Balkanska turneja

Kupujem dnevnu štampu i časopise kao NIN, Vreme, itd. Ali u mom rodnom gradu Preševu nema štampe na albanskom jeziku.

Nažalost, od kraja devedesetih godina problemi distribucije štampe na albanskom jeziku nisu otklonjeni. Sećam se da je u to vreme bilo protesta zbog ovog pitanja.

Nakon razgovora sa rodbinom krećem na put za Bosnu. Nakon rata nisam bio u Bosni! Krećem sa stricom, ali nismo stigli daleko: spuštena rampa na pruzi u Preševu. Čekali smo oko sat vremena. Napokon rampa se diže a ja se sećam priče mog pokojnog komšije o sporim vozovima u ovome delu Balkana. Žalim mnogo što ne ponesoh lovačku pušku kad krene na put! – govorio je komšija, mogao sam da lovim zečeve.

Petak, 21. jul

Nikada nisam saznao da li je zakonom predviđeno da se na granici pitaju putnici gde idu. Lično mislim da je neumesno pitati nekoga gde ide, zašto ide, koliko će ostati u određenom mestu ili državi. Zbog toga i nikada ne odgovaram sa voljom na ovo pitanje na graničnim prelazima. Tako to činim i sada na ulasku u Republiku Srpsku. Za par minuta moj stari „pasat“ je u Višegradu.

Našu pažnju u ovom gradu prvo je privukla džamija koja je veličanstveno podignuta na brdu. Oko nje ni žive duše. Tražimo pitku vodu. Iza su tri zatvorene prostorije. Moj stric otvara vrata prve i druge, a ja treće. Uh, baš naletim na prostoriju koja je namenjena za kupanje i spremanje mrtvaca pre sahrane. vidim plastične rukavice, vatu i sapune. Baš dobar prizor za prve utiske o putovanju za Sarajevo.

Potom silazimo do mosta na Drini. Mali Rom, čim je saznao da smo turisti, kreće za nama i počinje da peva. „Nekada davno u starome gradu Višegradu…“ pevao je tako dobro da ni ja nisam mogao ostati ravnodušan pa sam mu se pridružio. Na kraju sam platio njegov trud simboličnom sumom u evrima.

Krećemo za Sarajevo, ali opet ne ide po planu. Pogrešili smo put i portir na Višegradskoj brani daje nam znak da se vratimo nazad. U mojim ušima se javlja glas Šabana Muratovića i Alije Izetbegovića koji moli Muratovića da ne digne u vazduh branu. Dok se vozim pored brane hvata me strah. Sada vidim kolika bi bila opasnost kad bi se štit brane digao u vazduh.

U prepodnevnim satima se spuštamo u Sarajevo. Parkiram auto u Halacima. Odmah osećam sarajevski duh i sarajevsku lepotu. Vidim optimizam na svakom koraku. Sve protiče u znaku molitve petkom. Gazi Husref Begova džamija je prepuna. Pored same džamije slušam različite svetske jezike. Moj prijatelj, Mostarac Sabahudin Volonder nam objašnjava da turisti u Sarajevo počinju stizati u aprilu i sezona traje do oktobra.

U knjižari koja je tik uz zid džamije kupujem tri naslova: „Muslimanska civilizacija – uzroci pada i potreba za reformom“, autora Umera Chapre, koji je rođen u Indiji, „Polja smrti“ Karena Armstronga i „Islamska opozicija u arapskom svetu“ bosanskog autora Ahmeta Alibašića. Ne znam da li ću u ovim knjigama naći odgovore koje tražim i koji će mi objasniti krizu koja vlada u islamskom svetu. Ali odgovor na ova pitanja pruža mi hadis proroka Muhameda: Idite i u daleku Kinu ako zatreba da se stekne znanje. I mislim u sebi, u Kini tada nije bilo muslimana, ali bilo je znanja. Mudri Muhamed je poručio: neznanje i vera ne kolaboriraju među sobom. Tamo gde je neznanje tamo je i siromaštvo, a u siromašnoj kući vera u Boga pobegne kroz prozor.

Subota, 22. jul

Sedimo u porodičnom krugu. Deca u našoj porodici govore različite evropske jezike. Svesni su da pripadaju različitim kulturama. Tako se i edukuju po Evropi. U porodičnim razgovorima čvrste stavove zastupa nemački penzioner, moj bratanac Adem. Ali Ademovo mišljenje je neprihvatljivo za većinu. On misli da ljudi ovde veruju u Boga zato što to čini većina. Po njemu, većina ljudi ovde živi od kopiranja sopstvenog okruženja. I tako „tvrdoglavi“ Adem traži da njegovi sagovornici budu ono što jesu a ne ono što se pretvaraju da jesu. Davne 1970. iz Beograda on je otišao u Nemačku. I danas pamti sve ćoškove nekadašnjeg Beograda. U Nemačkoj je radom zaslužio da postane poslovođa u fabrici metala. NJemu ne govorim, ali u sebi mislim: Eh, moj Ademe, da si ostao ovde sa ovakvim stavovima, dogurao bi do zatvora ili ostao izoliran zauvek od tvog okruženja!

Nedelja, 23. jul

Samo što sam stigao u Tiranu. Sećam se dobro mog prvog boravka u Tirani 1991. godine. Od tog vremena Tirana se promenila iz temelja. na ulicama nema više bicikala, ali ima skupih automobila, i to najnovijih tipova. Već godinama u Tiranu dolazim na sajam knjiga. Po objavljenim naslovima i prevodima, albanski izdavači ne zaostaju za onima u regionu. U knjižari „Adrian“ u centru Tirane, nailazim i na autore iz Srbije, Hrvatske, Bosne, Bugarske koji su prevedeni na albanski jezik. Slučajno u knjižaru ulazi jedan od najpoznatijih intelektualaca današnje Albanije, Mustafa Nano. Umoran od tropske vrućine, on traži jednu knjigu koju mu odmah pružaju. A ja već u rukama držim njegovu najnoviju knjigu „Sandwich“. Tema knjige je pozicija albanskog naroda u komšijskom okruženju. Mustafina knjiga „Sandwich“ je otvorila debatu i u Albaniji. Na meti je i sam autor. „U XIV veku autentičnost, nacionalni identitet, nisu bili toliko važni. Mi kažemo da je Skenderbeg bio naš, Albanac, ali kada je postao slavan Skenderbeg je više bio katolik nego Albanac. Skenderbegova majka je bila hrišćanka…“ Nakon vatrenih reakcija opet je reagovao sam autor knjige Mustafa Nano, ali je sada bio još jasniji: Skenderbeg je bio Albanac rođen od majke Srpkinje.

Ponedeljak, 24. jul

Rano je jutro. Pred nama se prostiru obrađene njive sa obe strane magistralnog puta Kumanovo-Kriva Palanka. Vozeći prilično sporo izbegavam rupe na dotrajalom autoputu. Jasno se vidi da već nekoliko godina ovde ništa nije investirano. Starci sede na stolicama blizu kućnih kapija. U Belgiji i većini zemalja Evrope, takvi prizori ne mogu se videti. Tamošnji starci svoje osmatračnice podignu negde u sobama na spratu, odakle prate situaciju.

Stanovništvo između Palanke i Kumanova se razlikuje po mnogo čemu, ali najviše po govoru. NJihov govor je mešavina srpskog i bugarskog jezika. Na graničnom prelazu nema gužve kao nekada kada su sitni trgovci putovali za Tursku odakle su se vraćali sa nadom da će proći dobro na carini. Na bugarskoj strani, situacija je bolja, ali ne u takvoj meri da se može reći da ulazimo u zemlju koja pripada Evropskoj uniji.

Policajci i carinici po načinu postavljaju pitanja, više liče na službenike komunističkih režima. Na samom prelazu sve je sivo kao nekada. Spuštamo se u Ćustendilu. Prisećam se lekcije iz istorije. U jesen 1944. bugarski vojnici koji su bili fašistički okupatori na strani nemačke držali su pod okupacijom i moje Preševo. Nakon kapitulacije 8. novembra 1944. godine baš ovde u Ćustendilu menjali su uniforme i vratili se natrag, ali ovog puta na stranu pobednika Rusa i Crvene armije.

U podne Sofija je pusta. U centru grada nailazimo na bogatu knjižaru. Uočavam knjigu istoričara Sime Ćirkovića. Mlada i ljubazna prodavačica nas upućuje na deo knjižare sa knjigama o nerešenom makedonskom pitanju. Tu su dnevnici i memoari nekadašnjih čelnika VMRO. Jedan naslov je privukao moju pažnju. „Zašto ne pobedihme“ je knjiga bugarskog oficira iz Prvog svetskog rata. Čim je mlada prodavačica u sofijskoj knjižari saznala da sam Albanac, još više je bila željna razgovora o politici i stanju u Makedoniji. „Skoro pola miliona Makedonaca dobrovoljno je stupilo u naše državljanstvo“, trijumfalno je rekla.

Utorak, 25. jul

Danas sam u Skoplju. Stara čaršija poznata kao Bit Pazar je slična Baščaršiji u Sarajevu. Ali Bit Pazaru nedostaje nekadašnji sjaj. Vlasnici zanatskih radnji mahom sede pred dućanima i razgovaraju. Susrećem se sa mladim filozofom LJatifom Mustafom, koji se vratio sa studija iz Hamburga, i Ćerimom Litom, jednim od najpoznatijih istoričara u Makedoniji.

„Nažalost, i ovde je budućnost talac prošlosti“ počinje razgovor pedantni profesor. Kroz ruke ovog profesora prošlo je dosta arhivskog materijala iz perioda 1941-1989. NJegove knjige uzburkuju javnost, jer arhivski materijali često pružaju neprijatne dokaze. „Krivica nije uvek na strani drugog ili komšije, valja je tražiti i u sopstvenim redovima“ kaže Lita.

Sreda, 26. jul

Nakon zajedničke kafe sa prijateljima u restoranu u centru Preševa vraćam se kući. Radostan sam što je odmor tekao kako smo planirali. Supruga Ganimeta teško podnosi rastanak sa roditeljima. Kao i uvek, ona prva ubacuje stvari koje je kupila za naš dom u Belgiji. Nakon toga idu pokloni za naše prijatelje tamo, i na kraju na red dolaze moji koferi sa knjigama i raznim novinama. Čim ubacim prvi kofer vidim reakcije na njenom licu. Ne čekajući, ja prvi otvaram paljbu; u našem životu knjiga će biti do poslednjeg dana – kažem joj.

Autor je novinar. Od 2006. živi u Belgiji