Ausvajs za gledanje, ne i pipanje

Međutim, kako mi kao novinari ne spadamo u kategoriju „sva lica“, pošto moramo da u novinama imamo i tekst o obraćanju predsednika naciji, koje je završeno taman kad je policijski čas počinjao, jedina nada su nam bile potvrde koje nam je podelio direktor, tvrdeći da je policija uredno obaveštena o našem kretanju u gluvo doba noći (u ovom slučaju posle 20 časova).

– Pitanje je koliko vrede ti vaši ausvajsi što vam je potpisao direktor, to ćemo da saznamo tek kad nas zaustave. On je direktor Danasa, a ne policije, baksuzirao je urednik još pre nego što smo napustili redakciju. U stvari, radio je to ceo dan. Nekako mu to uvek ide u opisu posla, pošto svaka redakcija ima svog mrguda.

– Videćete kad nam kaže da izađemo svi iz auta, pa da pogleda gepek, strepećete više od policije nego od korone, nastavljao je on da gunđa dok je sivi automobil sa rotacijom, koji nam je prethodno preprečio put, zauzimao položaj pored mog, vozačkog prozora.

– Dobro veče, policija, znate da je na snazi zabrana kretanja, obratio mi se čovek u civilnoj trenerci, kratko ošišan, za koga bi po izgledu na prvi utisak zaključio da je sa pogrešne strane zakona. Međutim, značka koju je istovremeno pokazao izgledala je dovoljno uverljivo, pa sam odmah odgovorio:

– Znamo, ali imamo dozvolu, vozim kolege kući s posla.

– Dajte da vidim to što imate, zatražio je oštrim glasom. Brzo sam izvadio potvrdu i pružio mu je, na šta je odgovorio: „Ne, ne, nemoj da mi daješ, raširi samo da vidim, vidiš da nemam ni masku ni rukavice“. Posle nekoliko sekundi čitanja konstatovao je: „Znači, vi ste novinari, ajde slobodno“.

– Eto, rekao sam vam, tačno sam znao, sad ćemo svako veče ovako da stajemo na svakom ćošku, nastavio je urednik da priča sebi u bradu. Tako je i bilo, ali ne baš na sledećem ćošku, pošto se policija rasporedila na svim važnijim putnim pravcima ka centru Beograda. U pustoj Ustaničkoj ulici iz mraka me je kroz šoferšajbnu pravo u lice iznenadio snop svetla iz baterijske lampe. Na sekund sam se u slepilu uplašio da ne izgubim kontrolu nad vozilom, ali srećom oko mene nije bilo nikoga pošto je grad bio sablasno prazan.

– Dobro veče, ne smete da budete ovde, zabrana je kretanja za sva lica i vozila, počeo je svoj uvežbani govor policajac u uniformi, bez maske i rukavica. Procedura je bila ista, samo pokazivanje odobrenja, bez primopredaje. „Srećan put i ne žurite iako nema nikoga. Mi vam ne merimo brzinu, ali kamere rade non stop“, upozorio me je na odlasku, dok je kolega u šali dobacio: „I nemojte da pišete da nismo bili dobri“.

Poslednja kontrola dočekala me je u Višnjičkoj ulici. Zaustavili su me policajci u maskirnim uniformama ispred marice koja je stajala parkirana na praznom autobuskom stajalištu. Iznenadilo me je što su imali i maske i rukavice.

„Big fešn vam je zatvoren, tako da u šoping možete samo sa posebnim odobrenjima“, bio je raspoložen za šalu policajac koji kao da je čekao nekog nepoznatog sagovornika celo veče.

„Mi smo ekipa za privođenje, da vraćamo kući ove što hoće da šire virus po gradu, moramo da imamo svu zaštitu“, objašnjava mi zašto su privilegovani sa zaštitnom opremom u odnosu na ostale kolege. Na moje pitanje da li je bilo posla odgovara: „Vidiš da nema žive duše, ipak su ljudi izgleda ozbiljno shvatili da sve ovo nije šala“.

Na moju konstataciju da sam prve večeri video u mom kraju grupu tinejdžera kako igraju fudbal tokom policijskog časa zaključuje: „Znamo, mnoge smo odveli kući prve noći. Privodimo samo bahate koji znaju da ne smeju da budu tu, a hoće da se biju s nama. Šta ćemo, takav je posao“.

„Pažnja, pažnja!“

Beogradskim ulicama od pre dva dana policijski automobili počinju da kruže već petnaestak minuta pre 20 časova, od kada je zvanično zabranjeno izlaženje iz domova i kretnje po ulicama. Nekoliko policijskih patrola, na primer, Bulevarom kralja Aleksandra u Beogradu, kruže ulicom i putem razglasa obaveštavaju građane da je odlukom Vlade Srbije zabranjeno kretanje posle 20 časova. Razglas se smenjuje i sa zvučnim signalom, a sve vreme na automobilima je upaljena rotacija. U 20 časova ova obaveštenja na nekoliko minuta prekidaju građani svojim aplauzima sa terasa i sa prozora u znak podrške medicinskim radnicima i svim drugim zaposlenima koji ne mogu da rade od kuće tokom vanrednog stanja. Policijske patrole kruže intenzivno oko sat vremena, nakon čega se na ulicama mogu videti policajci, uglavnom po grupama, koji peške patroliraju gradom. Do 21 čas primeti se još i po koji automobil da prođe ili pešak, ali je očito reč o onima koji žure da što pre stignu kućama, odnosno oni koji malo kasne. Policija verovatno ima razumevanja za ovakve retke pojedinačne slučajeve. Posle 21 čas Bulevar kralja Aleksandra koji je inače celu noć „bučan“ je pust i odjekuje samo zvuk kanti koje vuku ulicama radnici Gradske čistoće. B. C.