Bauk kruži oko ”Manježa”

U knjizi „Revolucionarni rat“ Milovan Đilas piše da mu je jednom prilikom Rifat Burdžević, sekretar Sandžačkog komiteta KPJ, rekao da su mu vojnici srpskog bataljona otkrili da je “jedan Musliman, dobar vojnik i revnostan komunista” – homoseksualac. I dok se Burdžević dvoumi da li da ga strelja, Đilas ostaje zbunjen: „Ni ja nisam znao partijsku praksu, niti je išta o takvim pitanjima pisalo kod Marksa i Lenjina. No, po zdravoj pameti sam zaključio da od takvih poroka pate i proleteri, a ne samo buržoaski dekadenti’’.

I sedamdeset godina kasnije Srbija je i u dilemi – da li nam homoseksualce uvoze zločeste obaveštajne službe uz pomoć neizbežne CIA, da li se ta zarazna bolest prenosi gledanjem u „inficirane“ osobe koje šetaju ili je u pitanju izvozni produkt Evropske unije, organizovane grupe „ovejanih pedera“.

Tako će to biti sve dok, recimo, jednoga dana neki sekretar Otačastvenog pokreta „Obraz“ ne utvrdi da je među njima nedeklarisani gej, pa poput Rifata & Đilasa dođe u dilemu – da li da ga strelja, pošto ništa o takvim pitanjima ne piše u delima vladike Nikolaja. Tipičan desničar, protivnik gej-parade, naime, lakše će prihvatiti činjenicu da je Sveti kralj Milutin nenastrano pristao da u svojoj 44. godini za suprugu uzme petogodišnju devojčicu, po imenu Simonida, dakle voleo je žene svih uzrasta, što ga je preporučilo za kalendar svetih SPC, nego što će prihvatiti homoseksualsnost. To što bi Sveti kralj Milutin danas verovatno bio osuđen zbog pedofilije, a pedofilija je, smatra svaki desničar, jedina gora stvar od pederastije, za njega nije neki problem. Za desničara, opet, nije problem što najbolji amaterski gej kućni video nije stigao iz ozloglašene “Gej strejt alijanse”, već iz Srpske pravoslvne crkve, eparhija zvorničko – tuzlanska.

Homoseksualnost se u srpskim okvirima utvrđuje specijalnim odokativnim testom kakav je svojevremeno patentirao Dragan Marković Palma: “Poznajem svakog čoveka u Jagodini i odgovorno tvrdim da kod nas nema pedera” – otkrio je jednom taj revolucionarni medicinski metod. Iz čega se može zaključiti – ili da Palma nije video nijednog Jagodinca koji vrcka ili da nikad u životu nijedan Jagodinac Palmu nije usputno tresnuo po zadnjici. Što je razumljivo, jer ovaj već godinama uspešno trenira kik-boks.

Ni Palma kao ni ostatak pučanstva ne seća se da je svako od nas još u osnovnoj školi imao bar po jedan primerak onoga što smo zvali: „ženski Petko – careva devojka“. Bili su to naši drugari koji su na velikom odmoru držali lastiš devojčicama, dok smo mi ostali igrali tapke u fulje i pikali fudbal. Prema nezvaničnoj evidenciji, najveći broj njih kasnije su postali uspešni ljudi, većinom stilisti. Mada se izrodio i poneki frizer. Ta pojava, dakle, nije „od juče“, ali je tek u 21. veku postala bauk koji kruži Evropom, a posebno bauk koji kruži oko parka „Manjež“.

Ima još dva bauka koja kruže Evropom. Izbeglice sa Bliskog Istoka i srpska košarkaška reprezentacija.

Kako god da završi Evrobasket, ekipa Saleta Đorđevića može se pohvaliti da je bila jedna od tema na bilateralnom susretu Angele Merkel i Aleksandra Vučića. Premijer je, naravno, otkrio da, kao i u svemu postojećem, ima njegovih zasluga za uspeh košarkaša.

„Počeli smo mi da dobijamo tu vrstu snage i nemačkog duha da u poslednjem trenucima pobeđujemo. Ranije smo u tim situacijama gubili“, naveo je Vučić, kandidovavši još jednu svoju izjavu za antologiju savremene srpske gluposti. Čak i oni koji ovlaš prate sport znaju da su ovdašnji sportisti bar 50 godina poznati po tome da pobeđuju u poslednjim sekundama, od košarke, preko vaterpola, fudbala, tenisa, boksa do tekvondoa.

A to, pritom, nema nikakve veze sa nemačkim duhom, pogotovo nema veze sa Vučićem. I njegovim mnogobrojnim duhovima.

Kao što je na dočeku zlatnih vaterpolista Toma Nikolić objasnio: “Državni uspesi i, posebno, uspesi Vlade Srbije kao da su dali krila i našim sportistima da pobeđujete države koje imaju više vaterpolista nego mi građana” – tako i Vučić ima iskonsku potrebu da u plejadi svojih „prvi put u istoriji“ izjava, naglasi da ni košarkaški ne bi mogli da „oderu“ nikoga u poslednjim sekundama, da se naša zemlja, na čelu sa poznatim krilnim centrom Vučićem, nije počela ugledati na Nemačku. Što je usledilo posle Vučićevog otkrića da je srušen Berlinski zid, 18 godina posle rušenja Berlinskog zida. Sjajna percepcija i „teodosićevski“ pregled siruacije na terenu.

Premijer je možda mislio na sebe. On je tri puta u poslednjim sekundama izgubio na izborima za gradonačelnika Beograda od Dragana Đilasa, koji je spletom okolnosti aktuelni predsednik Košarkaškog saveza Srbije.

Vučić je u međuvremenu počeo da pobeđuje, pa je tako na lokalnim izborima u Medveđi SNS pregazio sve ostale u prvim, poslednjim i pretposlednjim sekundama, a mediji su zabeležili da je Vučić, lično, zvao birače tokom dana da im kaže da izađu na birališta, jer autobusima nadiru Albanci sa Kosova, koji, logično, ne glasaju za naprednjake. Kad budu neki sledeći izbori, valjda će lično zvati biračko telo da im kaže da autobusima nadiru pripadnici opozicije. Koji su daleko veća opsanost od nadirućih Albanaca.

U svakoj zemlji gde bi bilo utvrđeno da premije lično zove birače na dan izbora, valjda bi neko stavio naslov: „Premijer prekršio izbornu tišinu“. Ovde, međutim, nije bilo tako, jer je spasavanje Medveđe od Albanaca projekat od nacionalnog značaja, skoro ko „Beograd na vodi“.

Svaka čast Vučiću! Ovo jeste česta „botovska“ pohvala premijeru, varijanta one „Druže Tito, ljubičice bela“, ali je i naslov najnovije knjige kolege Slaviše Lekića, koja, ovih dana, može da se nađe samo u jednoj beogradskoj knjižari, jer su dva najveća srpska knjižarska lanca odbila da je distribuiraju. Iz nepoznatih razloga. Koji su poznati.

U knjizi su sabrane Vučićeve izjave od pamtiveka do danas. U pitanju je, dakle, autobiografija, ništa opasno. Međutim, dođe tako neki trenutak kada svako poželi da pobegne od svoje autobiografije.