Narodi zemalja na Bliskom istoku i u severnoj Africi iznenadili su ostatak sveta. Zapadni svet u koji ne samo geografski spadaju i Srbija i susedi – ma koliko će ta činjenica kod mnogih izazvati tužni osmeh – bio je zatečen eksplozijom decenijama sputavane energije Arapa, željnih promena i slobode. Zapadne sile, upletene u zbivanja u arapskim državama još od doba kolonijalne ekspanzije, nisu imale odgovor na pitanje šta se dešava. Našle su se pred dilemom: zaštititi diktatore, saveznike koji su im garantovali realizaciju ekonomskih interesa i podršku u borbi protiv ekstremizma ili podržati mase.
Čini se da su se uglavnom opredelile za drugu soluciju. Promene još traju i izazivaju kontroverze. Postavljaju se, između ostalih, pitanja jesu li demonstracije podstaknute spolja i hoće li promene na vlast dovesti islamiste. Ali nesporno je da smena do nedavno neprikosnovenih, samovoljnih i u korupciju ogrezlih vladara pozitivna promena. I pretpostavka za dalje suštinske promene, koje su teži deo priče i koje će, ako se sprovedu, pokazati da su mlade arapske nacije u stanju da izgrade države koje će same odlučivati o svojoj sudbini. Početak svake revolucije, pa i ove arapske je silovit, blještav i obećavajući. Kasnije su mogući svakakvi ishodi. Ali u ovom trenutku mladi arapski revolucionari su, reklo bi se u minulim vremenima, simbol slobodoljubivog sveta.
Balkan spram njih izgleda dekadentno. Demonstracije u Srbiji i susedstvu poslednjih godina mogu da izazovu samo takozvana nacionalna pitanja. Poslednji primer su neredi u Zagrebu: zbog slučaja Purda bes je upravljen na Srbe i „četnike“ u HDZ-u. U Srbiji se poslednja dva puta masovno izašlo na ulice zbog Kosova i hapšenja Karadžića. Ekstremisti u Srbiji najavljuju da će se politički organizovati. U februaru su u Makedoniji – koju Gruevski nezaustavljivo vodi putem bizarne antikvizacije – izbili međuetnički neredi zbog izgradnje muzeja-crkve. Beriša ne da vlast, dok je Albanija zakočena na putu evrointegracije, kao i Bosna. U Crnoj Gori pitanje nacionalnog identiteta postaje sve više izvor sukoba, a iluziju političkih promena ilustruje fakat da je Đukanović još predsednik vladajućeg DPS-a, svojevrsni Vrhovni lider, koji na pitanje hoće li opet biti premijer odgovara „bože zdravlja, vidjećemo“.
Naravno, u Srbiji i susedstvu je uspostavljena demokratija. Diktatora, valjda, više nema. Ali znamo da formalno uvođenje institucija i vladavine prava nije kraj nasleđenim problemima niti je dovoljno jaka brana stvaranju novih u koje spadaju otuđivanje vlasti od birača, simbioza politike i biznisa i otvaranje prostora ekstremizmu. Jedna od snažnijih brana jesu – trebalo bi da budu – upravo građani i civilno društvo čiji se glas ovde sve slabije čuje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
