Beograd nekad i sad

gracilno ispusti lornjon i ono malo duše. Antonijevići s koferima. Braća Tančić zavijaju poslednju cigaretu. Gospođici Teodori pade šešir sa šlajerom u komu, i ona za njim. Panići mrtvi ’ladni.
Poslednji od Baruha, gospodin Alvin, ode put Starog sajmišta da zauzme red, a njegov susjed, gospodin Anton pl. Stipančić, do kamenoresca. Džej peva „Dotak’o sam dno života“…
Sparno veče kasnog proleća. Sunce je odavno zašlo, na zapadu još samo po koji titraj svetla. Miriše lipa… Tišina… Čuje se samo lepet krila dva vrana gavrana…
Od Kalenića gumna, Krunskom, nehajno šetaju do dva pobratima: princ Aleksej Nemanjić-Dolgorukov Cune i vojvoda Vojislav Šešelj. Malo šetaju, malo ih nose Toma i Aca, na krkače. Okolo lepršaju do dve posestrime: Ravijojla Pop Lazić i Nataša Prisojkinja. Lepršaju kao dve bajne vile novog Beograda…
Vojvoda i princ su zaokupljeni ozbiljnim razgovorom, misli lete, sentenca sentencu stiže.
Princ: Ajde kaži: riba ribi grize rep.
Vojvoda: E neću!
Princ: Što si, bre, takav, kaži…
Vojvoda: Neću i kvit!
Princ: Pa dobro, šta hoćeš?
Vojvoda: Hoću da pevam.
Princ: Divno, divno! Evo, pada noć, otpevaj onu staru „Osu se nebo zvezdama“…
Vojvoda: Važi… (peva) Osu se Zvezdan neboooom…
Doveli onog rumenog veselnika Andriju Mladenovića pa ga pustili. Doveli i Velju s nešto njegovih da šetuckaju. Doveli i pokretne krkobabiće. Izmešalo se to s narodom, Andrija odmah turio prst u uvo i počeo da ojka. Velja našao čistinu da se usekne, Šarančić sproveo. Krkobabići se proredili.
U neko doba eto ga Gradonačelnik. Na reveru mu Ikona. Iza njega je Koštunica, nosi mu aktentašnu s užinom. Šormaz pomaže, Palma odmaže. Gde je Ivica?
Vučić: Braćo Beograđani i sestre Beograđanke!