Krešendo od kojeg iskreni pravoslavci zaziru: Kako smo od svih običaja za Badnji dan najviše zavoleli seču i paljenje?

Badnji dan postao je praznik od koga iskreni pravoslavni hrišćani zaziru i odlučuju se da ga provedu isključivo u svom domu. Razlog je što sve ovo ostalo na ulicama sa hrišćanstvom i dočekivanjem dana kada se kako se veruje pod zvezdama dalekog Vitlejema rodio Isus Hrist, najpolarniji bog u poslednjih 2.000 godina, sve manje ima veze. Kao i sa samom crkvom.

Ali Srpska pravoslavna crkva, ove proslave sa sve više alkohola, vatre, pucnjave i kineske pirotehnike još neosuđuje, iz svojih pragmatičnih razloga – to je zapravo jedini dan kada se sreće sa svojim vernicima, pa da ne kvari veselje.

Sa druge strane, država kojoj ne fali još toliko ljudi kao crkvi, ali joj uvek manjka ideologije, svojim inženjeringom raspiruje ovo nacionalno ushićenje koje joj je upalo u krilo. Budimo iskreni, Badnji dan je praznik u kojem se najviše „srbuje“, sviđalo se to nekom ili ne.

Tako smo došli do ovog krešenda koji se dešava poslednjih nekoliko godina, a u kojem je sve manje vernika koji znaju (veruju) zašto su taj dan ustali rano, uneli svoj badnjak u kuću, otišli u crkvu i pomolili se, a sve više onih koji sa „domaćom“ u jednoj i sekirom u drugoj ruci idu da poravnaju kakvu granu hrasta (što veću), isture je na braniku svog vozila i krenu u jedno od najranijih veselja u toku godine.

Nepogrešiva scena posle, krajem noći, nekoliko je „presisalih“ koji su popadali u kanale i greju se pored ostataka velikog zgarišta.

Novosađani su recimo postali popularni po „lomači“ na Klisi, gde izgori omanje brdo drva, često i guma i gde se stvori zapravo jedna ekološka katastrofa, kao i po ispaljivanju buradi u vazduh?!

Nemam jasnu predstavu kakve veze sa veseljem (Badnji dan teško je u tom kontekstu i pomenuti) inače ima metalno bure od 30 kilograma koje odleti pedesetak metara u vazduh.

Ali treba biti pošten i primetiti, vatre su sve veće, a provod sve bolji i u ostalim delovima grada.

Proslavu Badnje večeri ranije je Novom Sadu „držao“ Srpski pokret obnove. Oni bi poslali svog člana u vesele grupice ljudi okupljene oko vatre, a on bi ih u skladu sa mogućnostima partije počastio sa gajbama piva i možda kakvim mezetom.

Međutim, otkada je ovaj praznik u rukama Srpske napredne stranke, stvar je doterana do maksimuma. Svega preliva i sve se trese. Ali bukvalno! U duhu hrišćanske skromnosti.

Ove godine smo doživeli i da kamioni okićeni zastavama i badnjacima protutnje Novim Sadom. Čisto da nekom ne promakne ili ako nije shvatio, da je praznik u sigurnim rukama.

Fruška gora ponovo je osakaćena, iako je badnjak deljen besplatno, seklo se i vuklo pod vatru ono što je zabranjeno i što se ne sme. Ali kog briga.

Buka tokom čekanja Božića zvučala je kao tepih bombardovanje i voleo bih mi neko objasni zbog čega?

Od svih kultova vezanih za Badnji dan iz nekog razloga najviše smo zavoleli seču i paljenje. A svake godine državni propagandisti potrude se da nam izmisle i neke nove tradicije. Od topovskih udara i vatrometa, do kolone kamiona od ove godine.

Sa nestrpljenjem očekujemo sledeću proslavu i novu izmišljotinu. Vaistinu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.