Beograd ostaje bez alternative za pijaću vodu

Ono u čemu se struka međutim ne slaže, jeste treba li novo vodoizvorište graditi baš na Velikom ratnom ostrvu, području zaštićenom kao „predeo izuzetnih odlika“.

Iako je ideja o istraživanju podzemnih voda na toj lokaciji stara nekoliko decenija, ostaje nejasno zašto je gradska vlast, u velikoj žurbi, raspisala tender za izradu studije opravdanosti za izgradnju izvorišta, ukoliko, kako njeni predstavnici tvrde, projekat izgradnje čitavog novog naselja na obodu zaštićene zone vodoizvorišta u Makiškom polju, neće ugroziti snabdevanje pijaćom vodom iz tamošnjih izvora.

Pojedini stručnjaci, takođe, ne isključuju ni mogućnost da poslednjim potezom gradska uprava samo pokušava da skrene pažnju iziritirane stručne i šire javnosti sa izgradnje „drugog Beograda na vodi“, zbog čega je zaštitna zona gotovo prepolovljena a budućnost makiškog vodoizvorišta nesumnjivo dovedena u pitanje.

Hidrogeolog Milojko Lazić, penzionisani profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, smatra da je dobro što je ponovo pokrenuta stara ideja izgradnje vodoizvorišta na Velikom ratnom ostrvu i podseća da je nekadašnjim planovima jedan deo ostrva trebalo da se nasipom spoji sa obalom i koristi u te svrhe.

– Dobro je što imamo odstupnicu na dohvat ruke, jer Makiš sada ne možemo da sačuvamo od navale u trci za profitom. U tom pogledu, Beograd ima najbolji položaj u Evropi. Iako je u pitanju zaštićeno područje, ništa neće biti remećeno izgradnjom izvorišta i bunara. Međutim, nije isključeno da će apetiti onih koji odlučuju jednog dana narasti, pa će i to područje biti napadnuto gradnjom i urbanizacijom, navodi Lazić.

On dodaje da realna potreba Beograda za vodom postoji, te da se vodosnabdevanje ne može bazirati samo na preradi savske vode.

– Savska voda je ranjiva, ukoliko se dogodi bilo kakav incident ili industrijalizacija uzvodno, mora se isključiti izvorište. Zato mora da postoji alternativa podzemnih voda i krajnje je vreme da se tako i razmišlja. Međutim, vlast je nabavila postrojenje za prečišćavanje i preradu voda i misli da je time sve rešila, zato su sebi i dozvolili zaposedanje Makiša, objašnjava Lazić i dodaje da će crpne stanice biti dodatno opterećene novim naseljem, putnom infrastrukturom, kanalizacionim sistemom bez prečišćavanja otpadnih voda.

– Beograd ima najbolju perspektivu i uslove za iskorišćavanje podzemnih voda, ali mi ne čuvamo ni ono što smo sada napravili, jedino vodoizvorište napadamo sa 15.000 ljudi, to će biti novi mali grad. Sa svim životom koji će se tu dešavati, sigurno je veliko opterećenje za Makiško polje. Pogotovu što će se tu živeti, biće raznog otpada, slivanja ulja sa ulica, sve će to doći u podzemlje. Ali kada bi se sve to uradilo kako treba, ustanovili sistemi kontrole, monitoringa i praćenja eventualnih ekscesnih situacija i zagađenja, kao i jasni kriterijumi za zaštitnu zonu, mogli bismo da to uradimo kako treba, navodi Lazić.

Međutim, problem je, kako kaže, što zakone ne pišu stručnjaci, već zakonodavac koji kriterijume prilagođava potrebama vlasti.

– Propisano je da u krugu od 500 metara, što je treća zona zaštite, ne sme ništa da se dira oko vodoizvorišta. Po meni, to je malo, treba ga uvećati duplo. Ipak, tako se, po narudžbini, prave zakoni da bi se iza njih sakrili oni koji svoje projekte treba da dovedu do kraja, To je taj trik. I običan čovek na to posle ne može da utiče. A niko ne gleda u budućnost, za narednih 40 ili 50 godina, kada to zaposednemo, posle nećemo moći ništa da pomaknemo, zaključuje Lazić i naglašava da prioritet Grada svakako mora biti voda, snabdevanje i zaštita izvorišta, a ne lični ili finansijski interesi.

Gledano sa ekološke strane, Veliko ratno ostrvo je zaštićeno kao predeo izuzetnih odlika odlukom iz 2005. i za bilo kakve intervencije na toj lokaciji neophodna su prethodna mišljenja i uslovi, koje izdaje republički Zavod za zaštitu prirode.

Marko Vujić, sekretar Centra za ekološku politiku Fakulteta političkih nauka, smatra da bi zbog toga ostrvo moralo biti pošteđeno bilo kakvih infrastrukturnih projekata koji bi narušili jedinstvenost biodiverziteta same lokacije.

– Međutim, budući da je reč o odluci koja je akt tadašnje vlasti, promenom statusa samog dobra, potencijalno, moguće je sprovesti navedenu inicijativu. Iz iskustva sa svim vladajućim nomenklaturama znam da se uz skupštinsku većinu sve može preinačiti, ali i uz detaljnije sagledavanje statusa Velikog ratnog ostrva, u kom su definisana tri nivoa u režimu zaštite, od kojih je poslednji turistički i odnosi se na ostrvo Lido. Nije nemoguće da se nategnutom pravnom gimnastikom i u okviru sadašnjeg statusa ove beogradske oaze navedeni projekat realizuje. No, nadajmo se da ovakav pravno-ekološki teror neće biti sproveden ni u jednom umivenom obliku, kaže za Danas Vujić.

Bez obira na realnu potrebu za dodatnim izvorima pijaće vode, on smatra da već devastiranu životnu sredinu glavnog grada ne treba dalje ugrožavati.

– Lokacije poput Košutnjaka i Velikog ratnog ostrva, poslednji su kvadratni metri našeg grada gde bi se smeo zabosti ašov, a da nije sadnja novog stabla u pitanju. Razmatrane lokacije za novo izvorište od kojih se odustalo poput Besnog Foka ili Jabučkog rita, svakako bi bile neuporedivo bolje opcije. One bi uistinu bile skuplje zbog udaljenosti konzumnog područja, ali zaštita životne sredine ne bi više smela da bude polje na kom štedimo svaki dinar, jer je reč o investiciji u zdravlje građana i kvalitet njihovog života, a ne o nepotrebnim troškovima kako je neretko primetno u narativu aktuelne vlasti, dodaje Vujić.

Kako ističe, godinama unazad imamo diskutabilne stambeno-poslovne poduhvate u Beogradu, nepotpunih dokumentacija, sumnjivih statičkih osnova, pa i estetsko nekomplementarnih postojećoj gradskoj arhitekturi. Istovremeno, najuža struka u navedenim oblastima ističe da je diskutabilnost opravdana, dok vlast, prvenstveno gradska, negira takve stavove i iz sve snage bez obzira na troškove, projekte forsira do finalizacije.

– Kao građanima, ostaje nam da sami procenimo situaciju, koja u slučaju Velikog ratnog ostrva nedvosmisleno koincidira hronološki ali i tehničko-tehološki sa spornom urbanizacijom Makiša. No, prvenstveno kao politikolog, ne bih isključio potencijalno skretanje pažnje javnosti sa Makiškog projekta na Veliko ratno ostrvo, čime bi se potencijalno projekat Makiša, inače dva i po puta većeg stambenog poduhvata od „Beograda na vodi“, u miru sprovodio, rasterećen od najavljenih kritika i očekivanih akcija ekoloških aktivista, zaključuje Vujić.

Šteta nepovratna

– Blizu 200 vrsta ptica svoje stanište nalazi upravo na Velikom ratnom ostrvu, izolovane od gradske vreve, a opet dovoljno blizu očima Beograđana predstavljaju gotovo jedinstveno lep prizor takvog diverziteta ornitofaune među evropskim prestonicama. Posledice infrastrukturnih aktivnosti, buke i narušavanja staništa su apsolutno nepovratno devastirajuće po mnoge vrste. Dovoljno je navesti primer velikih belih čaplji, koje su usled NATO bombardovanja 1999. bespovratno napustile ovo stanište, iako su do tada baš na Velikom ratnom ostrvu činile jednu od najvećih kolonija ove vrste u čitavoj Evropi. Možda sadašnje stanište najvećih evropskih orlova – belorepana za neke ljude i nije tako bitno, ali to nikako ne smeju biti ljudi koji se o ovom staništu išta pitaju, a još manje odlučuju, kaže Vujić.