Atomsko oružje ponovo stupa na pozornicu

Možda se zato zaboravlja važno pravilo iz doba Hladnog rata – ne koristiti temu nuklearnog oružja u regionalnim sukobima.

Rat u Ukrajini veliki je izuzetak.

Nuklearna pretnja ne samo da se pojavila u prvom činu ove drame, nego već i na njenim probama.

Zapadni stručnjaci u većini ne veruju da će Rusija pokrenuti nuklearnu eskalaciju, niti da ima opravdanih razloga za to.

Ali, logika ruskih stručnjaka je drugačija.

Sama činjenica da je tema ušla u opticaj više je nego rečita.

Ruski stručnjaci smatraju da dosadašnja logika konfrontacije Zapada i Rusije povodom Ukrajine, neminovno ide u pravcu postavljanja nuklearnog pitanja i međusobnog nuklearnog suočavanja. Uzimajući sve ovo u obzir, ruski stručnjaci su uvereni da „postoji i druga strana“ i da će „Vašington izaći na scenu u odlučujućoj fazi, pre finala“.

Oni tvrde i najavljuju da „Sjedinjene Države verovatno shvataju da će prekretnica eskalacije biti ono na šta je ruski predsednik aludirao u nedelju: nuklearni sukob“.

Postoje dve opcije: ograničavanja i zaoštravanja sukoba i opcija dalje eskalacije.

Zasad logika eskalacije ide daleko ispred mogućnosti obustavljanja pravovremenog okončanja sukoba.

NOVI CILJ SANKCIJA: Rusko-zapadna konfrontacija veoma je asimetrična.

Sjedinjene Države i njihovi saveznici imaju ogromnu prednost u finansijskoj i ekonomskoj sferi.

Ali, Rusija je poznata po svojoj sposobnosti i spremnosti da upotrebi vojnu silu.

Ukrštanje ove dve veličine daje složenu kombinaciju, iz koje nije jasno kako izračunati rezultantu.

Sankcije nemaju više nikakve veze sa sukobom u Ukrajini ili sa nastojanjima da se politika Rusije usmeri u jednom ili u drugom pravcu.

One su instrument odnosa Rusija i SAD za sledeću deceniju.

NJihov primarni cilj više nije da odvrate Moskvu od preduzimanja konkretnih akcija, već da drastično promene trgovinske i investicione veze između Rusije i Sjedinjenih Država i njenih saveznika – u geopolitičku prednost potonjih.

U borbi takve oštrine koriste se svakakva sredstva, tako da ne treba sumnjati da će Rusija, ukoliko bude potrebno, iskoristiti ono što ima.

Dve stvari su očigledne: gas i nuklearno oružje.

Ako SAD odustanu od daljih sankcija, u šta je sada teško poverovati, onda će možda i Rusija da se zadrži.

Ali Rusija nije Irak.

Ona neće trpeti ekonomske sankcije koje bi trebalo da je trajno onesposobe ili pristati na njihovu selektivnost po uzoru iračkog programa Nafta za hranu, radije mogu da se odluče da unište izvore i autore tih sankcija.

Ako Evropa želi da uništi Rusiju, onda ona ne može da očekuje rusku milost.

To je što se tiče gasa. A za nuklearno suočavanje sa SAD, recimo, postoji opet Kuba i plus Venecuela, kao što je i najavljeno.

Shodno tome, ruski stručnjaci ukazuju da, ako se očekuje neka vrsta stabilizacije, ona će morati da se osloni na nuklearni paritet, odvajajući ga od ostalih činilaca.

Da bismo razumeli logiku ove pretpostavke, potrebno je da se vratimo na početak ove krize, a to je ruski zahtev za pisanim garancijama bezbednosti.

U slučaju nedavanja diplomatskih, pravnih, fiksnih, zadovoljavajućih garancija bezbednosti, Rusija je najavila da će, kako se zaključuje iz izjava njenih vodećih pregovarača, regulisati svoju bezbednost na drugačiji način, dajući „vojnotehnički odgovor“, koji će se sastojati u razmeštanju određenih neimenovanih sistema naoružanja.

Štaviše, ovi sistemi trebalo bi da budu „izuzetni“, pošto je glavni ruski pregovarač Sergej Rjabkov ovaj korak okarakterisao kao „veoma ozbiljnu političku odluku“.

Sa velikim stepenom sigurnosti možemo pretpostaviti da je ovde reč o povlačenju iz već nepodržanog jednostranog moratorijuma na nerazmeštanje raketa srednjeg i kraćeg dometa, tim pre što je potencijalno razmeštanje američkih sistema ovog tipa u Evropi bila jedna je od centralnih praktičnih tema u propalim pregovorima „o sporazumu o garancijama“ koje je Rusija postavila 17. decembra prošle godine.

„KAP KOJA JE PRELILA ČAŠU“: Sasvim je mogućno da je okidač za intenziviranje tadašnjeg, najblaže rečeno, „aktivnog dijaloga“ Rusije o svojoj brizi za evropsku i svoju bezbednost bilo ne samo i ne toliko odlaganje Kijeva u primeni sporazuma iz Minska ili pokušaj Ukrajine da napreduje ka članstvu u NATO, jer se tu jednostavno ništa posebno novo za prošlu godinu nije dogodilo.

Ruski stručnjaci za nuklearna pitanja ozbiljno uzimaju u obzir mogućnost da je „kap koja je prelila čašu“ za Kremlj bila očigledna nezainteresovanost Zapada za regionalni moratorijum koji je predložila Rusija na nerazmeštanje raketa srednjeg i kraćeg dometa, barem u Evropi i početak organizacionog procesa raspoređivanja infrastrukturu za nove američke raketne sisteme na evropskom kontinentu.

Obnavljanje 56. artiljerijske komande u Evropi, najavljeno u avgustu, bila je sasvim jasan signal. Ako protivnik ne želi da „na dobar način“ izbegne „evropsku raketnu krizu 2.0“, zašto je onda potrebno da mu potpuno prepustimo inicijativu i čekamo da se rakete donesu pod prozor, verovatno su se pitali u Moskvi?

Sve je počelo na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 19. februara. Obraćajući se sa govornice ovog foruma, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski najavio je da će Ukrajina pod određenim okolnostima morati da napusti svoj sadašnji status bez nuklearnog oružja.

Većini stručnjaka ova izjava se činila samo neuspelim polemičkim napadom ili praznim blefom.

Profesionalna zajednica opravdano sumnja u sposobnost Kijeva da stvori nuklearni arsenal u doglednoj budućnosti: zemlja nema ni potrebno iskustvo ni adekvatan tehnološki potencijal za to.

Samo dan kasnije, ruski predsednik Vladimir Putin obećao je da će Rusija učiniti sve da spreči Kijev da stekne nuklearni kapacitet.

Naknadno je čak izneto mišljenje da je retorika ukrajinskog lidera razlog za početak ruske specijalne operacije na teritoriji Ukrajine.

Već tokom sukoba koji je počeo 24. februara, nuklearni faktor više puta izbijao je na površinu.

Vladimir Putin je 27. februara na sastanku u Kremlju sa ministrom odbrane Sergejem Šojguom i načelnikom ruskog Generalštaba Valerijem Gerasimovim izdao naređenje da se ruske snage za odvraćanje prebace na režim specijalnog dežurstva.

Ključevi za otključavanje nuklearnih silosa.

Ova izjava zapažena je u celom svetu i povezana je s pojačanjem snabdevanja Kijeva modernim ubojnim oružjem iz arsenala zapadnih zemalja, kao i s diskusijom o teorijskoj mogućnosti stvaranja „zone zabrane letova“ iznad Ukrajine u režiji NATO.

Neki analitičari su Putinovo upozorenje protumačili kao prikrivenu pretnju pokretanjem nuklearnog rata protiv NATO, ako bude potrebno.

Tada je u diskusiju morao da se uključi i američki predsednik Džo Bajden, koji je pokušao da uveri Amerikance i njihove evropske saveznike u minimalnu pretnju nuklearnog sukoba sa Rusijom.

Rukovodstvo Pentagona je hitno uputilo zahtev ruskim kolegama za stvaranje posebne komunikacione linije kako bi se smanjili rizici od mogućih incidenata između dve zemlje, a Pentagon je objavio da ta linija funkcioniše od 1. marta.

Nuklearnu temu je kreativno razvio i lider Belorusije Aleksandar Lukašenko. Između ostalih amandmana na novu verziju ustava njegove zemlje odobrene na referendumu 27. februara, on je nehajno ukinuo njen nenuklearni – kao i neutralni status.

Sada, ako bude potrebno, rusko nuklearno oružje može da bude raspoređeno na teritoriji Belorusije.

Nije iznenađujuće što je ova ustavna novina izuzetno uznemirila susedne zemlje Centralne Evrope.

Lukašenko je već najavio da će razmestiti nuklearno oružje u Belorusiji, ukoliko Litvanija i Poljska to učine.

Naravno, reč je o američkim raketama.

Beloruski predsednik to je najavljivao već u decembru prošle godine, kad je pozvao Rusiju da to učini.

Šef ruske Spoljne obaveštajne službe, Sergej Nariškin, podigao je temperaturu tako što je izjavio da Rusija već neko vreme zna da Ukrajina radi na nuklearnom programu, da to znaju i SAD, ali da nisu reagovale.

Nešto ranije, UN su odlučile da odlože sledeću Revizijsku konferenciju o Ugovoru o neširenju nuklearnog oružja.

Ova konferencija se održava svakih pet godina, trebalo je da se 10. sastanak održi u NJujorku u maju pretprošle godine.

Ali zbog pandemije, pomeren je za januar 2022. i na kraju je odložena za neki drugi put.

Ceo ovaj niz događaja, najblaže rečeno, ne uliva nadu u najbolje, desio se samo nepuna dva meseca nakon zajedničke izjave pet sila koje poseduju nuklearno oružje (Rusija, SAD, Velika Britanija, Francuska, Kina) da „u nuklearnom ratu ne može biti pobednika i da se nikad ne sme izazvati“.

A na razgovorima sa Iranom u Beču krajem februara, ovih istih pet sila konačno su se približile obnavljanju multilateralnog sporazuma o iranskom nuklearnom programu.

Podsetimo, oni su ovaj sporazum potpisali sa Teheranom 2015. godine, a tri godine kasnije iz njega su se jednostrano povukle SAD, koje je predstavljala administracija Donalda Trampa.

Želja pojedinih lidera da nuklearnim argumentima ojačaju svoje pregovaračke pozicije je razumljiva, a donekle i prirodna.

Rukovodstvo Ukrajine na ovaj način pokušava da dobije bezbednosne garancije od Zapada, predsednik Rusije pokušava da obuzda moguće nepoželjne akcije NATO u periodu „specijalne operacije“ u Ukrajini, lider Belorusije se, očigledno, nada da oslobodi ruke za povećanje nivoa lične kapitalizacije u evropskoj politici.

NUKLEARNA BOMBA NIJE IGRAČKA ZA PREDSEDNIKE: Poznavaoci materije upozoravaju da nuklearna bomba nije, međutim, igračka za predsednike.

Sve što je u vezi sa nuklearnim oružjem – pretnja njegovog širenja, perspektiva snižavanja nuklearnog praga, mogući kolaps mehanizama kontrole nuklearnog naoružanja – previše je važno za čovečanstvo da bi služilo kao moneta u bilo kakvim regionalnim sukobima i krizama.

Čak i tokom najakutnijih perioda Hladnog rata prošlog veka, suprotstavljene strane imale su dovoljno političke volje i zdravog razuma da izoluju nuklearnu agendu od drugih međunarodnih problema.

Možda su zato dosledno uspevali da spreče pretnju globalnog nuklearnog sukoba koja se neprestano nazirala na horizontu.

Od kraja Hladnog rata, percepcija realnosti ove pretnje sasvim je skrajnuta s pozornice javne svesti: napred su izbila pitanja poput klimatskih promena, nekontrolisanih migracija, međunarodnog terorizma i, konačno, koronavirusa.

Ima dovoljno signala da ukrajinski rat ima potencijale da se, pod određenim uslovima, na kraju pojavi kao nuklearno sučeljavanje dve sile, SAD i Rusije.

Razumno je već odavno bilo da se nuklearno pitanje odmah vrati u centar međunarodne agende, kad su već tolike prilike propuštene, pre nego što bude prekasno.

Praktično, ovo bi moglo značiti sledeće.

Prvo, potreban je hitan sastanak nuklearne petorke – stalnih članica Saveta bezbednosti UN – da bi se razgovaralo o pitanjima globalne strateške stabilnosti.

Ovaj sastanak bi trebalo da dovede do stvaranja mehanizma za stalnu interakciju članica petorke po pitanjima kao što su nove pretnje širenja, izazovi povezani sa vojnotehničkim napretkom u nuklearnoj raketnoj sferi, povećana transparentnost u vojnom planiranju i nacionalnim doktrine za upotrebu nuklearnog oružja.

Iako je Dmitri Medvedev u jednoj polurečenici pre nekliko dana najavio mogućnost prekida rusko-američkih pregovora o START 3, aktuelna kriza ne bi trebalo da dovede do prekida bilateralnih rusko-američkih pregovora o smanjenju strateškog ofanzivnog naoružanja van okvira postojećeg sporazuma START-3.

Ostalo je manje od četiri godine do isteka ovog sporazuma i ako pregovori prestanu, više neće biti moguće produžiti START-3.

Sledeće je pitanje o nuklearnoj agendi u Evropi, uključujući moratorijum na razmeštanje nuklearnih projektila srednjeg i manjeg dometa na evropskom kontinentu.

Ako se započne rad bar na ove tri međusobno povezane oblasti, onda će se opasnost od nuklearnog sukoba ponovo pomeriti na daleki horizont. Ali zasad nema znakova koji upućuju na ovakav razvoj.

Iako je ovo pitanje, čini se, daleko od našeg položaja i interesovanja, videćemo da i nije, ako pokušamo da shvatimo kakva će se Evropa pojaviti posle okončanja rata u Ukrajini.

Ako Rusija svoje političke ciljeve u Ukrajini ostvari vojnim putem, jasno je da Evropa neće biti ono što je bila pre rata.

Ne samo da će prvenstvo SAD u Evropi biti dovedeno u pitanje, već će svaki osećaj da Evropska unija ili NATO mogu da obezbede mir na kontinentu biti artefakt izgubljenog doba.

Umesto toga, bezbednost u Evropi moraće da se svede na odbranu ključnih članica EU i NATO.

Svi van klubova će biti sami.

Politika proširenja EU izgledaće se sasvim drugačije, da ne kažemo da će najverovatnije nestati.

Ovo ne mora nužno biti svesna odluka o okončanju politike proširenja ili pridruživanja, ali će to biti de fakto politika.

Pod percipiranom opsadom Rusije, EU i NATO više neće imati kapacitet za ambiciozne politike van svojih granica, ni za Srbiju, ni za Zapadni Balkan. Samo Evropa koja ne mora da strepi za svoju bezbednost, uključujući i nuklearnu, može da razmišlja o novim članicama.

I ako, u trećem činu drame, nuklearno oružje ne stupi na pozornicu.