Beograd ni na zemlji ni na vodi

– Ovo bi moglo da uspe – srećno – već se čestitarski oglašava jedan Dorćolac i uz „srećno“ kači jedan smešak.

– Da li će ovaj projekat raditi Đilas ili Vučić, ili obojica zajedno, meni lično je nebitno. Bitno je da dobijemo konačno nešto novo, dobro, lepo i funkcionalno za Srbiju i Beograd! To kaže Slađa.

Ovo su samo neki od brojnih što su onomad poletno komentarisali po sajtovima najpre najave, pa potom i vesti o susretu vicepremijera Vučića i gradonačelnika Đilasa. To je tad nahrupilo da preplavi ovdašnje medije. A o velikoj temi – projektu „Beograd na vodi“. Njega je onaj prvi najavljivao još pre više od godine, kao kandidat za gradonačelnika. Pa sad kad je postao „sve i svja“ u Srbijici, iznenada ponudio izabranom beogradskom lordmeru da udruže snage u ovom važnom poslu. Koji se ne radi, kako na vest već skaču da kažu stručnjaci, bez narednih 15 do 20 godina. Bez 200.000 zaposlenih, kako procenjuje vicepremijer. I dal' četiri milijardi evra, dal' 8 milijardi dolara, kako je već nekoliko puta izračunato, kad god je prestonica u političkim i arhitektonskim planovima „silazila na reke“, kad god se osmišljavao „savski amfiteatar“ ili „bara Venecija punila novim poslovno-turističkom i rekreativnim sadržajima.“

Doduše, ova znamenita, više od sto godina osušena bara, sada se pod novinarskim perima čak i „penje“ ka Sarajevskoj ulici. Jer je kraj nje neki još znamenitiji crtač skupih graditeljskih zamisli, u oduševljenju, na jednom od planova docrtao – pravu pravcatu marinu.

Ali, da se razumemo, arhitektama se nema šta zameriti. Ako u ovim redovima ima potpisniku u poslednje vreme svojstvene ironije, zakeranja ili čak namćorluka – oni se odnose pre svega na „otkrića s povodom“ koja u ovakvim slučajevima pojedine kolege spremno, slavodobitno počnu da opisuju i to s oduševljenjem kao da je Beograd već sišao na vodu. A nije, i ima baš mnogo problema koje bi valjalo rešiti pre nego što se to desi, ukoliko i postoji ozbiljna namera, a ne samo dnevnopolitička instrumentalizacija jednog graditeljskog sna koji se dosad više puta prikazivao javnosti kao ozbiljan projekat.

Pa i „Skadar na Bojani“ u Beogradu nazvan železničkom stanicom „Prokop“ jedan je od davnih i više nego dugotrajnih pokušaja da se baš taj san pretvori u plan uz Biljaninu „volju za realizaciju“ zapalu u srpske političkoekonomske i tranzicijske uslove.

No, primetno medijsko oduševljenje pažljivom posmatraču se čini, i nije proisticalo prvenstveno iz „kapitalnosti“ projekta, već iz dnevnopolitičke činjenice da je, do tog trenutka netrpeljivi dvojac, tada mnogima zaličio na epski sklad „serdara i vojvode.“

Šta li sada, posle samo mesec dana misle Biljana, Dorćolac, Tamy..? Kad su „serdar i vojvoda“ sa oplemenjene i temeljito rekonstruisane bare Venecija i marine u Sarajevskoj ulici prešli u očekivanju i već viđenu retoriku i počeli da se časte epitetima „diktator“ i kriminalno obogaćeni „tajkun“. Neće li se sve pretvoriti u racionalizaciju: diktator bi hteo, ali tajkun neće (a uskoro neće ni formalno moći!)? Tako veličina i veličanstvenost nauma u kome neće učestvovati mogu, ako ništa drugo, da posluže kao mera visine njegovog pada za javnost željnu velikih projekata i dubokih promena. I glava političara…

Međutim, ne zavisi sudbina ponovnog „navodnjavanja bare“ od ishoda sukoba Đilasa i Vučića. Čak i sa, i uprkos sarkastičnoj vicepremijerovoj opasci da međusobno „čašćenje“ teškim pridevima nije „ništa lično“, jer, eto, on nastavlja da sarađuje s ovim drugim na tom velikom poslu. „Za građane Srbije“, naravno.

Rizici projekta proističu iz njega samog, jer po onom što se dosad zna, u njemu nema one preko potrebne sveobuhvatnosti na koju se samo zgodno nadovežu uobičajeno neozbiljni načini na koje se vlasti ovde odnose prema „divnim idejama“. I to nezavisno od toga da li se vlast zove Đilas, Vučić ili Milošević, koji je, takođe, često, kad zatreba, dograđivao Prokop i beogradsku železnicu. Čak i probijao na Karaburmi jedan tunel od stiropora.

Elem, za ozbiljan pristup ovakvom projektu, a on, da se složimo, ni u Srbijici nije nemoguć ako bi se u njega „uvezalo“ sve što se obično ne uvezuje, morala bi da se postave teža pitanja koje reklamni reporteri obično ne postavljaju. Na primer, ko će živeti i raditi u toj „kombinaciji poslovnog kompleksa, hotela luksuzne kategorije, stambenih blokova, objekata sa kulturnim i umetničkim sadržajem i drugih za sport i rekreaciju, uz velike zelene površine, sa luksuznim kompleksom, koji bi bio odvojen posebnim kanalom“? Da li naši ljudi iz „decentralizovane Srbije“ ili bogati stranci „dovedeni“ po nekom biznis osnovu? Da li će se obrazovni program za buduće nezaposlene mlade prilagoditi potrebama ove „kombinacije prostora“, ili analize već pokazuju da našeg kadra baš takvih profila ima dovoljno?

Čijom će se robom i uslugama i koliko tu trgovati i da li je ovaj dominantno turistički plan povezan sa drugim „strateškim usmerenjem“ Srbije ka poljoprivredi? Hoće li se investirati ulaganjima, koncesijama i koliko od sopstvene proizvodnje, što uostalom poručuje (i) spasonosni Stros Kan? U kakvim će vezama s ovim biti drugi „vodeni“ projekti: kanal Dunav – Morava – Vardar, Dunavska rivijera, kao i luke u Pančevu, Beogradu i Jagodini? Kako se prostorno i arhitektonski on povezuje sa projektom Starog sajmišta ili je i ono u „Beogradu na vodi“? Da li je dovršetak Prokopa ukalkulisan u one četiri milijarde evra ili za to treba još para? Kad se na svemu ovom, ne samo u Beogradu, zaposle toliki nezaposleni, hoće li biti ljudstva da „mrda“ po napuštenim poljoprivrednim površinama širom Srbije ili će se tu zapošljavati Kinezi, Tadžekistanci i druge pridošlice iz centralnoazijskih „stanova“, kako se već sluti u ozbiljnim demografskim analizama budućnosti.

Odgovori na ova pitanja zasad se naslućuju samo u rečenici saopštenja posle susreta Vučić-Đilas koja glasi: „Sastanku su prisustvovali i predstavnici Direkcije za imovinu Republike Srbije, Železnica Srbije, kao i drugi članovi republičke i gradske vlade“.

Šturo za neophodnu „sveobuhvatnost“, što ne znači da je nema. Ali, ipak se valja pribojavati, jer je znano da našu administraciju i ekspertluk ne krase „multisektorski“ rad i sinergija, već je više sklona „ministarskom konfederalizmu“ i ekspertskom fahidiotizmu. Za ovo drugo zgodan je opet „vodeni“ primer: svojevremeno smo mogli da pročitamo analizu ozbiljnog saobraćajnog stručnjaka koji se usprotivio Bačevićevom kanalu. Glavni argument bio je da bi njime isplativo mogle da se prevoze srpske žitarice, ali njih po poslednjim podacima nema dovoljno za toliki kanal i brodovlje. Nije mu palo na pamet da se pita, a zašto ih nema i može li ih biti.

Ali, on je stručnjak za saobraćaj, ne za agrar…

„Beograd na vodi“, po podacima sadašnjih aspiranata na podvig, trebalo bi da se „prostire“ na 80 hektara, na kojima će se izgraditi 1,8 miliona kvadratnih metara novih građevina, dok je po nekim ranijim planovima ova druga cifra iznosila 3 miliona kvadrata. „Dobro je što je tu železnica jer je mogla da bude bespravna gradnja, pa bi preseljenje bilo mnogo teže“, rekao je u prilog ideji jedan od stručnjaka koji ju je i ranije razrađivao.

Ali ni to nije baš tako, kako se arhitektonski, ali ex catedra čini. Nije sve „Železničino“. Dugačka je Ulica braće Krsmanovića. I veoma „bezbrojna“. Na stotine adresa koje kao kućnu numeru nose „b. b“. Druge dugačke sokake i zakorovljenu sokačad i da ne pominjemo. Nije baš kao u Kaluđerici, na Padini i po drugim tranziciono-izbegličkim, „divlje“ naseljenim obodima. Ali… Ima tu na desetine stovarišta, kućica sa bašticom i „opasnim psom“, napuštenih firmi čiji se imovinski status gubi u „povjesnim, pa i povlenskim maglama“ naše tranzicijske zbiljnosti. Može se videti i prava mala automehaničarska radnja na zarđalom i neupotrebljavanom koloseku. Iz napuštenih stražara dopiru hripavi kašljevi naših „homlesa“ i druge sirotinje, pamtimo i neke velike hale upripodobljene za TV studija, brojne zanatlije, firme i firmice koje su ko zna šta uradile u ovim godinama haosa sa građevinskim zemljištem. Pa još ako se na to doda najavljeni Ilićev zakon po kome sve što je niklo treba i da postoji i da se na makar zaobilazni način osposobi…

Pa i Savamalu koja poslednjih godina oživljava u retro stilu, sigurno ne popravljaju naivčine koje nisu već kaparisale imovinsko-pravne izazove „vodenog grada“ koji će ih kad-tad poplaviti. Poput onih „poljoprivrednika“ koji su po Vojvodini kupovali zemlju, kao da su „baš znali“ da će tu proći putevi, ili se graditi carinarnice. Pa se kadgod, retko, na sudu pokaže da baš i jesu znali.

Za to je najbolji sagovornik jedna urušena kuća, ni železnička, ni privatna, ni gradska kroz koju je decenijama prorastalo jedno veliko, sad osušeno i u trupce na krovu pretvoreno drvo. „Bila sam nečija, pa svačija, a sad hoće da me dadu, da opet budem nečija, ali ne onom čija sam prvo bila. Njemu će, ako ga nađu, kažu, platiti“, poručuje ta kuća. A slično misle i ostale u amfiteatru.

Posle kratkog bazanja tu, po zarđalim, prljavim i zakorovljenim „naslednicima“ Bare Venecija, mnogo toga čoveku postaje jasnije. Posao koji se (da li?) planira je ogroman, njudilovski, stvarno.

Ali, dok prizivamo „grad na vodi“, kako smo ga videli na umivenim idejnim skicama i sa njegove buduće lokacije pogledamo postojeći Beograd, tek tad postajemo svesni koliko toga u njemu, na zemlji, nije urađeno (a nema veze sa Đilasom) jer je Srbija dugo bila na nebu. On je i dalje po mnogo čemu čudna kombinacija haotičnog brloga i svetske metropole. A kad smo kod vode, on planira da siđe na reke u koje se sad baš na tim mestima ulivaju ogromni kanalizacioni i kišni kolektori što su upili i njegove prevaziđene i „nemoderne“ potoke. Još nema svuda rešenu kanalizaciju, a pijaću vodu koristi za ispiranje vodokotlića, pa i ulica, dok vlast za iste nepodopštine preti zalivačima bašti.

Da li prvo treba to srediti, pa sići na vodu, ili silazak na vodu obuhvata i sve ono što bi trebalo da mu prethodi da bi i ostatak prestonice bio „prelep“ kao predstavljeni nam crteži budućnosti.

Jer, Beograd je i sad na vodi – reći će bezbrojni hvalioci splavovskog turizma koji je „prepoznat“ kao Meka za zabavu posetilaca iz susednih i evropskih zemalja. Ali, oko šljaštećih splavova sada je đubre i – mnogo smrdi.

Taj se zadah ne zaboravlja ni kad noću krstarite brodićem i gledate prelepo osvetljene zidine Kalemegdana i malobrojne, gradu već sad nedovoljne mostove. I sam taj „splin“ je dovoljan da vas stalno podseća na pitanje „a šta je iza svetla“. I na odgovor – za uspeh projekta nad kojim se ovde zakera, neophodan uslov je i promena čitave kulturne i civilizacijske matrice koja je sada i u „bazi“ i u „nadrgradnji“ ipak dominantno – splavarska.