Balkanski populizam

Dubravka Stojanović: Bolje bi bilo da me pitate koga ne smatram populistom polazeći od Orbana, pa nadalje. Bugarski premijer Bojko Borisov je vrhunski predstavnik populizma. Po mnogima je grčka Siriza par excellence primer levog populizma. Čak i ovo što je slovenački predsednik Pahor izvodio hodanjem po Sloveniji teško bi se moglo drugačije nazvati. Populista ima i u Hrvatskoj. U Bosni i Hercegovini su gotovo svi takvi. Vučić se, naravno, podrazumeva, on je na prvom mestu.

Tvrtko Jakovina: Ja bih rekao da je kod Orbana puno ozbiljnija stvar nego obični populizam. Isto vrijedi i za sadašnje i poljske lidere. Mislim da populist nužno ne vjeruje u ono što govori nego radi ono za što zna da će proći kod manje obrazovanih ljudi, pa će oni biti njegovi glasači. Kod Vučića sigurno ima više populizma nego kod Plenkovića, mada je i ovaj sklon populističkim potezima. Danas u Hrvatskoj od nacionalizma, a u zadnje vrijeme i od klerikalizacije ne možete dići glavu. Populista je bilo puno u Makedoniji koja je možda malo specifična zbog toga što tamo teško možete igrati samo na jednu kartu, kao što to možete u Srbiji i Hrvatskoj. Da biste u Makedoniji bili na vlasti morate u najmanju ruku računati na potporu barem jedne albanske partije, pa imate nešto malo otežanu situaciju. U Grčkoj trenutno dominira lijevi populizam, a što se tiče bugarskog premijera, teško da možete od čovjeka, koji je karijeru počeo kao tjelohranitelj, pa se pretvorio državnika, očekivati puno više od populizma.

Jakovina: Ideologiju ogromnog broja balkanskih političara osim nacionalizma karakterizira i želja za opstankom na vlasti pod svaku cijenu i to što duže. To podrazumijeva spremnost na najnevjerojatnije kompromise i javne iskaze. Ako je netko do jučer bio član Saveza komunista, a sada je veliki antikomunista, rekao bih da sigurno ranije nije imao komunistička uvjerenja, a nisam siguran ni da li čvrsto vjeruje u ono što danas glasno promovira.

Stojanović: Populizam je u stvari način na koji mislimo o politici. On može da bude i levi i desni i centralni, njegova ideologija može zaista biti veoma rastegljiva. Na prvom mestu je razumevanje naroda kao biološke celine na čijem čelu je vođa koji predstavlja 100 posto, ili kako je Milošević govorio, 104 posto naroda. To je antipluralizam koji je kolektivizirajući, on guta svakog pojedinca i ne dozvoljava da bilo koja grupa ili bilo koji čovek budu izvan kolektiva. To ima za posledicu silne neslobode, pre svega gušenje slobode štampe, što danas imamo u Srbiji i u drugim zemljama ovog područja. Uništavaju se institucije, izbori su farsa, podela vlasti gubi svaki smisao. To je način mišljenja o politici koji briše sve što čini parlamentarnu demokratiju i njene institucije. To su tačke koje povezuju i te vođe i te režime u toj tako modernoj reči – populizam.

Jakovina: Sve to što danas vidimo zapravo je asocijacija na taj tip režima. Praktički imamo suspenziju parlamenata. To su tijela koja ništa ne znače. U njima sjede ljudi koji u velikoj većini nemaju vlastito ja i ne odgovaraju nikome drugom osim vlastitoj partiji. Pravosuđe je takvo da vjerojatno nikada u povijesti sudovanja, od valjda plemenskih sudova, nismo imali toliko neefikasan pravosudni sustav.

Stojanović: To su ti neodređeni politički sistemi u kojim ne znate u čemu živite. Jasno je, bar u Srbiji, ko donosi odluke. Donosi ih jedan čovek – prema tome, to bi mogla biti diktatura. Institucija nema, pravosudni sistem gotovo da i ne postoji – ili imamo zastarevanje procesa ili slučajeve kao što je bio proces optuženima za paljenje američke ambasade koji je trajao devet godina da bi bile izrečene tako male kazne da su one potpuno zanemarljive. Često se za populizam kaže da je to neliberalna demokratija. To je po meni jedna od najpogrešnijih definicija, jer bi to značilo da je populizam ipak demokratija. Ne, on nije demokratija, on je suprotnost demokratiji, ili kao što je jedna autorka odlično rekla, on je autoimuna bolest demokratije. Populizam jeste rezultat demokratije, ali rezultat koji demokratiju ubija iznutra.

Karabeg: Ima li kod današnjih balkanskih populističkih lidera elemenata kulta ličnosti.

Stojanović: Naravno da ima i taj kult pre svega pravi sam Vučić. Tu je naravno i Vulin da pomogne, jer Vulin i služi za to da bi Vučić mogao da ispadne razuman u odnosu na njega. Kult, naravno, uvek pravi onaj kome je kult posvećen, u ovom slučaju Vučić. Način na koji on govori i kako sebe predstavlja, količina vremena koju provodi u televizijskim studijima – sve to govori da je reč o kultu ličnosti.

Jakovina: Kult se ne stvara samo oko lidera. Mi imamo kult nedodirljivosti i oko tema o kojima ne možete otvoriti raspravu, jer se smatra da bi se time dirnulo u samu srž nacionalnog bića i opstanka nacije.

Karabeg: Zašto Evropska unija podržava populiste i autokrate na Balkanu?

Stojanović: To je počelo s padom Berlinskog zida kada je tadašnja Evropska zajednica podržavala sve što nije komunizam. To je bilo vreme duboke zaslepljenosti zapadne Evrope koja je verovala da treba podržati sve što je antikomunističko, pa makar se radilo i o tvrdim konzervativcima, nacionalistima i radikalnih desničarima. Nama je već tada bilo jasno da je to vrlo pogrešno jer smo znali ko je ovde došao na vlast posle komunizma. A što tiče njihovog uverenja da na Balkanu samo autokrata obezbeđuje stabilnost – to je jedan krajnje ciničan stav. Oni verovatno misle da mi nismo zrela politička društva i da ne bismo znali šta da radimo sa demokratijom, pa je bolje da imamo autoritarnog vođu. Pogrešno je misliti da autoritarne vođe obezbeđuju stabilnost, jer kad oni više ne budu imali čime da nahrane ljude ponovo će ponuditi nacionalizam i rat kao izlaz, kao što je to već urađeno početkom devedesetih.

Jakovina: Europska unija podržava populiste i autokrate na Balkanu zato što je europska ideja u eri populizma došla u krizu. Tu krizu su produbili odlazak Ujedinjenog kraljevstva iz Europske unije, izbjeglice sa Bliskog istoka i Afrike, koje neće prestati dolaziti, i neredi na Bliskom istoku koji neće prestati ni nakon Asadove pobjede. Tu je i strah od Rusije i njenog agresivnog ponašanja. U takvoj situaciji oni će na prostoru, gdje postoji određeni afinitet prema Rusiji, podržati osobe koje nisu uzorni demokrati, ali mogu osigurati da ne dođu Rusi. Takvim liderima oni su spremni progledati kroz prste. To je razorno za sva balkanska društva, to sigurno ne može osigurati dobru budućnost, međutim političari često misle na kratke staze.

Karabeg: Iz opšteg trenda jačanja populističkih i autoritarnih režima na Balkanu izdvaja se makedonski slučaj.

Stojanović: S najvećim nadama i optimizmom gledam na makedonski slučaj, ali moramo da kažemo da iza toga stoji ogromna borba građana Makedonije i Skoplja. Setimo se da su oni godinama bili na ulicama i da je poslednja faza protesta bila izuzetno naporna, riskantna i opasna. Moram da kažem da za sada u drugim društvima Zapadnog Balkana ne vidim takvu odlučnost kakvu su pokazali makedonska opozicija i građani Skoplja i drugih gradova koji su se tako istrajno borili protiv Gruevskog.

Jakovina: Makedonija je u jednom trenutku gotovo skliznula, počela je klizati od Europe, čak i od Balkana ako baš hoćete, pa je došlo je do ogromnog nezadovoljstva što je olakšalo pad režima. Ja mislim da je kod nas najveći problem sa onim liderima, nazovimo ih populističkim, koji su ultrapopularni i koji su nesmjenjivi na izborima. To je pravi problem i zbog toga mislim da se makedonski slučaj možda ipak neće moći uzeti kao paradigmatičan.