Bela zastava pred Netanjahuom

Nema ni četiri meseca kako je Obamina administracija oštro osudila tadašnju izraelsku odluku o daljoj izgradnji kontroverznih naselja na Istočnoj obali Gaze. Posle toga došlo je do još zapaljivijeg nasrtaja Izraela na brodove sa navodno humanitarnom pomoći namenjenoj Palestincima što je izazvalo još oštriju reakciju Vašingtona. Hilari Klinton okarakterisala je tu akciju „uvredljivom i za SAD“, da bi se u propratnom saopštenju Stejt dipartmenta to kompletiralo optužbom da Izrael počinje da šalje „duboko negativne signale, koji umanjuju međusobno poverenje, utiču na mirovni proces i, uopšte, na američke interese“.

I to je tako dalje išlo – u raznim varijacijama – u aprilu, maju, junu. A, u međuvremenu, izraelski lobi u Americi reagovao je iz sve snage: Netanjahu je primetno pojačao verbalnu konfrontaciju sa Vašingtonom, republikanska opozicija otvoreno se svrstavala na njegovu stranu u Kongresu i u medijima, da bi se to sve, u utorak, završilo preokretom za koji je sad odjednom postalo jasno da je očigledno bio neminovan.

Barak Obama pozvao je izraelskog premijera u zvaničnu posetu Beloj kući, da bi na kraju – u direktnom TV prenosu iz Ovalnog kabineta – domaćin (prosto sijajući od zadovoljstva) govorio o „neraskidivoj vezi SAD i Izraela“, o velikom doprinosu „saradnji dveju zemalja“, o obostranoj opredeljenosti za dalje „unapređenje i proširenje“ tih neraskidivih odnosa, i tako dalje i tome slično. A, kad su posle te tirade usledila novinarska pitanja, jedan izraelski kolega pozvao je na povratak u stvarnost: „Gospodine predsedniče, u poslednjih godinu dana distancirali ste se od Izraela i premijera Netanjahua. Mislite li da je to bila pogrešna politika? Imate li sad poverenja u premijera Netanjahua?“

Obamin odgovor – kojim je označen i početak kraja ove konferencije za štampu – zavređuje da bude doslovce citiran: „Dozvolite mi prvo da kažem da je premisa ovog pitanja pogrešna i da se sa tim apsolutno ne slažem. Uvek sam i konstantno bio angažovan na reafirmaciji specijalnih odnosa sa Izraelom. Oduvek sam imao poverenja u premijera Netanjahua – od našeg prvog susreta, još i pre nego što sam bio izabran za predsednika“.

I, to je bilo to. „Obama je ušao u Belu kuću sa neskrivenom nadom da će obnoviti mirovni proces na Bliskom Istoku uz uveravanja arapskom svetu da će on u toj akciji biti nepristrasni posrednik, uz maksimalno angažovanje i jedne i druge strane. Jedva da je prošlo godinu dana od njegovog značajnog govora na tu temu, u Kairu, a novi predsednik SAD naučio je bolnu lekciju koliko domaći politički interesi mogu da blokiraju ili preusmeravaju i neke časne inicijative“„, konstatovano je tim povodom u jednoj debati na ovdašnjem Nacionalnom radiju.

Inače, i pre ove „Obamine postpraznične predaje pred Netanjahuom“ (kako ju je ocenio Vašington tajms) ugledni istraživački Pju centar objavio je nalaz da je poverenje islamskog sveta u Obamu i njegovu politiku spalo, recimo, u Egiptu sa 41 na 31 odsto, dok je u Turskoj taj trend još izraženiji – sa 33 na 22 odsto.

S druge strane, ne samo završetak već i čitav tok pomenute konferencije za štampu veoma je indikativan kad je reč o „obnovljenoj ravnoteži“ i dalje razvoju odnosa između SAD i Izraela. Obama, recimo, uopšte nije ni pomenuo dalju gradnju spornih izraelskih naselja na Istočnoj obali, a oglušio se tim povodom i na konkretno novinarsko pitanje da li bi, s tim u vezi, Izrael trebalo da produži tekući moratorijum koji ističe krajem septembra.

Sve u svemu, kako je ocenio Njujork tajms, Netanjahu je i te kako imao razloga da ovih dana „javno slavi svoju vašingtonsku pobedu“. Pred kamerama u Beloj kući – i u još par medijskih prilika – on je to ovih dana činio prilično efektno, parafrazirajući Marka Tvena porukom da su „glasine o okončanju specijalnih američko-izraelskih odnosa ne samo preuranjene već i potpuno pogrešne“.