Beleške o nedoživljenoj Ženi

On se dao u liku nekakve studentkinje sa odseka za Svetsku književnost, u noar verziji njenih fotografija. To se lice, u klonulosti usnule lepotice, koja kao da je u hodu nosila posmrtnu masku one nesrećne utopljenice iz Sene, nadraživalo u kontrastima senki, u ateljeu mraka, gde je odisala njena nestvarna veštičija lepota. Njeno telo ništa nije imalo od rimskih gospodarica, i vizantijskih pobožnica, a kulturnim miljama je bilo udaljeno i od seoskih snaša, salonskih gospođica i filmskih zvezda. Slavilo je sebe na neki čudan erotičan način, tamo gde se lascivna misao iščitavala sa odsečnog pokreta.

U mojim mislima ta verna učenica Džojsova, skakala je školice, iz nemog prkosa, po beogradskim ulicama. Odlazila je u Kinoteku i gledala Luja Mala. Radeći kao razvodnica na galeriji Narodnog pozorišta zarađivala je za studije: beše iz provincije, iz Kikinde, Vrbasa ili Vršca. Njena krv imala je biti čista, kao manastirski izvor. Harizmu je nasledila od neke pretkinje što je služila, ne znam na koji način, poslednju austrougarsku caricu, a oštroumnost od pretka koji je u petnaestoj godini, čudom, preživeo Sremski front. Njen je karakter, tako, svesno oličavao težnje malih efekata da udruženi deluju kao velika sila.

Subota, 28. avgust: Sećam se da sam moju Sosu prvi put video u nekom mraznom dobu, u zamci leda, kad je i tih hodnik Akademije mogao biti toplo utočište. Našavši se po nekom službenom zadatku (pisao sam tekstove koji ni dinara nisu donosili), utrapao sam zajedno sa dva beskućnika, što svoju svakodnevicu nisu mogli proživljavati napolju. Obučen kao za pozorište, u crnom kaputu i odelu koje sam iznajmio za svadbu najboljeg prijatelja (morala se odložiti usled epidemiološke krize), tražio sam nekog od organizatora, znajući da se na tom mestu dešava nekakva retrospektiva Keruakovih radova, kojem bi trebalo isporučiti ove natovarene knjige. I gle čuda, taj nepoznati faktor poslao mi je nju. Vidno neimpresionirana mojom odevnom kombinacijom, a spremna da me olimpskom munjom do zemlje spali, kratko me upita ko sam, pa ne sačekavši ni odlomak moga odgovora, istrže literaturu iz mojih ruku, kao da će je na nekoj novoj lomači spaljivati uz uzvike degenerisanog protesta. Zapamtih za kratko, koliko sam mogao da uhvatim, da je nosila onu baršunastu francusku bereu, što je po glavi razvlače kustoskinje s ruba Atlantskog okeana. Onda kembridžki sviter, sa ve izrazom, ali bez rukava, u profesorskoj varijanti. Šiparička suknjica, na kocke, i samo su falile bele čarapice, i otvorene cipelice, pa da naliči na onu malu s buzdovanom iz Tarantinovog klasika. Ali nemojmo mnogo sanjariti: pronela je na mala vrata, ne pozdravljajući me, ma ni ne primećujući da sam tamo negde ostao, samo neke kožne čizme oko kojih bi se, verujem, poljski husar sa zadovoljstvom tukao.

Nedelja, 29. avgust: Poveo bih je sa sobom na mesta na koja je oko, opredeljeno za umetnost, zaboravilo. Iza zidina faraonskih grobnica, u pustinju, u pesak, da se krijemo, kao par lovaca na izgubljeno blago, u upregnutom karavanu. Prisustvujući naporima mladog Rahmanjinova, na porodičnom imanju Ivanovka, da u komponovanju Drugog koncerta za klavir pronese nešto od slave Čajkovskog, mi bismo, bez daha, svedočili poslednjem odsjaju neoromantičarske kompozicije. Onda bih zamolio Lava Tolstoja, koji još tad beše živ, da joj potpiše one delove Rata i mira gde se Nataša Rostova uzdiže nad Istorijom: gajio sam, i to ne krijem, potajnu nadu da će moja ljubljenica jednom postati takav jedan ženski biser. Obilazak i proputovanje, međutim, ne bih sam krojio, jer i ona želi zadovoljiti duh. Bez pitanja vuče me po bečkom Prateru i zadimljenim francuskim birtijama, gde književnici od zanata, na omanjem klaviru, daju muzičku pratnju. Dok čekam, zagledan u objavu konačnih rešenja, ona isprobava šešire gospođice Šanel: ruku na srce, odvratno joj stoje, jer mora, po instrukcijama ove mlade dame, da skrati kosu, pa za nepunih pet minuta postaje samo jedan nestašan dečačić, koji u svemu traži šalu.

Ponedeljak, 30. avgust: No, vratimo se stvarnosti. Kiša ne prestaje da najavljuje jesen, i pouzdano osećam kako su mi tabani sve hladniji, i kako je konačno red obući čarape, i povaditi džempere iz ormara. Na stolicu, u radnoj sobi, okačio sam uniformu, da kojim slučajem ne odem zarozan na posao. Levu stranu stola krasi mi Cvetkovićeva studija o divljim čišćenjima građanske klase, kao jedne od faza partizanske revolucije, sa tekstom na skoro šest stotina stranica. Desno mi je drugi tom Petrovićevog Pevača: hermetična zbitija naše proklamovane nacionalne fantazije. Ispod njega Palavestrina Istorija srpske književne kritike (Matica srpska, 2008). Iza, u senci, uredno složeni Danasovi nedeljni dodaci, svojeručno potpisani, u kojima sam pisao osvrte na savremenu srpsku literaturu. Nešto poklonjenih stvari: bela figurica Diogena s psom, kasica za sitan novac, i Browning višenamenski nož. Neraspremljen krevet, kao za isposnika u keliji. Globus koji ne svetli i knjiga koju izdavaču treba vratiti, premda je, greškom, završila kod mene.

Utorak, 31. avgust: Koliko svi ovi redovi, gore ispisani, mogu predstavljati tek jednu literarnu besmislicu, govori i ovaj navod iz eseja Naša erotska drama Vitolda Gombroviča (iako upućen latinoameričkoj ženi, on može važiti i za sve ostale):

„Neuporedivo važnija i za kolektivni život je štetnija duhovna lepota, psihička čistota, estetika duše koja latinskoameričku ženu primorava da igra ulogu anđela palog s neba. Ideal lepote takvih žena je odviše fiktivan i ograničen. Hoće da budu ideal harmonije, iako u stvarnosti nikom ne polazi za rukom da postigne apsolutnu harmoniju, jer smo svi osuđeni na kupanje u moru suprotnosti i disonantnostima tako da se ta harmonija pretvara u laž. Hoće da budu estetske, međutim i telo kao i duša ima svoje ružne strane, i taj krajnji estetizam se pretvara u laž. Hoće da budu čiste, mada je jedno uzdizati čistotu do nivoa najvišeg doba i postavljati ga sebi kao uzvišeni cilj, a drugo – oponašati čistotu u tako dramatično nečistom svetu kao što je naš“.

Sreda, 1. septembar: Lutajući oblici moje svesti, na klackalici između mašte i stvarnosti, trebalo bi, valjda, da ispitaju moja osećanja, i da intelektualno izraze neka od razmišljanja spram sveprisutnog, u meni, pojma o ženskoj lepoti. Kapacitet ljubavi, bio on ozvaničen bračnom zajednicom, skresan u oluji pomahnitale opsesije ili u veri da će se mučna tišina preobraziti u svemoguću reč (kao zaloga međusobnog razumevanja), mora se iskazivati podjednako kako u definiciji trenutnog položaja i raspoloženja, tako i u nagoveštajima što ih donose obrisi budućnosti. Valja, pošteno, u kondicijama uma, gde se iskreno rasuđivanje meša sa učenjem, pripremati sebe za tu ženu što će odjednom doći, bez pripreme i najave, kao plamen novog života, da prilike sredi, kao dobro pripremljeni misionar, koji zna šta se od njega očekuje, i koji se, srećom, ni najmanje ne plaši.

Četvrtak, 2. septembar: I tako, ja se sad opraštam od te magle uzdisaja, koja nikad neće biti stvarna. Svedena na teorijsko uokvirivanje, na vrednosni koncept koji, velim, može postojati još samo u književnosti (i nigde drugde) poslužila mi je da u ovih par beležaka, iz svog uma, uz podršku duha i formiranog odnosa spram kulture koju nosim u sebi, iščupam neke od slika koje su morale, nekad davno, u mome životu, predstavljati emotivnu koordinatu preko koje sam stvorio odnos spram sveta, i u njemu iznašao stav posredstvom kojeg ću ga posmatrati. Ta silueta, ta moja ludost, živela je u svim vremenima. Dočekivala je i ispraćala svaku ljubav. Uvlačila se u sveske, i beležnice, i rovarila po literarnim sižeima. Dočekavši da dopadne i ovog dnevnika, zapravo je po poslednji put određivala kako ću pisati, ali ponajpre – kako ću razmišljati.

Autor je književni kritičar