Na početku da kažem. Šteta je što su o belim glasovima i iluzijama participacije raspravljali i oni koji nisu pročitali sjajni tekst Vesne Rakić Vodinelić o toj temi. Preporučujem im da to učine, i ostalima!
Basma li je, šta li je, ne znam ali izgleda prigodno: „Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljuniće, pa pustila na beli kamen, crko-puko beli kamen crko-puko ko dete ureko, ako bude muško ispuklo mu mudo, ako bude žensko ispukla joj sisa, ako bude devojka otpala joj kosa, sve joj se druge podsmevale“.
Dakle, prilikom besnog ubacivanja belog listića u glasačku kutiju, glasno i razgovetno izgovoriti navedenu basmu. Verujem da će oba postupka iskazati svo građansko ogorčenje postojećim partijskim sistemom i nezadovoljstvo partijama vladajuće koalicije i opozicije, urbi et orbi! A sve to zato što NOPO. A možda i zato što je belo baš lepo. Beli anđeo, „Belo na belom“ Kazimira Maljeviča, „Bela žena“ i „Beli čovek“ Branka V. Radičevića, Beli potok, Beli grad, beli sneg…
Može da se pročita kako je prošle izbore bojkotovalo 40 posto građana, a da bi to sada mogli da budu beli glasovi. Beli glasovi ili beli gasovi, vrag će ga znati! Sa sličnim argumentima može da se tvrdi da na prošlim izborima nije glasalo 60 posto. Sve zavisi od toga u odnosu na šta računate te postotke. Godinama već, nekolicina istraživača tvrdi da birački spisak nema blage veze sa životom. Sad dodajem da je birački spisak izmišljotina onih koji uzvikuju „Srbija do Tokija“. Dobro, neka im bude, izmišljeni Srbi su beli Srbi. Naravno ne mislim na one iz „Bele Srbije“, prapostojbine nekrštenih Srba, štono reče Porfirogenit.
Naravno, ne plašim se da ustvrdim da u nas najčešće apstiniraju oni koji nisu dospeli do politike, a kamoli do protestnog ne-glasanja. Naravno, kao Neverujući, ne plašim da zbog rečenog idem na sud Velikog Belog Prestola (Otkrivenje Jovanovo 20:11-15). Ako neko, slučajno ne zna, VBP predstavlja krajnji sud pre nego što će nespašeni biti bačeni u jezero ognjeno i sumporito, da prave društvo Satani i lažnim prorocima.
Sećate se onog: E neću da se igram ako ne bude kako ja kažem! To je model koji promovišu zastupnici koncepta „belih glasova“. Pritom će oni doći na igralište i samo će nas borbeno gledati! Kad bi se šalili, rekli bi da je bitka odsudna, a ishod neizvestan.
Oni su uvereni da kad već znamo da popu ide bob, a nama bobova slama, da onda ne treba da se igramo izbora sa partijskim popovima. Onda to nazovu protestom, smatraju da je to „građanska neposlušnost“, izraz gađenja prema postojećem stanju stvari, iskazivanje nezadovoljstva i ogorčenja datim registrom izbora…
Baš me interesuje da li će belaši na biračkom mestu, kad obave radnje identifikacije i žigosanja, presaviti listić i ubaciti ga u kutiju (to bi mu bilo protestno ne-glasanje) ili će otići iza paravana i praviti se da su nekog zaokružili (to bi mu bilo, kao protestno glasanje).
Ovo prvo (protestno ne-glasanje) je namenjeno publici, ono je estradno, javnoizazovno, spektakularno. Problem je što se tako krši tajnost glasanja, a poznato je da je u ovoj zemlji bilo takvog presedana. Kod Miloša Velikog, u parlamentu pod kruškom, glasalo se javno, pa sve do 1888. godine kada je Ustavom uspostavljeno tajno glasanje (Englezi su to učinili 1872); u onoratnoj Jugoslaviji javni izbori su bili 1931, 1935. i 1938. godine; tu su i ćorave kutije u drugoj Jugoslaviji.
Kakva mi je to građanska neposlušnost ako se dešava tajno? A i kakav je to protest koji se definiše stavom „svejedno mi je ko će da vrši vlast u naredne četiri godine“?
Ako moj prijatelj neće da glasa za manje zlo i ako mu je dosta takvog glasanja, može da proba da glasa za neko dobro, ma koliko ga bilo, ako ga u tom izboru ima više nego u drugom. U svakom drugom slučaju bliski smo manihejskom shvatanju dobra i zla. Ili jedno ili drugo. Crno ili belo. Ako jednog od ta dva, nema – onda nema izbora, pa ni glasanja. Čovek je živ ili mrtav, ali između rađanja i smrti postoji život. U tom životu stalno se rađamo i umiremo, i tako redom i umiremo i rađamo se, sve do trenutka u kojem nadvladaju procesi umiranja. U politici, i životu, uvek je reč o manjem ili većem dobru, ili ako hoćete, o manjem ili većem zlu. Retko će to neko osporiti, pa ni oni koji glasaju belo. Međutim, oni neće da glasaju za manje zlo, oni uopšte neće zlo, oni neće manje dobro, oni hoće apsolutno dobro. Legitimno je to. Ne čude me oni koji čekaju da im to dobro nekako pripadne, da im padne; čude me oni, a znam takve, koji u profesionalnom i javnom životu svakodnevno osvajaju to dobro, i na svom i na opštem planu kao zajedničko dobro. Oni (ne) pate od participatornih iluzija!
Postoji u hrišćanstvu ona sjajna razmena kada u konačnici, naši gresi idu na račun Hrista a Njegova pravednost se pripisuje nama. Ako su Hristjani u pravu, ma možemo glasati kako god nam je volja, i žmurećki, i belo!
Autor je sociolog
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
