„Gledao sam na Diskaveriju sjajnu emisiju o tome kako bi izgledali veliki gradovi bez ljudi, nešto slično kao onaj serijal o isušivanju okeana“, započeo jesa zadnjeg sedišta automobila misao kolega Roki dok smo se vozili s posla kući u vreme zabrane kretanja u aprilu 2020. godine.
Nije ni završio rečenicu, a koleginica Aleksandra mu je odmah odbrusila: „Ma šta gledaš to na televiziji, evo ti uživo gradovi bez ljudi“, pokazujući na pusti beogradski Bulevar vojvode Mišića.
Koliko se virus zadržava na čvrstim površinama poput metala, plastike ili drveta, da li maske treba trošiti i na otvorenom prostoru, da li jer azdaljina od metar i po dovoljno bezbedna, koliko uopšte rukavice pomažu ako se zna da su od materijala na koji se „lepe“ bakterije, a nesvesno dnevno dotaknemo lice nekoliko hiljada puta – samo su neke od rasprava koje su vodili svako veče dok sam ih vozio kući, a na koje su još pre „struke“ dali konačan odgovor.
Vodile su se na putu od posla do kuće i sa drugim kolegama rasprave o tome da li je virus „izašao iz laboratorije“ (većina misli da nije), da li mogu da ga šire radio talasi poput 5G mreže (brzo je zaključeno da je to nemoguće), da li su slepi miševi u Vuhanu specijalitet ili samo hrana za sirotinju (mnogi su konstatovali da ih u svakom slučaju ne bi ni probali), da li je švedski model nepreduzimanja represivnih mera sprovodiv na Balkanu (nema dileme da nije), da li se Darija Kisić Tepavčević sama fenira ili ima frizera koji je kršio zabranu rada frizerskih i kozmetičkih salona (stručno žensko mišljenje je da ne pravi sama sebi frizuru), da li je doktor Branimir Nestorović bio u pravu kada je prvi tvrdio da će virus da „ugine na lepom vremenu“, mada je zaključak da on nigde drugde ne bi ni mogao da bude član kriznog štaba…
„ko na Sajmu ima piva i žena, baš me briga da li ima tople vode i tuševa“, konstatovao je u šali kolega Živa dok smo prolazili pored Hale 1 u kojoj su već uveliko smeštani oboleli sa lakšim simptomima.
„U stvari, mene bi verovatno izbacili posle par dana, možda bi lažirali test da nisam bolestan, pa me poslali kući u samoizolaciju samo da ne gledaju“, dodao je.
Susreti sa policajcima najzanimljivi su kada je u kolima glavni urednik.
„Izvinite, nisam odmah video da ste to vi Dražo, samo nastavite, gledam Pljiž redovno“, rekao je jedan policajac odbijajući čak i da mu pogleda dozvolu za kretanje u vreme zabrane koju nam je kao novinarima izdala Vlada Srbije.
„Stvarno ste iz Danasa? Pozdravite Dražu obavezno“, najčešća je stvar koju su mi govorili kad me zaustave bez njega u kolima.
Beograd je u vreme zabrane kretanja strašniji danju nego noću. Ako nije sunčan dan, pa su prozori na zgradama i kućama zatvoreni, veliki bulevari poput Kralja Aleksandara ili Mihajla Pupina izgledaju potpuno pusto, kao iz apokaliptičnih scena holivudskih filmova.
Noću je situacija drugačija, uvek se može videti poneko svetlo kao dokaz života i prisustva ljudi. Tišinu večeri remetili bi aplauzi u 20 časova za medicinare ili radnici gradske čistoće koji bi praznili kontejnere oko 21 sat, mada je utisak uvek bio kao da je gluvo doba noći.
„Ako večeras završimo novine do sedam, umesto da zaglavimo do devet, kao svako veče, obećavam vam da će ceo Beograd da vam aplaudira čim stignete kući uosam“, motivisao sams vakodnevno kolege da što pre završavaju posao.
Sva ta šala pomagala je u prevazilaženju stresa od sumornih vesti kojima smo svakodnevno punili novine – ispovesti lekara koji su se žalili na nedostatak opreme, priče običnih ljudi koji su se javljali jer su otpušteni s posla kad je krenula korona ili onih koji nisu mogli da odu ne redovnu terapiju za hronične bolesti, odnosno svega onoga što je ustvari stvarnost koja se dešavala oko nas poslednja dva meseca.
Tekst objavljen u Danasu 28. aprila 2020. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.