Balkanu je teško da se izvuče iz močvare

Poslednji britanski vojnik otići će iz Nemačke posle sedamdeset pet godina od završetka rata. Okončava se epoha koja je počela slomom nemačke armije na svim frontovima i sporazumima Ruzvelta, Staljina i Čerčila u Teheranu i na Jalti. Sa odlaskom britanskih trupa završava se rat koji je Vinston Čerčil poveo 1939. protiv Hitlerove Nemačke.- A taj rat je Čerčil smatrao samo produžetkom Prvog svetskog rata u kojem je «Nemačka ratovala protiv celog sveta, bezmalo jednoruka, i umalo da nije pobedila».

Šta bi Čerčil danas rekao za ovaj epilog? Njega ne bi iznenadilo što je Nemačka ponovo postala svetska sila -sam je tvrdio da su Nemci jedan od najtalentovanijih, najkreativnijih, najorganizovanijih i najdisciplinovanijih naroda u Evropi. I oni će se, smatrao je, uvek uspešno boriti da osvoje mesto pod suncem koje im pripada. Čerčil je, međutim, smatrao da njegovoj «ostrvskoj rasi» pripada dužnost da budno prati šta se događa u Evropi, da ne dozvoli da se bilo koja sila nametne i osvoji je. Spasavajući Evropu, Britanija spasava sebe, i to se već dogodilo u poslednja tri veka, zaključuje Čerčil – i od Španije, i od Francuske, ali najopasniji neprijatelji su u dvadesetom veku bili Nemci.

Kada se kaže – memoari, odmah se izaziva asocijacija na Čerčilove memoare: «Drugi svetski rat» za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost (kod nas ih je objavila Prosveta u šest tomova, na knjigama ne stoji koje godine!). On je napisao, međutim, i četiri knjige memoara iz Prvog svetskog rata, koje je Geca Kon pod naslovom «Svetski rat» objavio 1936. godine u dva toma. Svi znamo tog Engleza sa obaveznim tompusom i sa dignuta dva prsta u obliku slova V – victoria. Značajno je uticao na političku i istorijsku sudbinu Balkana, ali na srpski niti je prevedena neka od mnogobrojnih biografija o njemu, niti su mu naši istraživači poklonili pažnju i trud (jedino sa izvanrednim tekstom Vladimir Velebit u predgovoru memoara «Drugi svetski rat»).

Razumevanje današnjice postaje potpunije, a sudbina Balkana jasnija sa čitanjem i jednih i drugih Vinstonovih memoara. Niko ne osporava da je Vinston Čerčil bio jedan od najvećih igrača na političkoj pozornici sveta u dvadesetom veku. U svakom slučaju, poslednji moćni riter britanske imperije na njenom zalasku, u kojoj se i dan-danas odgoneta pitanje – Da li je sam Čerčil spasio Britaniju od Hitlera, da li je njegovo liderstvo bilo bitno za njeno preživljavanje i eventualnu pobedu? Uloga ličnosti u istoriji za Engleze je nesumnjiva.

U nedavno objavljenoj biografiji, istaknuti istoričar Pol Džonson ovako ga je «sabrao»: u svojih devedeset godina, Čerčil je pedeset i pet godina proveo kao član parlamenta, trideset i jednu godinu kao ministar, i skoro devet godina kao premijer; prisustvovao je ili se borio u petnaest bitaka, nagrađen je sa četrnaest medalja; bio je prominentna figura u Prvom svetskom ratu i dominantna u Drugom; objavio je gotovo deset miliona reči, više nego što je većina profesionalnih pisaca u svom životu, i naslikao je preko pet stotina slika, više nego mnogi slikari; iz osnova je rekonstruisao svoju ogromnu kuću i stvorio divan vrt sa tri veštačka jezera; bio je član mnogih kraljevskih i akademskih društava, nobelovac; igrao je velike i opasne igre i osvajao takmičenja; koliko je mnogo flaša šampanjca popio nije zabeleženo, ali sigurno je bilo oko dvadeset hiljada; više je pozirao i jeo cigare Romeo y Julietta nego što ih je pušio, najviše dvanaest komada dnevno i toj uzdržanosti se ima zahvaliti što nije dobio rak grla. Čerčilov start nije bio obećavajući – bio je loš đak, mrzeo je školu i iz nje izašao sa lošim ocenama i neobrazovan. Tek je kasnije kao samouk savladao ogromna znanja iz književnosti, istorije, novinarstva, geostrategije, vojne tehnologije (njegova ideja je bila da se napravi tenk)… U tom testastom telu bila je ogromna energija, a iza bejbifejs lica krila se čelična volja i surova odlučnost. Poznate su njegove reči – Nemam ništa drugo da ponudim, osim krv, kuluk, suze i znoj (blood, toil, tears and sweat). Sve što jedan Englez može da bude, on je bio: džentlmen, osvajač, kolonijalni gospodar, avanturista, ekscentrik, globtroter, sportista, baštovan, političar, monarhista, demokrata, vojskovođa, biznismen, novinar, književnik, istovremeno ljubazan i nadmen. I sve to – u službi Njenog veličanstva.

Nijedna greška koju je napravio, pad ili poraz nisu ga mogli zaustaviti. Najveći poraz mu se dogodio u sred karijere, u njegovoj četrdesetoj godini: kada su turski topovi potukli britansku flotu kod Galipolja u Crnom moru, što je dalo veliku snagu Nemcima i znatno uticalo na dalji tok rata a na štetu saveznika. Čerčil je bio šef admiraliteta i ta akcija je bila njegova ideja i nestrpljivo je tražio realizaciju, bez obzira što nije bila potpuno pripremljena. Za poraz su njega okrivili. Od osećaja krivice umalo nije umro, tvrdila je njegova supruga. Postoje slike iz tog perioda kako očajni, kost i koža, Čerčil luta ulicama Londona. Spas je našao u slikarstvu, a ubrzo je otišao i na front u Flandriju gde je iz rovova hrabro jurišao na neprijatelja. Po povratku igrom izbornog slučaja postaje ministar naoružanja što mu daje priliku da on sam postane jedan od najvećih vojnih eksperata. U želji da se iskupi od galipoljskog poraza postao je onaj Čerčil, jedini evropski lider, koji je 1939. mogao i bio spreman da se suprotstavi Hitleru i zastrašujućoj nemačkoj vojnoj mašini. Hitler je tada imao pedeset godina, a Čerčil šezdeset i pet. Zauzeo je svoje komandno mesto sa kojeg je sledećih šest godina, danima i noćima, izdavao ratne zapovesti flotama i eskadrama rasutim po celom svetu. Radio-London sa nadom je slušao veliki deo čovečanstva prateći rezultate bitaka. Da je atomska bomba bila proizvedena u Velikoj Britaniji, Čerčil bi je sigurno bacio na Nemačku, tvrdi istoričar Pol Džonson. Ona na ostrvu samo što nije bila napravljena, ali zbog opasnosti od nemačkih bombardovanja sva proizvodnja bila je preseljena u – SAD.

Korisno je danas pročitati kako je Čerčil opisao Balkan i u prvim i u drugim memoarima. To je pogled sa mesta one sile koja je bila demijurg sveta, sa čijim je tehnološkim, političkim, špijunskim i vojnim akcijama stvoreno moderno doba. Naravno, u Čerčilovim deskripcijama i vrednovanjima ima manjkavosti, predrasuda i imperijalne nadmenosti, međutim, ko te pita šta je tačno kada vladar sveta govori šta jeste i šta bi trebalo da bude. Poznato je da predstavljamo sebe i svoje mesto ne konsultujući se sa svetom, a još manje uvažavajući predstave koje se o nama imaju na Olimpu (bez obzira koliko ponekad pogrešne bile). Tako se gubi srazmera i sposobnost realnog rasuđivanja.

Uobičajena je ovdašnja predstava da je Prvi svetski rat počeo upadom austrijsko-nemačkih trupa u Srbiju, a završio se kada su se srpski vojnici sjurili sa Kajmakčalana i proterali okupatore sve do Ljubljane. Razumljivo je zašto se tako doživljava, ali nas to ne amnestira od potrebe da se situiramo u širi splet događaja, u taj tzv ratni planetarni teatar, gde smo bili nesrećna epizoda zahvaljujući spletu raznih okolnosti. Evo, Čerčilova pogrešna procena i poraz kod Galipolja, sudeći po njegovim memoarima, doneo je i Srbiji slom i one strašne nesreće u kojima se izgubila trećina stanovništva. Čerčilu je bilo jasno kakva opasnost preti Srbiji i njegov plan je bio da prodorom preko Galipolja natera Bugarsku da se svrsta na savezničku stranu i da savezničke trupe dopru do Srbije i pomognu joj, s tim da i Grčka uđe u rat. Čim je poraz bio očigledan, Bugarska je prišla Nemačkoj, upala u Makedoniju do Skoplja i presekla srpskoj vojsci odstupnicu, a Grčka je ostala uzdržana.

Gledano iz Londona na Balkanu se početkom dvadesetog veka kao dominante vide Turska, Bugarska i Austrougarska, ali i očajničko junaštvo Srba, a u Drugom ratu – Nemačka, Sovjetski savez, Italija i Titovi partizani. A balkanski narodi trpe i stenju. Razloge za njihove «neopisive patnje» Čerčil dvadesetih godina prošlog veka, u memoarima, vidi u sledećem:

«Njihove vlade bile su odvojene jedna od druge nepomirljivim ambicijama i ljubomorom. Svaki od tih naroda nalazio se u izvesnom davnom periodu svoje istorije… i svaki od tih naroda gledao je natrag u taj period veličine, ističući ga kao merilo svojih istorijskih prava… Svi su bili utonuli u grčevite borbe i spletke. Nije bilo lako svima ili ma kojoj od ovih malih država da se izvuku iz ove strašne i opasne močvare ili da nađe čvrsto zemljište na koje bi stalo. Osim podvojenosti, izazvane međusobnim sukobima nacionalnih zajednica, koje su napadale jedna na drugu i vraćale udarce bez nekog reda, postojale su u svakoj državi stranačke i političke podele i borbe, dovoljne da uzdrmaju jedno moćno carstvo. Svaki balkanski državnik imao je da u svojoj rođenoj zemlji krči put ka vlasti kroz komplikacije, opasnosti i iznenadne obrte, gonjen neprijateljima i zavišću… A svaka velika sila imala je vlastite interese i izglede, svoju omiljenu balkansku državu i svoju omiljenu stranku u toj državi… a svojim protivurečnim uplitajima velike sile su pomogle da se sve više pojačavao onaj elemenat nereda koji je svaku od ovih malih država naizmenično gurao u najstrašniju propast».

Da li nas se ovaj opis čini savremenim? Prođe sto godina, a mi smo ponovo tamo gde smo i bili. Kako je moguća tolika inercija? Ako se nastavi, jednoga dana više neće biti ni inercije.

Kada se pročitaju Čerčilovi memoari (i prvi i drugi) neminovno se, pored niza drugih uglova posmatranja, naročito nameće jedan: u dvadesetom veku, sa dva svetska rata, nametnut je nezaustavljiv i ireverzibilni tehnološki i politički razvoj sveta pred kojim inertnim narodima preti nestanak ili uništenje. Svi mali narodi su u tim borbama bili bačeni pod čizmu, a jedno staro, moćno carstvo raspalo se u komade kao da ga nije nikad ni bilo.

Kada se završio Prvi svetski rat Čerčil se pitao: Da li je to kraj?

«Istorija sveta nije dosad zabeležila nijednu pojavu koja bi se, u oblasti sile, mogla da meri sa riganjem nemačkog vulkana. Poginulo je dvadeset miliona ljudi pre nego što smo uspeli da istrgnemo mač iz ruku ove nemani. Zaista, Nemci, ako je i za istoriju, dosta je!»

A samo posle dvadeset godina Nemačka je pod Hitlerom ponovo krenula i pre nego što joj je mač istrgnut iz ruku poginulo je osamdeset miliona ljudi.

Da li je to kraj?

I danas se misli o Drugom svetskom ratu kao što se mislilo između dva rata o Prvom: «bio je to rat koji je uništio rat». Međutim, trka u naoružanju koju je u dvadesetom veku podstakla Nemačka, danas se više ne može zaustaviti i broj država koje u njoj učestvuju se proširuje. Burence revolvera se sve brže okreće, da li će neko pritisnuti obarač? Čerčil bi se nadao, ali ne bi se kladio, da neće. Ako britanski vojnici već moraju da napuste Nemačku, verovatno bi tražio, uz svo divljenje za nemački narod, da se prema njoj ima oprez kakav je u dvadesetom veku zaslužila.

Fifti – Fifti

Kako izgleda kada se mali narodi nađu na meniju velikih sila, upečatljivo svedoči sledeći antologijski opis dogovora Čerčila i Staljina u Moskvi 1944. godine:

«Kada mi se učinilo da je nastupio pogodan trenutak, rekao sam Staljinu:

– Sredimo naše poslove na Balkanu. Vaše armije su u Rumuniji i Bugarskoj. Mi imamo tamo interese, misije i agente. Ne postupajmo tako sitničavo jedan protiv drugog. Šta biste kazali na to ako biste vi imali u Rumuniji devedeset odsto uticaja, a mi u Grčkoj devedeset odsto, dok bi se u pogledu Jugoslavije mogli dogovoriti na pola-pola?

Dok su me prevodili, napisao sam na pola tabaka hartije sledeće – Rumunija: Rusija 90%, ostali 10%. Bugarska: Rusija 75%, ostali 25%. Grčka: Velika Britanija (u sporazumu sa SAD) 90%, Rusija 10%. Jugoslavija: 50% – 50%. Mađarska: 50% – 50%. Doturio sam ovo preko stola Staljinu, koji je u međuvremenu saslušao prevod. Nastao je kratak tajac. Zatim je Staljin uzeo plavu olovku, stavio veliki paraf i vratio mi hartiju. Sve to nije trajalo duže nego što je meni bilo potrebno da to napišem… Tada je nastao duži tajac. Olovkom ispisana hartija je ležala na sredini stola. Konačno sam rekao:

– Zar nema nečeg ciničnog u tome ako bude izgledalo da smo ta pitanja, koja se tiču sudbine miliona ljudi, rešili tako olako? Spalimo tu hartiju.

– Ne, samo je zadržite – rekao je Staljin.»

I Tito je sve do svoje smrti uspešno održavao taj fifti-fifti zapadno-istočni konsenzus za Jugoslaviju. Vinston nije voleo Staljina i boljševike, Josif nije voleo Čerčila i buržoaziju, ali su imperijalno hladno podelili planetu. Demokratski princip koji je na ostrvu hram engleske civilizacije – nije važio za svet, niti je proleterska i slovenska solidarnost važila za Balkan. Mali narodi, nerazvijene države nisu imale pravo glasa, nisu imali pravo na svoju volju. Ništa nam ne vredi, govorio je Čerčil Ruzveltu, da rat dobijemo strateški, a da ga izgubimo politički. Gvozdena zavesa se spustila preko kontinenta, hladni rat protiv Rusije zamenio je vrući rat protiv Nemačke. A kada je Jeljcinova Rusija posrnula, fifti-fifti balans je izgubio ravnotežu i Jugoslavija se sa ratom raspala. Novi procenti su uspostavljeni, samo se još uvek nagađaju oko Srbije.

Čerčil je bio «tough guy» (tvrd i grub momak) spreman da i dalje ratuje. I bez obzira što Englezi znaju da poštuju ljude sa značajnim delima, glasanjem su ga poslali u opoziciju, da bi ga 1951, u njegovoj sedamdeset i sedmoj godini, vratili u kabinet. Ali da nije bio smenjen, Čerčil verovatno nikada ne bi mogao da napiše memoare. Čovečanstvo bi ostalo bez remek-dela od dva miliona reči i vrhunskog svedočanstva pakla u kojem je mogla da nestane ljudska vrsta. U pisanju mu je pomagao Bil Dikin (sa Ficrojem Meklinom bio u misiji kod Tita) sa timom istraživača i eksperata. Tu grupu Čerčil je zvao «sindikat». Kada su novinari jednog od njih pitali da li je Čerčil zaista sam napisao knjigu, dobili su odgovor da je to isto kao kada bi šefa kuhinje pitali da li je ceo banket sam pripremio svojim rukama. Jedino je njemu bilo dopušteno da koristi britansku arhivu, za sve ostale je bila zatvorena na pedeset godina. Ali je 1967., rok smanjen na trideset godina. Dokumenta su sada dostupna svima i mogu se očekivati i drugačije interpretacije. Kada je dobio Nobela 1953., samo u Engleskoj je prodato šest miliona primeraka memoara, i istovremeno su feljtonizovani u pedeset novina u četrdeset zemalja. Britanski i američki izdavači su se obogatili, a sam Čerčil je prilikom prvog izdanja 1947., dobio iznos koji bi danas bio ekvivalentan sumi od pedeset miliona evra. Tome se dodaju i velike sume za feljtoniziranje u Njujork tajmsu i Lajfu.

Engleska ne vlada više morima, ne vlada ni celim svojim ostrvom. Nije sigurno da li će vojne kontigente iz Nemačke moći da prebacuje u Škotsku, jer Glazgov to ne prihvata – pretnja je za njihov suverenitet.

Pri kraju dvadesetog veka Toni Bler je pokušavao da imitira tvrdog Čerčila i da uz pomoć Amerike vrati svetski uticaj imperiji. Da ga je Klinton poslušao umalo nije krajem devedesetih prošlog veka otvorio ratni front u Srbiji.