Banalnost je teška duševna bolest

Dr Jasmina Ahmetagić napisala je deset značajnih, za čitanje inspirativnih dela iz oblasti teorije književnosti. Za knjigu „Pripovedač i priča“ (2014. Institut za srpsku kulturu, Leposavić) dobila je nagradu „Nikola Milošević“. Borba za dostojanstvo književnosti, nezavisnost kritike i kritičara, ali i opredeljenosti za znanje i kompetenciju u vremenu trijumfa ignorancije i profita, njene su prepoznatljive karakteristike.

NBO: To je sasvim politički stav. Ko određuje i gde se određuje šta je popularna, poželjna, ili kod određenih društvenih grupa, ili sasvim različitih elita – popularna, tzv. „in“ kritika?

AHMETAGIĆ: Čini mi se da je to o čemu govorimo kao o sudbini kritike u stvari pre priča o sudbini kritičara, koja u velikom stepenu zavisi od toga da li on kritikuje uprkos svemu, ili zahvaljujući svemu, u komociji grupe prepoznatljivog statusa u kulturi i društvu, čak i kada nije dovoljno vidljiva kao grupa.

NBO: Da li je autentična kritika, onda, uopšte moguća, ako za autentičnim kritičarem nema potraživanja?

AHMETAGIĆ: U onom stepenu u kome je moguć autentičan čovek, moguća je i autentična kritika: a to znači da je veoma retka, koliko je retko i mišljenje; naše je mišljenje prečesto tek našim rečima, a često ni to, iskazano mišljenje grupe čijem smo uticaju izloženi. Verujem da je presudno, kako bi se izgradila, očuvala i negovala individualnost, usprotiviti se umrežavanju, konstantnom ometanju svakog pomnijeg mišljenja i rada i uzurpiranju vremena informacijama ili najčešće prazninom koja izgleda kao informacija, a što je obeležje savremenog društva. Samo se sa pozicije koliko god je moguće većeg individualizma može zaista autentično kritikovati. Problem je u tome što to najčešće prati autsajderska pozicija, i to je razlog što se o sudbini kritike ne može govoriti nezavisno od sudbine njenih tvoraca. Individualizam postaje vrlina tek posle smrti – u međuvremenu se za to svojstvo koriste sasvim drugačije reči, kojima je cilj da pokažu potpunu nedelotvornost takvog rada, da razore ono najbolje što osoba jeste i da je na, koncu, privole stadu.

NBO: Znači li to da ono što je u javnosti popularno, bilo da je stavljeno u korpu na kojoj piše „opozicija“, ili onoj na kojoj piše „vlast“, u svojoj biti već društveno poželjno, ti bi rekla „konformističko“?

AHMETAGIĆ: Da, konformizam je dobio užasavajuće razmere, tolike da se gotovo smatra savršeno pristojnim poslovnim potezom. Ukalkulisan je u proces proizvođenja karijere, na temelju zdravog razuma. Za koju godinu neće se ni smatrati moralnim prekršajem, jer se već danas suočavam sa tim da nekonformističke izbore ljudi ne razumeju: sve se svodi na to da li ste se znali ili niste znali probiti. Kriterijumi uspeha su se promenili i više nemaju veze sa humanističkim principima, koje ja ne mogu prestati da podrazumevam samo zato što postoji noviji „diskurs“. Nije mera uspeha samo šta si stekao, od zvanja do blagostanja, nego i šta si pritom izgubio. Ako si izgubio integritet, reč je, po mom dubokom osećanju, o potpunom životnom neuspehu. Konformizam je snishodljiv i licemeran duhovni stav, životna strategija koja cilja na socijalno postignuće i prečesto glumi moralnu nedodirljivost. I to ćete videti od politike i medija do književnosti i nauke. U sredini u kojoj je rasprostranjeno poslovanje „ja tebi – ti meni“ svakodnevno si suočen sa gomilom moralnih dilema jer gotovo da nikakvu saradnju ne možeš ostvariti a da se po takvoj logici ne zadužiš. Kada vas pozovu na okrugli sto o živom piscu, kao da su time naručili i stav. Svakim kontaktom kao da ulažeš akcije, čiji rast zavisi ne od tvojih tekstova nego od tvog ponašanja.

NBO: „Banalnost je bolest duha“, tvrdiš, i svedočiš svojim načinom pisanja i pristupa nauci o književnosti da može i drugačije. Ali, po koju cenu?

AHMETAGIĆ: Da, tvrdim da je banalnost teška duševna bolest. Čoveku je, za ono najbolje u njemu, nužna lepota. Usudila bih se da kažem da je čovek koji ne oseti uzvišeno osećanje bar na godišnjem nivou, koji zaboravi da to osećanje postoji, u opasnosti da se opasno duševno razboli. Potrebna je velika budnost da onaj koji nije u prijateljskom odnosu sa tom nekakvom zajedničkom stvarnošću, to izbegne. Vazduh je prepunjen političkim i inim narikačama, kompetentnost zamenjena političkom podobnošću i nepotizmom, stvorena je klima u kojoj su pamet i moral načinjeni potpuno nevidljivim sa ciljem obeshrabrivanja nepoželjnih svojstava. Svakako ne mislim na medijsku nevidljivost, nego na polje moguće razmene sa okruženjem. U sredini u kojoj je sveden broj pitanja na koja se častan čovek može odazvati, o kakvoj istinskoj razmeni može biti reči?

NBO: Tvoja knjiga „Unutrašnja strana postmodernizma“, obeležila te, svojevremeno, jer si „iščitala“ i objasnila delo Milorada Pavića (za njegovog života!) na način koji niko pre tebe nije učinio. Neideološki. Šta si naučila iz reagovanja javnosti na tu knjigu, kasnije i na tebe?

AHMETAGIĆ: Knjiga o Paviću je bila tek jedna životna lekcija: malo koga zanima mišljenje, tumačenje i analiza, uglavnom su zainteresovani za buku. Čim se pojavi kritička knjiga, slede razvrstavanja, ali ne po snazi argumenata, već nekako navijački. Ako knjiga nije imala istu, navijačku nameru, utoliko gore po autora – nevidljivo i perfidno kinjenje podrazumeva da, pošto ni nakon knjige nisi našao svoje jato, a nisi, jer bi takvo jato upravo potvrdilo da knjiga nije ni pisana sa individualističke pozicije, postaješ trajno obeležen. Koliko god ja za sebe bila pisac knjige o Paviću, za druge sam ostala pisac knjige protiv Pavića. To nije slučajna, to je suštinska razlika u životnom stavu, čiju sam potvrdu našla i u nekim kritikama o svojoj knjizi o Narcisu: kojima se na lak i jeftin način kritičar preporučuje željenom stadu. Onoga časa kada etiketirate drugog, vi ste na sebe stavili suprotnu etiketu i obznanili da je reč o tržištu.

NBO: Pomenula si knjigu o „Narcisu zlostavljaču: zlostavljanje i književnost“ (Službeni glasnik 2011.)Ko zlostavlja književnost i kojim sve načinima?

AHMETAGIĆ: To „zlostavljanje književnosti“ je sintagma koju sam izabrala da ilustrujem prodor ideologije u književna tumačenja, na primerima koji su mi bili značajni. Reč je, dakle, o ideološkom zlostavljanju ne samo onih dela koja sam tu branila (Gorskog vijenca, Opsade crkve Svetog Spasa i dela Borislava Pekića) već i nas koji o književnosti nešto i znamo, jer su se odjednom nametali neki kriterijumi koji nemaju veze sa književnošću. Proglašavanje vlastitih merila obavezujućim za književnost odvija se uz hotimično previđanje teorije književnosti. Znate onu scenu iz „Društva mrtvih pesnika“ kada profesor učenicima, podstičući nezavisnost mišljenja i oslobađanje od autoriteta, kaže da iscepaju određeni broj stranica iz knjige? Meni je ta scena, kojom su mnogi bili zaneti, bila uvek jeziv primer cenzure, jer se autentično odbacivanje postiže prevazilaženjem, a ne zaobilaženjem materije. Teorija književnosti se ne može zaobići u razumevanju umetničke i vanumetničke istine, ukoliko želite da se vaš tekst smatra književnom kritikom. Za mene je to političko silovanje književnosti.

Takva kritika je u međuvremenu dospela do insistiranja na ideološkom stavu o mrvici stvarnosti koja je ušla u roman. Tako sam ustanovila da neke kritike podrazumevaju da postoji nešto takvo kao što je jedna, jedinstvena, za sve ista sarajevska stvarnost, i da je zadatak pisaca samo da tako priznatu sliku opišu. I u okolnostima u kojima je sasvim jasna istorijska slika, i znamo ko je agresor, reč je o gomili različitih stvarnosti i iskustava. Pripovedanje o vlastitom doživljaju ne znači samo po sebi poricanje ustanovljene istine, već je jedan aspekt opšte stvarnosti, onako kako se ona odražava na mene. Ako takvo „ja“ i sasvim lično iskustvo ne pripadaju književnosti, ne znam gde bi im bilo mesto.

Ovo je zemlja čuda u kojoj je moguće sve što vam padne na pamet, bez obzira koliko to glupo, drsko, banalno i po duh uvredljivo bilo.

NBO: Pekićem si se mnogo bavila i baviš. Često ga stavljaš u kontekst sa drugim piscima, i kompariraš. Zašto ti je Borislav Pekić posebno značajan i drag?

AHMETAGIĆ: Borislav Pekić je jedna od stožernih figura u mom svemiru, a razloga je mnogo: osvaja me u njegovom delu ravnoteža etike i estetike, sveobuhvatnost, upornost i opsesivnost u radu, analitičnost, duhovitost, kritičnost i samokritičnost, ironija i autoironija. Kako prolazi vreme, moj odnos sa njegovim delom se razvija, nije zaokružen i dovršen, što je moguće, mislim, samo pri susretu sa najboljima.

NBO: Da li si imala i kakav, odnos prema izvikivanju čaršije za i protiv podizanja spomenika, prilično grotesknog otimanja o počasnog mr’ca, koje, evo preti da se ponovi i sa spomenikom Zoranu Đinđiću?

AHMETAGIĆ: Svaka ozbiljna država podiže spomenike značajnim ljudima, znajući da je to pre svega u njenom interesu. Političari su puki instrumenti, koji su tu da se „zbude kao što je pisano“, kako bi rekao Pekićev Juda. Političke polemike su irelevantne, jer nameću sliku po kojoj Pekić staje pod nečiji kišobran, a red veličina je upravo obrnut: o čemu da raspravljamo ako znamo ko je ko u toj priči o spomeniku, govorniku i cveću. Dovoljna je samo vest: Pekić je dobio spomenik, tačka. Tu postoji prostor samo za analizu kompetentnih istoričara umetnosti o umetničkoj vrednosti spomenika.

NBO: Kulturna dešavanja u žiži su samo ako javnost dobije kosku oko koje će se gložiti. Setimo se navijačkih podela u oceni postupka pisca Filipa Davida prilikom dodelje nagrade u NBS…

AHMETAGIĆ: Povremeno je potreban privid nekakvog zbivanja, a prividom ga čini to što se pitanje uvek tako plitko postavi da nema o čemu da se razgovara. Da li je Filip David trebalo da se prilikom primanja nagrade u Narodnoj biblioteci ogradi od prisustva Tome Nikolića ili ne, nebitno je pitanje na nivou na kome je postavljeno. Meni se čini da strasno komentarisanje tog događaja samo dalje doprinosi gubljenju granica između privatnog i javnog, individualnog i grupnog, što je veliko zlo čije posledice, mislim, još ne možemo ni sagledati. I sad zamislite Filip David se ograđuje od prisustva čoveka kome se na fakultetu na kome, između ostalog, stasavaju njegovi budući proučavaoci, dodeljuje povelja zbog pokroviteljstva projekata i kongresa, što je institucionalni čin, od kojeg se niko nije lično ogradio. Za mene je to interesantno – u kojim se uslovima ograđujemo i gde je granica? Ima logike, ako vam neko daje pare da mu se prigodno zahvalite. Međutim, te pare ne daje biznismen, i ne znam baš da li ulaganje državnog novca u naučne projekte i kongrese državne institucije treba da prati specijalna povelja. Ogroman broj važnih i složenih pitanja stoji ispod takvih zbivanja, i elaboracija jednog čina koja se pokreće sa površnog nivoa u meni ne budi nikakvo interesovanje.

Uostalom, stvarno ograđivanje od svih koji paktiraju sa zlom vodi životu u svojoj sobi; to je način života koji se zapaža golim okom, bez ijedne javne reči.

NBO: Ima li nešto u savremenoj književnosti kod nas što ti se dopada? Kako ocenjuješ „produkciju“ mlađih pisaca?

AHMETAGIĆ: Ne mogu da ocenjujem produkciju, jer produkciju ne pratim. Tragam za odličnim i ništa manje od toga mi ne ostaje u svesti, što je valjda i prirodno jer i nisam proučavalac tržišta, kulturnih i književnih prilika, već ozbiljnog književnog stvaralaštva. Savremenoj srpskoj književnosti prilazim nevoljno i sad već sa velikom sumnjom u preporuke koje do mene dođu, jer ih moje čitalačko iskustvo ne potvrđuje. Očekujem da književnost bude odlična, pa me u tom smislu još od Mirjane Novaković, tačnije od njenog romana „Strah i njegov sluga“, ništa nije zanelo. Goran Petrović je svojom Opsadom puno obećao književnosti, i ja još čekam da se to obećanje ispuni. Moj opšti utisak je da je uglavnom reč o osrednjosti, sa pojedinačnim proplamsajima koji je kreću iznad gornjih granica osrednjosti. Snažan utisak je na mene ove zime ostavila zbirka priča „Pristaništa“ Vladana Matijevića.

NBO: Šta smatraš najvećim skandalom kada je reč o srpskoj književnoj sceni danas?

AHMETAGIĆ: Javno i kuloarsko (uticajno, pa stoga i ono javno) komentarisanje da je najuži izbor za Ninovu nagradu prošle godine sastavljen od samih nesrba. Logika koja stoji u osnovi takvih komentara previđa da nam, dok upozorava na tuđu diskriminativnost, šalje sliku o užasnoj i dugoročnoj diskriminativnosti srpske kulture. Naime, da bi se to tretiralo kao književno pitanje, potrebno je da nesrbi dobiju onoliko prostora koliko im, kao manjini, procentualno pripada. Međutim, ako se nađu u prva tri mesta, to je sračunati politički stav. Reč je, između ostalog, o strašnoj agresiji koja se koristi maloumnim pojednostavljivanjem i prekrajanjem tuđeg identiteta.

NBO: Na početku tvoje knjige Priče o Narcisu zlostavljaču: zlostavljanje I književnost, stavila si Junga, citat: „Ako se demonima onemogući da se nasele u steni, šumi, planini i reci, oni onda koriste čoveka kao mnogo opasnije prebivalište“. Kako demone otpraviti gde im je mesto, a sistem vrednosti vratiti u čoveka?

AHMETAGIĆ: Ne samo Jung, koji je u poricanju zla video uzroke njegove internalizacije, i Fjodorov je na primer govorio da će se u dvadesetom veku i Bog i Đavo čoveku javljati kroz drugog čoveka. Često se uveravam u istinitost takve tvrdnje.

Promena sistema vrednosti moguća je preko promene sistema nagrađivanja. Teško je mladom čoveku objasniti da nema ništa od toga da kupi diplomu i snishodljivošću i političkim angažmanom ostvaruje životne ciljeve, kada se on svuda oko sebe uverava da je upravo to ono što „radi“. Teško ga je uopšte privoleti ciljevima drugačijim od puke materijalne udobnosti.

Ima vremena u kojima se od čoveka traži da je „kadar stići i uteći“, a ima i onih u kojima se zahteva, mada se javlja kao najveće iskušenje: „na strašnom mestu postojati“. Živeti danas u Srbiji za mene znači upravo to: na strašnom mestu postojati. No, pomišljam da je živeti u Srbiji šezdesetih godina prošlog veka tako moralo biti i za Pekića. I tada i danas pred čovekom stoji isti zadatak: da izdrži u svom položaju dovoljno dugo, neokrnjen. Veoma neprijatan položaj. Ali, tajna je u izdržljivosti.