokomentarisao da narodi nisu ključevi na privesku pa da ih tek tako mogu razdvojiti na šta je Ratko Mladić, koji je bio prisutan na sednici, dobacio „to bi bio genocid“. Svi su slegli ramenima. „Sam Mladić je zločin koji će kasnije počiniti nazvao pravim imenom“, zaključio je Anastasijević.

Sarajevska novinarka Nidžara Ahmetašević akcenat je stavila na žene Srebrenice i zamerila političarima i medijima u Bosni i Hercegovini što su doprineli da se na njih isključivo gleda kroz prizmu žrtve.
– Za mene su žene iz Srebrenice uvek bile primer hrabrosti i njihova bitka koju već godinama vode je impresivna. Ono što bi od njih svi mogli naučiti je kako preživeti i kako izvući ono pozitivno iz jedne tako strašne sudbine koja ih je zadesila. Političari se trude da te žene zadrže zauvek u statusu žrtava, kako bi mogli manipulisati tim njihovim statusom i kako bi preko njega ostvarivali svoje političke ciljeve. Često žene iz srebreničkih udruženja nisu znale da odgovore na takve manipulacije. Kada sam ih pitala zašto pristaju da budu bliske sa bošnjačkim političarima, odgovorile su mi da su svesne manipulacije ali da moraju da pristaju i na takve stvari kako bi sahranile svoju decu – završila je Ahmetašević.

Na tribini su, pored mnogobrojnih aktivista iz nevladinog sektora i predstavnika medija, prisustvovale osnivačica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić kao i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju.

Roman o Ljubiši Beari

Gost sinoćne tribine bio je i hrvatski novinar i književnik Ivica Đikić. On je nedavno izdao roman zasnovan na istinitim događajima o LJubiši Beari, glavnom obaveštajcu Ratka Mladića, koji se u dokumentaciji Tribunala u Hagu pominje kao mozak logistike genocida u Srebrenici. „Kada sam 2005. godine otišao na obeležavanje desetogodišnjice genocida u Srebrenici, priča o tom zločinu veoma me je pogodila. Odlučio sam da o tome napišem roman na osnovu fikcije, ali nije mi polazilo za rukom. Moja mašta nije mogla da dosegne tu vrstu „nadrealne realnosti“ koja se na tom mestu dogodila, pa sam počeo sa istraživanjem. Razmišljao sam kako je moguće da je neko ko se kleo u bratstvo i jedinstvo mogao da se odjednom preobrati i da pobije sve te ljude. Na kraju sam shvatio da je to proizvod ideološkom mentaliteta tih ljudi, koji su u stvari ostali isti, jedino su im se promenili gospodari. Mladić i Beara su morali da se operu od svoje komunističke prošlosti, i to je bilo njihovo pogonsko gorivo – zaključio je Đikić.