foto Miroslav Dragojević DanasNejasni rokovi, polovične informacije, kontradiktorni planovi, sve to smo ovih meseci čuli o planiranom novom međugradskom stajalištu Beograd Jug, čija izgradnja je trebalo da bude završena do otvaranja Glavne autobuske stanice Bas, ali se to, kao mnogo puta do sada nije dogodilo.
Ta tema ostala je u senci otvaranja polovično završene stanice na Novom Beogradu, a reporterka Danasa je obišla tu lokaciju, radove na njoj (kojih nema), kako bi proverila da li će zaista izmeštanje odlaznog (a možda i dolaznog stajališta) sa Autokomande na novo mesto biti ogroman promašaj, bar za njene korisnike, kako to tvrde saobraćajni stručnjaci.
Na stajalištu Autokomanda, gde veliki broj putnika za centralnu i južnu Srbiju „hvata“ međugradske autobuse, ali i lokalaci za prigradske opštine, opšta pometnja. Ljudi više nego ikad.
U razgovoru sa putnicima saznajem da je mnogima otvaranje glavne Autobuske stanice Bas bila samo medveđa usluga, jer se veliki broj njih, koji su u starom delu grada, ipak opredeljuje da čeka ovde, nego da, uglavnom sa prtljagom, putuje do Novog Beograda.
U tom delu motoputa, kako ga sad zovu, saobraćaj kao da stoji. Vozila se pomeraju po 10 centimetara na pola minuta. Parkirani autobusi za Valjevo i Bor ukrcavali su putnike duže od 15 minuta, a ni posle toga nisu mogli da se uključe u glavnu traku. A broj ljudi na stajalištu sve veći.
Pitam one koji tu stoje znaju li gde će biti izmešteno čekanje ubuduće i kada će to da se desi.
„Znam da je napred, ne znam gde tačno…A ne znam da li će zatvarati ova stara stajališta. Ništa mi tu nije jasno. Ono je predaleko, ne znam šta su smislili. Jedni pričaju jedno, drugi drugo, ludilo potpuno“, odgovara mi mlađa gospođa, a njen odgovor mogao bi da sumira i sve naredene.
Krenula sam pešaka, livadom, a niko mi nije potvrdio da do tamo može da se dođe na taj način.
„Da su bar lepo objasnili, ja stvarno ne znam kako oni misle ljudi tamo da dođu, nezgodno je i prevozom, evo vidite kako mili saobraćaj. Oni ništa ne rade kako treba. Mislim da pešice ne može, ono što sam ja uspela da vidim iz autobusa, videla sam da ne može pešaka, ludnica opšta. A ako zatvore i ovo…ne znam kako će to da izgleda“, upućuje me starija žena, koja je, kaže, načula detalje o tom planu.
Pitam dalje, a nalećem na čoveka koji vodi majku od lekara… Iz Bora su, ne znaju ni sada gde treba da čekaju autobus da ih vrati u rodni grad. Zamišljam ih za pola godine, kako nekom potrebom, opet dolaze u Beograd……kako li će tek onda da se snađu…
„Znam da staju kod Autokomande, al sad sam zbunjen, sa koje strane čekamo…nama su objasnili da čekamo na prvoj. Šta oni rade, ovo ja ne znam, ne možemo ni sad da se snađemo, strašno. Do sad su mogli stoput da srede ovde, da se zna ko gde da čeka…“, gunđa za sebe čovek.
Naredni mi kaže: „Ne znam ni ja, nerviram se, nisam odavde, čuo sam za to i sad gledam gde će to biti (Jug)… ali ne znam ništa“.
Devojka, po svoj prilici studentkinja, prva koja je iole upućena u priču, objašnjava mi gde se novi prostor nalazi. Pitam zna li kada će da premeštaju i zatvaraju stara stajališta.
„Da da, neće za još dva do tri meseca“, uvereno odgovara devojka, koja je to čula iz usta nekog od predstavnika grada, ne dovodeći u pitanje tu informaciju. A pritom su gradonačelnik i ostali nadležni izrekli već nekoliko različitih informacija, datuma, planova: da će buduće stajalište Jug opsluživati oba pravca, pa da će oba trenutna stajališta biti ugašena već sa otvaranjem glavne autobuske stanice BAS, pa da će ulazno stajalište „Dom zdravlja Voždovac“, gde se iskrcavaju putnici koji dolaze u Beograd, ipak biti ostavljeno u funkciji…
Pa da će, po otvaranja Juga u jednoj verziji, a u drugoj i pre toga, svi međugradski autobusi biti usmeravani van Gazele i neće ni dolaziti na Autokomandu. Ni jednu od tih tvrdnji niko iz gradske vlasti nije potvrdio, a za sada je jasno jedino da ipak neće zatvarati ni jedno od aktuelnih stajališta, bar dok se ne završi izgradnja platoa na stajalištu Jug.
A da će to biti završeno za dva do tri meseca, kako je rečeno, sumnjam.
Namerena da izvidim koliko je planirano stajalište zaista udaljeno i može li se do njega pešaka (iako sam čula da ne može), krećem duž autoputa u pravcu Niša.
Najpre preko livade, pa preskačem bankinu. Iako kolone automobila jedva da se kreću, ne usuđujem se da se provlačim između njih na prvom isključenju/uključenju. Vidim da je jasno da dalje neću moći, jer u nastavku puta nema ni te livade, već je šipražje i drveće toliko gusto i visoko, da bi moralo da se hoda po asfaltu, a to tek nikome ne preporučujem.
Odustajem iako sam bila motivisana da probam i na taj način, jer, znajući mentalitet naših ljudi, iako je nezahvalno generalizovati bilo šta, pretpostavljam da će ogroman broj njih pre pokušati da pretrči autoput, nego da pešači okolo pola kilometra duže.
To što sam sada odustala, ne znači da neću probati u povratku, i opet naglašavam, to radim da ne bi morali putnici u budućnosti, jer je izuzetno nebezbedno, osim što je i zakonom zabranjeno.
Odlučujem da čekam gradski prevoz i proverim da li je tačno to na šta su nas upozoravali stručnjaci sa kojima smo razgovarali. Tačno je da se u gužvi i špicu tu jednu stanicu putuje duže od 20 minuta.
Tačno je da ne postoji dobra veza putnika pešaka do budućeg stajališta, nema betoniranih pešačkih prelaza, pasarele, ničega. Ako uzmemo u obzir da ljudi putuju sa prtljagom, očekuju ih velike muke.
Rešim da ipak pešice zaobiđem čitav bivši nekorišćeni parking, koji će biti upotrebljen u iste svrhe, i izađem naspram ulaznog stajališta za Beograd, „Dom zdravlja Voždovac“, kod policije, gde se putnici iz svih krajeva Srbije već nekoliko poslednjih godina iskrcavaju.
Sa pasarele neposredno iza tog stajališta prostire se dobar pogled na ono što treba u bliskoj budućnosti da bude nova stanica. Zapravo stajalište, jer osim platoa za putnike i vozila, neće biti ni stanične zgrade, ni osoblja, ni mogućnosti da se kupi karta.
Gledano ka centru grada, taj bivši parking prostire se odatle pa skoro do stajališta Autokomanda. Na samom kraju, odvojena zelenim pojasom, nalazi se velika površina stajališta, gde će se, pretpostavljam, parkirati i okretati autobusi.
Prepešačim pored starog parkinga, i primetim da je izorano i zemljište koje ga razdvaja od moto-puta, širine nekoliko metara. Tu će verovatno putnici da se ukrcavaju u autobuse.
Ipak, iznenadim se jer na prostranoj poljani, koja to nije jedino zato što je posuta šljunkom, i tek pripremljena za asfaltiranje, nema ni jedne mašine, ni jednog radnika, niti ijedne oznake ili sigurnosne trake. Pređem tu zaravan, u nameri da se ipak, do starog stajališta vratim hodajući.
Stižem do kraja, i dok sam se ispetljavala iz nabacanog zemljišta, još pomalo mokrog od prošle kiše, siđem u travu i zastanem da vidim gde je najzgodnije preskočiti bankinu i preći put. Napravila sam krug i stigla do istog isključenja, tek 100 do 200 metara udaljenog od sadašnjeg stajališta.
Iza sebe čujem ženski glas: „Tuda, Tuda!“, dovikuje. Okrećem se i sustiže me mlada žena, koja je isto kao i ja, prešla dijagonalno zaravnjeni plato.
„Tu ja preskočim i pređem, svaki dan kad idem u vrtić…ranije sam išla okolo, ali mi je mnogo vremena oduzimalo“, priča kroz osmeh. Na moju opasku da je to opasno raditi i pitanje šta će kada bude završena stanica, ona odmahuje rukom. „Ko nas pita“, kaže. I tu se moja pretpostavka da će nemali broj ljudi pretrčavati saobraćajnice, opet potvrdila. Kaže da je bilo radnika ali da ih poslednjih dana nema.
A ni sadašnje stajalište nikada nije bezbedno uređeno. A moglo je. Uz malo plana i truda, nije ni moralo da se izmešta i dodatno komplikuje, a ljudi udaljavaju od najboljeg čvorišta linija gradskog prevoza i veze sa svim delovima grada -Autokomande.
Međutim, ljudi navikli na samovolju vlasti, na najbizarnije odluke, prihvatiće na kraju sve: i ukidanje najbolje lociranog stajališta za izlaz iz Beograda, već su prihvatili izmeštanje dolaznog stajališta na autoput, čekanje 17-ce koja dođe puna, guranje u gradskom prevozu jednu stanicum, samo da bi se opet dokopali Autokomande i odgovarajućih linija gradskog prevoza.
Prihvatili su i izmeštanje Glavne železničke stanice u Prokop, iako ogromna većina Beograđana, a kamol i ljudi iz provincije mesecima nije znala ni gde se nalazi ni kako da dođu do nje.
Prihvatili su i izmeštanje Autobuske stanice i samog centra grada u Novi Beograd. Prihvatiće i ovo stajalište, za koje, doduše, postoji plan još od 70-ih godina, ali je podrazumevao i liniju metroa i proširenu tramvajsku mrežu.
Za sada, samo dve gradske linije vode u blizinu stajališta Jug, i to ne neposredno do njega. Gradski oci obećavaju još jedan autobus od Slavije, kad se Jug otvori. Ali, njihovim obećanjima nije pametno nadati se bez rezerve.
Tako da, moraćemo da vidimo kako će biti izgrađeno samo stajalište, prilazni pešački putevi (ako ih uopšte bude), pa tek onda da sudimo koliko će muke ono doneti putnicima. Za sada je gotovo izvesno da je komplikovano, maksimalno otežano putnicima (ukoliko nemaju svoj automobil) i krajnje nebezbedno osmišljeno.
Pitanje koje bi moglo da dovede do interesantnih odgovora je zašto se gradska vlast vezala baš za tu lokaciju, ako su ista ulaganja mogla na staroj da budu dovoljna za mnogo bolje stajalište.
Zašto stari parking, koji nije donosio profit, ulazi u taj plan, i o čijem se interesu i profitu ovog puta radi?
Da li je, osim Grada Beograda, još neko vlasnik tog zemljišta, pa se interes i bezbednost građana opet, po ko zna koji put, zanemaruju?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
