Beograd, grad sa 700.000 automobila

U toj 2010. godini, broj novoregistrovanih putničkih vozila (novih i polovnih) je iznosio oko 4.000, dok će u ovoj godini, koja je na izmaku, taj broj biti neverovatnih 25.000! Da li ima potrebe dalje objašnjavati i obrazlagati zašto su nenormalne gužve na ulicama našeg glavnog grada? A, pogotovo treba imati u vidu da se i te, 2010. godine, kroz grad nije vozilo sa lakoćom. I tada je bilo gužvi…

Da li je baš potrebno da budemo fakultetski obrazovani da bismo zaključili kako je za smanjenje gužvi u saobraćaju neophodno, pre svega drugog, smanjiti broj vozila na ulicama!? Naravno da nije, samo je potrebno biti iskren prema sebi i priznati da smo zaista preterali sa automobilima! I, da se njihov broj mora drastično smanjiti. Za koliko? Pa, za onoliko za koliko moramo da bismo gužve smatrali podnošljivim. Recimo na onaj nivo koji je i bio te 2010. godine. I tada je bilo gužvi, ali je stanje u saobraćaju ipak bilo podnošljivije nego danas. Za poslednjih petnaestak godina broj automobila se uvećao za impozantnih 50%, ali se nije i površina grada uvećala proporcionalno.

Nisu sve nove zgrade zidane na poljanama i livadama oko Beograda sa svojim sopstvenim pristupnim saobraćajnicama, nego su se čitava naselja izgradila u samom gradu i povezala se na već postojeće saobraćajne tokove. Dakle, prvo treba smanjiti broj putničkih vozila za nekih 200.000 (!!!) okvirno, pa tek onda da vidimo šta ćemo i kako ćemo dalje. Drugim rečima, spram postojeće beogradske saobraćajne infrastrukture, u našoj prestonici je trenutno čitava jedna trećina vozila – apsolutni višak!

I, sada treba neko da bude dovoljno pametan da u ovakvoj nerešivoj kombinaciji nađe rešenje problema, a da se niko, pri tome, ne odrekne svog vozila i da se nikome ne zabrani vožnja sopstvenog automobila zarad opšteg interesa. Pa, da li je to stvarno moguće?

Naravno da nije, ali bez obzira na tu činjenicu ne možemo sedeti skrštenih ruku i jadikovati što je život u Beogradu takav kakav je. Pa, sami smo napravili Beograd ovakvim kakav je, zar ne?

Osim smanjenja broja automobila kao jedinog egzaktnog rešenja problema sa zagušenjem saobraćaja, postoji još nekoliko interesantnih opcija od kojih, na žalost i tugu, nijedna nije do sada oprobana. I nijedna od njih nije dovoljno jaka i snažna da bi sama za sebe rešila problem, ali više njih primenjenih odjednom bi zaista mogle čudo da naprave na beogradskim ulicama. Samo je važno „hteti“…

Najpre, detaljna regulacija rada semafora. I na tome se mora čvrsto insistirati. Kako trenutno stvari stoje, u režimu rada „svaki za sebe“ semafori su ubedljivo na vrhu lestvice najvećih krivaca za ovakvo stanje u saobraćaju. Mnoge treba ukinuti, neke treba reprogramirati, ali ih sve zajedno treba apsolutno usaglasiti sa frekvencijom saobraćaja u pripadajućim ulicama. Nije zgoreg da se i žuto svetlo preskoči kada se semafor „otvara“, da se na svima njima jednako uvede trepćuće zeleno, ali i da se sa najvećom pažnjom usaglase sa onima na pešačkim prelazima u bočnim ulicama – i levoj i desnoj.

Svakako da je nužno i krajnje neophodno snažno stimulisati alternativu automobilskom prevozu kroz Beograd u vidu skutera, mopeda i motocikala nizom subvencija za njihovu kupovinu i upotrebu. I dan-danas je nejasno zašto se u prethodnim godinama ovaj vid prevoza nije značajnije forsirao kada je on apsolutni „kec iz rukava“ za gužve koje parališu prestonicu. Čini se kao da ih ceo svet koristi i vozi osim Beograđana…

Ukloniti sve „ležeće policajce“ osim one ispred samih škola. Iako su razlozi za postavljanje pojedinih usporivača često vrlo dramatični, a drugih sasvim pragmatični, ipak ne možemo sebi dozvoliti da žrtvujemo opšti nivo i način življenja u Beogradu pravdajući se potrebom da se ove prepreke postavljaju u svakoj ulici i na svakom pešačkom, a na mnogim lokacijama i sasvim nasumično.

Apsolutno zabraniti i strogo kontrolisati bilo kakvo zaustavljanje vozila na kolovozu u centralnim gradskim ulicama (ulicama visokog prioriteta – UVP) koja nemaju nikakve veze sa uslovima saobraćaja već samo i isključivo sa privatnim potrebama vozača. Dakle, parkiranje uz trotoar, delimično na trotoaru ili potpuno na njemu gde to nije predviđeno se mora kažnjavati bez izuzetka. U tim ulicama, protočnost saobraćaja i brzina njegovog toka ne smeju biti ugroženi ni jednog jedinog trenutka.

Vozila za higijenu ulica (četke, polivači i usisivači) kao i kamioni za pražnjenje kontejnera se moraju vratiti u treću smenu. Onako kako je decenijama unazad i bilo, pa, ma koliko koštalo. Jer, koštalo je i onda, ali se i pored toga nije razmišljalo o njihovom angažovanju tokom dana da ne bi bilo veće štete nego koristi.

Uvesti brutalno kažnjavanje vlasnika vozila, od strane saobraćajne policije, koji zloupotrebljavaju funkciju sva četiri migavca i zbog svesnog kršenja saobraćajnih propisa i ugrožavanja bezbednosti ostalih učesnika u saobraćaju.

Obaveza uklanjanja vozila sa kolovoza nakon saobraćajne nezgode u slučajevima kada su ona u voznom stanju, a nema povređenih, je nešto što ne bi trebalo da se dovodi u pitanje. Pa, čemu uopšte služi Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi, ako ćemo za svako „češanje“ i „čukanje“ da stojimo na kolovozu i čekamo patrolu saobraćajne policije bez obzira na kilometarsku kolonu koja stoji iza nas i čeka zajedno sa nama?

Aplikacija poput „BlaBlaCar“, za teritoriju našeg glavnog grada i okoline, je nešto što je odavno trebalo da bude ponuđeno Beograđanima u nameri pronalaska saputnika na svom putu do posla i nazad uz izvesnu novčanu nadoknadu, a sve u cilju smanjenja gužvi i smanjenja broja vozila sa jednim putnikom.

Sa posebnom obazrivošću treba razmotriti ideju i predlog o ukidanju tramvajskog i trolejbuskog prevoza. Umesto njih uvesti autobuse sa pogonom na metan (CNG), a tramvajske baštice pretvoriti u sabraćajne trake za putnička vozila. Iako bi ovaj predlog mogao mnogima, koji su „vek“ proveli u Beogradu, da deluje krajnje skandalozno, postoji nekoliko zaista dobrih razloga zašto bi to trebalo učiniti. Dobijanje prostora za kretanje automobila na uštrb sporih i glomaznih šinskih i trolejbuskih vozila zarad smanjenja gužvi i broja saobraćajnih čepova je svakako na prvom mestu. Jer, ulice se ne mogu više širiti… Jednostavno, Beograd je takav, kakav je!

× × × × ×

Smanjenje ukupnog broja vozila u Beogradu nema alternativu. Samo u poslednjih pet godina, prema zvaničnoj statistici, na teritoriji našeg glavnog grada je registrovano preko 100.000 putničkih vozila, na šta treba dodati i autobuse, specijalna i teretna vozila kao i radne mašine. I zato, uvođenje destimulišućih mera za vožnju sopstvenog automobila mora biti jednako bitno kao i sve drugo što se tiče uređenja saobraćaja i povećanja njegove protočnosti!

Primena svih ovih predloga odjednom tj. u najkraćem mogućem vremenskom roku, u cilju smanjenja haosa koji vlada u saobraćaju, će svakako doprineti kvalitativnom poboljšanju stanja na gradskim ulicama. Iako ovaj spisak mera nikako nije konačan, on bi ovakav kakav je, trebao i morao da dovede do rešenja koja su nam nužno potrebna da bismo uređenje saobraćaja podigli na viši nivo. Tek kada beogradske saobraćajnice „prodišu“ možemo se baviti izgradnjom podzemnih i nadzemnih pešačkih prelaza, kružnih tokova, denivelacijom raskrsnica…

Najvažnije sa aspekta uređenja saobraćaja je početi sa merama i radnjama koje su primenjive odmah, ne koštaju puno i pokrivaju teritoriju čitavog grada. Samo one kao takve imaće izglede na uspeh, daće zamah čitavoj inicijativi i rešiće najveći deo problema koji Beograđane muči već dvadeset godina. Ukoliko i dalje budemo izbegavali suočavanje sa problemima, ukoliko i dalje budemo popuštali i podilazili jedni drugima i sami sebi, opasno rizikujemo da za godinu, dve ili najdalje tri doživimo potpuno blokadu saobraćaja. Kako ćemo u tim uslovima opstajati i kako ćemo obavljati svakodnevne obaveze, neka svako razmisli za sebe! Ja prvi, pa, pojma nemam…

Autor je diplomirani mašinski inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.