Bagdadska mala Amerika

Dok se Iračani bore s haosom u Bagdadu koji je nastao posle invazije na tu zemlju, Amerikanci koji su poslati da ponovo izgrade zemlju vode učauren život u prestonici – upotpunjen alkoholom, hot-dogovima i luksuznim vilama. U prvom od tri odlomka nove knjige Radživa Čandrasekarana izložen je život u Zelenoj zoni u Bagdadu.
Za razliku od bilo kojeg drugog dela Bagdada, u Zelenoj zoni možete se hraniti šest meseci u kafeteriji u Republikanskoj palati u srcu Zelene zone a da nikada ne probate humus, pljosnati hleb i jagnjeći kebab. Palata je sedište Privremenih koalicionih vlasti, američke okupacione administracije u Iraku. Hrana je uvek američka, često s južnim začinima. Kafeterija je sve što je Amerikancima potrebno, mnogo kalorija i obilna hrana. Propisi američke vlade nalažu da sve, pa čak i vodu u kojoj se kuvaju viršle za hot-dog, moraju dopremiti odobreni snabdevači iz drugih država. Mleko i hleb se dovoze iz Kuvajta, kao i konzervirani grašak i šargarepa. Kornfleks se uvozi direktno iz SAD. Kada su Amerikanci stigli u Irak inženjeri su transformisali Sadamovu palatu u sedište američke okupacije, dok je mermerna konferencijska soba odabrana za trpezariju. Palata se nekada smatrala Sadamovim Versajem na reci Tigru.
Dopremljeni su stolovi, mnoštvo stolica i posuđa. Sedam dana u nedelji Amerikanci jedu u toj trpezariji, pod svetlima iz Sadamovih lustera. Svaka branša američke vojske – pešadija, avijacija i marinci imaju svoje mesto u različitom uglu prostorije.
Od aprila 2003. do juna 2004. Privremene koalicione vlasti (PKV) pokrenule su iračku vladu, donele zakone, oštampale novac, prikupile poreze, rasporedile policiju. PKV imaju više od 1.500 zaposlenih u Bagdadu, od čega su većina Amerikanci. Amerikanac Luis Paul Bremer predvodi PKV. On je prepoznatljiv po plavom odelu i vojnim čizmama koje obuva čak i u letnjim danima kada su ogromne vrućine. Obezbeđuju ga krupni, naoružani telohranitelji bilo gde da krene, pa čak i do kupatila u palati.
Zelena zona je bagdadska Mala Amerika. Svako ko radi u palati živi u tom delu Bagdada. Hiljade privatnih preduzimača radi za firme kao što su Bečtel, Dženeral elektrik i Halibarton. Jedino Iračanima koji rade za Amerikance i onima koji mogu da dokažu da su pre rata tu živeli omogućen je ulazak u Zelenu zonu. U vreme Sadama ta oblast bila je omeđena visokim zidom od cigala. Svake dve nedelje vozila koja koriste Amerikanci peru se u Halibarton perionicama. Lokalni autobusi saobraćaju svakih 20 minuta i prevoze sve one koji nemaju automobile i ne žele da pešače.
Ukoliko vam dosadi da jedete hranu iz kafeterija možete posetiti jedan od kineskih restorana u okviru Zelene zone. Irački zakoni i običaju ne primenjuju se u tom delu prestonice. Često možete videti žene kako džogiraju u majicama i šorcevima. Prodavnice pića prodaju uvozna piva, vina i rakije. Dečaci prodaju DVD na parkingu, gde se nalazi njihovo tajno skladište. „Mister, da li želite pornić“, mrmljaju dečaci kada prođete pored njih.
Većina osoblja koji danas rade u PKV nikada nisu radili izvan UN. Više od polovine njih prvi pečat na pasošu dobili su dolaskom u Irak. Izgrađen je i Bazar Zelena zona sa 70 prodavnica u kojem trguju Iračani koji žive u tom delu grada. U Zelenoj zoni takođe možete provesti slobodne trenutke, uz časove salse, joge, u gledanju filmova i posete pozorištu. Postoji i teretana sa svim spravama koje se mogu naći u svakom fitnes klubu visoke klase u Americi.
Ispijanje pića na eks postalo je veoma popularno posle napornog radnog dana. Zelena zona ima nekoliko barova – Halibartonov bar u prizemlju hotela Al Rašid, s velikim televizorom gde se gledaju fudbalske utakmice. Zatim postoji i pab u britanskom kompleksu gde se pivo služi toplo, kafe Zelena zona gde možete pušiti nergilu, Al Rašid diskoteka, mesto popularno obično četvrtkom uveče. Izvan Zelene zoni je realni Bagdad, s punktovima, bombama, saobraćajnim gužvama, oblacima dima od eksplozije automobila bombi. Subsaharska nestašica i bezakonje Divljeg zapada obuhvatili su i haraju jednim od najstarijih gradova u svetu.