Planinski sneg koji želim da gledam i odmaram oči, nagomilao se poslednjih dana januara oko mog doma i učinio da se izdajstvo zime ne povećava. Sneg nije velik, al’ je dosledan. Do članaka je pa je važno uzeti lopatu i prtiti staze za hodajuće misli.
Moram da priznam da je privilegija pisati o ovakvoj belini. Tamo gde neam civilizacije, duša je spremna da živi sa čistotom. Idile nadoknađuju nedostatak ideja i utopijskih sugestija. Potok je narastao, a izvor radi na sprečavanju žeđi. Ova belina, asocirajući na knjigu Žike Pavlovića, ukazuje na isčezavanje prijateljstva. Čak su i ekonomisti počeli da spominju klimatske promene kao uslov nove ekonomije. Ekstremnih amplituda klime svi su se uplašili, kao i brzine, jer je počelo da korodira unutrašnje stanje čoveka. Svugde su bile poplave, a kod nas bezvodica. Eto, i tu iskazujemo inat! Ali, suša ili potop – isto je stradanje.
Lepota je skrajnuta u trajanje.
Rečenice me opominju da ne žele da budu namrgođene. Prostranstvo je ispresecano šapama srna i zečeva. Ne osećamo se izdatim, kad nevinost podmeće nogu kvareži. I baš zbog toga jača etičnost jer je moj pogled boravio i u gradu. Tamo je sneg blićkav i crn. Potrebno je nekad posetiti prirodu da bismo osetili drugačiju dikciju zime. Da, sneg je – beo!
Šetnje po belini su radost iznutra.
Misao je topla jer je napolju hladno. Ali ne samo zato, već i zato što priroda još pripada okrilju božanskog početka. Kad ništa ne primetiš, znači da je Bog prisutan. Večnost ne može biti tako lako uništena kratkoročnim zaletima ka nadmoći. I Niče je bio naivan jer je uvideo samo „volju za moć“, a ne još strašniju pošast – „volju za nadmoć“, koja je postala kredo savremenog čovečanstva. No, kao što postoji belina, postoje i bezgrešni ljudi jer da nije tako Bog bi bio inferioran. Tišina je grmljavina Bogova.
Bezgrešni ljudi nagoveštavaju da sneg donosi radost. Nikog ne treba učiti da je sve prolazno jer i to je prolazno, pa možemo pogrešiti. Ne želim da vređam percepciju gradskog čoveka, mada bi to možda pomalo i bilo dobro, jer podsvesno pati za pročišćenjem. Usamljenost grada i osamljenost prirode most su za reakcije čoveka. Najveća budnost čoveka je kad u trenutku obavesti sebe ko je!
Belo afirmiše ceno.
Gledam belinu i ništa ne zapažam. Pražnjenje, posle nagomilanih tendencija prethodnog veka, bi dobrodošlo. Potreban nam je smiraj. Odmor. Čak i neznanje jer nijedan školovan čovek ne zna o njoj ništa da napiše. Neznanju treba težiti jer je sklono mudrosti. Umetnik ne treba da misli svojom glavom, naravno da sam ironičan, ali treba – u to sam siguran – da pronađe nulu i primeti šta je u njoj. A to je prazan prostor ispunjen belinom soli. Blistavost kratko kraje. A, ako hoćemo nekog da uništimo, samo mu dajmo dve stvari: Slobodu i Lepotu. Belina, ako dugo potraje može se lako pretvoriti u depresiju, zato je treba – pre nego se to desi – podeliti sa nekim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
