Beograd na vodi je veoma rizičan

Prilikom dodele nagrada na neki način ste analizirali naše društvo kroz stanje na Beogradskom univerzitetu. Šta nam situacija na BU govori o nama?

– Dvadesetpetogodišnja ozbiljna politička, ekonomska i kulturna (vrednosna) kriza tranzicionog srpskog društva ima za posledicu, manje ili više, krizu svih njegovih važnih institucija u koje spada i kriza univerziteta, kao i kriza delovanja naučnika, stručnjaka i intelektualaca zaposlenih na državnim i privatnim univerzitetima u Srbiji, a ne samo na Univerzitetu u Beogradu. Takva kriza je karakteristična za neke druge zemlje u tranziciji, pa i za one najrazvijenije, ali u manjoj meri. Smatram da su osnovni uzroci krize visokoškolskog obrazovanja vezani prvenstveno za tokove novca odnosno za osnivanje privatnih univerziteta i komercijalizaciju državnih. Kriza univerziteta je praćena brojnim aferama (počev od još neokončane „Afere indeks“ u Kragujevcu pa nadalje), skandalima, plagijatorstvom, deprofesionalizacijom profesora, tezgarenjem nastavnika, i „blokadama“ studenata… Akademska kultura je pala na tanke grane. Intelektualno poštenje je ozbiljno dovedeno u pitanje. Pojedini akteri očigledno „mogu da odole svemu osim iskušenju“.

Da li je danas postalo viteštvo u profesuri ne dozvoliti nekome da doktorira ili masterira sa plagiranim radom?

– Ne dozvoliti nekome da diplomira, masterira ili doktorira sa plagiranim radom nije stvar viteštva već pitanje elementarne profesionalne i ljudske odgovornosti profesora. Viteštvo je, ipak nešto više od toga. Ono pretpostavlja samosvest o tome da postoji akademska solidarnost i percepcija univerziteta kao autonomne zajednice. To znači da kada se otkrije plagijatorstvo na bilo kom univerzitetu (privatnom, državnom) profesor treba da se za to zainteresuje, proveri činjenice, javno iznese dokaze, i pozove na odgovornost ne samo počinioca plagijata, već i članove doktorske komisije, kao i sve nadležne na univerzitetu i u resornom ministarstvu. Stepen viteške hrabrosti je utoliko veći ukoliko se upre prstom na plagijatora koji je ministar, visoki politički funkcioner, rečju, čovek od moći. Primerice, takvo viteštvo je kod nas u više navrata najpregnantnije pokazala koleginica Danica Popović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. S tim u vezi postavlja se pitanje da li danas ima dovoljno „vitezova poziva“ na našim univerzitetima. Pitanje opštijeg karaktera je da li naše društvo ima, s časnim izuzecima, pravu kritičku inteligenciju. Isto tako, pitanje je da li su danas viteški kritičari postojećeg s obzirom na ishod svoje misije ličnosti donkihotskog tipa.

Kada je nastupila ta rasprodaja znanja, u kojoj svako sa malo novca može dobiti diplomu koju će okačiti pored goblena ili staviti u vitrinu?

– Devedesete su bile olovne godine rata, deoba i seoba, međunarodne izolacije, razaranja društva, kriminalizacije, korupcije i kleptokratije u redovima političke, ekonomske, pa i kulturne elite. Tada je počela rasprodaja znanja i još se nije zaustavila. Inflacija raznih diploma i doktorata nije značila unapređenje kvaliteta visokoškolskog obrazovanja. Zbog neusklađenosti sistema obrazovanja sa potrebama tržišta rada i velike nezaposlenosti mnoge diplome su zaista mogle poslužiti za dekoraciju stanova ili za samosnalaženje u sivoj ekonomiji divljeg kapitalizma. Istine radi, bilo je i onih darovitih sa valjanim diplomama, ali su bili prinuđeni da učestvuju u „odlivu mozgova“.

Kome treba toliko lažnih doktora nauka? Tačnije, kome odgovara društvo bez znanja, ali sa inflacijom titula?

– Podrazumeva se da su lažni doktori nauka i neznanje u suprotnosti sa opštim dobrom i modernim razvojem društva. Titula stečena prevarom služi pojedincima za uzdizanje na partijskoj lestvici i u političkoj hijerarhiji. S druge strane, neznanje i lažni doktori nauka mogu da posluže kao sredstvo „puzećem autoritarizmu“ i njegovom vođi da lakše upravlja svojim neukim podanicima, a posebno da drži u šaci plagijatom iskompromitovane ministre i političke funkcionere. U ovom slučaju reč je o organizovanoj neodgovornosti državno-partijskog vrha prema javnom interesu.

Kako izaći iz krize morala koja je zahvatila sve pore društva, uključujući i univerzitete?

– Vrednosti, uključiv i moralne, teško se i sporo menjaju. Do moralnog ozdravljenja bi moglo doći ne tako što bi se samo smenjivali političari nego tako što bi se menjale politike i tragalo za alternativom postojećem u smislu povećanja sloboda i ljudskih prava, demokratije, tržišta, ali i socijalne pravde. Moralna obnova univerziteta je moguća ako se visoko obrazovanje bori protiv svih formi dogmatizma i stvara viziju budućnosti u kojoj studenti mogu biti informisani, kritički građani sposobni da aktivno učestvuju i upravljaju svetom koji će ozbiljno shvatiti vezu između obrazovanja i demokratije.

Vaše prvenstveno interesovanje je grad. Kao sociolog grada, kako vidite projekat Beograd na vodi?

– Posebno me interesovao odnos između urbanog fenomena i demokratije. Moglo bi se reći da je istorijski gledano grad (polis) rodno mesto politike, demokratije i univerziteta kao sredine koja formira stručnjake za prostor. S tim u vezi, smatram da je projekat Beograd na vodi veoma rizičan, teško održiv, kao i da nije u skladu sa Svetskom poveljom o pravu na grad (2004). Pravo na grad u smislu da „svi građani imaju pravo da učestvuju u planiranju, projektovanju i kontroli, upravljanju, obnovi i poboljšanju gradova“, tj. participativni tip grada predstavlja alternativu u odnosu na danas preovlađujući neoliberalni model razvoja savremenih gradova u znaku dominacije tržišta ili, tzv. investitorskog urbanizma koji omogućava stranim investitorima da grade šta hoće, gde hoće i kako hoće u tuđoj zemlji. Srbija je poluperiferijska zavisna zemlja, a njen glavni grad je takođe zavisan od, u ovom slučaju, bogatih investitora iz Emirata u kontekstu glokalnosti. Ukratko, povodom Beograda na vodi prihvatljivo mi je nedavno izneto gledište sociološkinje Ksenije Petovar o četiri međusobno povezane višedecenijske karakteristike beogradskog urbanizma. Prva je dominacija voluntarizma u odlučivanju o socioprostornom razvoju Beograda od strane političara, privrednika i urbanih planera. Druga je prikrivanje realnih troškova realizacije objekata i projekata. Treća je višestruki interesni savez između političara, privrednika i urbanih planera kao neautonomne profesije, ali ovoga puta reč je o finansijskoj dominaciji stranih privrednika i stručnoj prevazi stranih urbanih planera i projektanata. Četvrta karakteristika je isključivanje građana iz procesa izrade urbanističkih i drugih razvojnih projekata ili, pak, njihovo fingirano učešće.

Tokom devedesetih pod sumnjivim okolnostima nicali su dvorci na Dedinju, a od 2000. tržni centri. Da li će ovaj projekat, koji prate brojni negativni komentari, ili barem njegova maketa, obeležiti naredni period urbane istorije ovog grada?

– Sociolozi kažu da je grad, naročito velegrad, projekcija društva u prostoru. U periodu tranzicije došlo je do sledećih važnih urbanih promena: privatizacije stanova, komercijalizacije gradskih istorijskih jezgara, pojačane rezidencijalne migracije, rezidencijalne i komercijalne suburbanizacije i porasta socioprostorne segregacije u odnosu na onu iz socijalistčkog perioda. Pod uslovom da se ostvari projekat Beograd na vodi kao naseobina sa 17.000 žitelja u jezgru metropole obeležiće svakako naredni period urbane istorije našeg glavnog grada, a u sociološkom smislu, pored ostalog, najviše po porastu društvene nejednakosti i s njom povezanog porasta socijalne segregacije u Beogradu (ako se uopšte prodaju skupi stanovi predviđeni za stranu klijentelu).

Slike romskih naselja koja su rušena kako bi bili izgrađeni elitni blokovi ili moderni mostovi, obeležila su prethodnu vlast u Beogradu. Koliko zapravo istorija urbanizacije ovog grada govori o prilikama u politici i društvu?

– Istorija urbanizacije Beograda mnogo govori o prilikama u politici i društvu. Ali to je duga i složena priča. Sažeto, manjina dobitnika u tranziciji se infiltrirala u tradicionalne elitne četvrti prestonice, ili zaposela nove prestižne lokacije, dok je većina tranzicionih gubitnika i dalje u jeftino otkupljenim „socrealističkim stanovima“, a stari i novi pripadnici društveno isključenih u još nelegalizovanim bespravnim naseljima, siromašnim područjima i romskim enklavama. Ponovo se, samo sada izraženije nego u socijalizmu, može prema nečijoj adresi odrediti kojem društvenom sloju neko pripada i kakav mu je stil života. Svedoci smo pojave novih „stambenih klasa“.