Beograd Prajd ili umetnost mogućeg: Dnevnik Gorana Miletića

Sedmica počinje novim krugom sastanaka koji se tiču bezbednosti Beograd Prajda 2023 (BP). Svake godine se krajem leta podsetim koliko je poražavajuće da živimo u gradu gde grupa građana organizuje šetnju sa ciljem da ponovi svoje zahteve i očekivanja od vlasti, a da taj skup u praksi ne može da vidi gotovo niko sem na TV. Za razliku od Stockholm Prajda na kome 60.000 ljudi šeta, a gotovo 600.000 ih gleda.

Policija je neumoljiva i šansa da ove godine nećemo imati famozne ulazne tačke ili punktove je minimalna. Posle masovnih zločina u Ribnikaru i Mladenovcu, bezbednosni zahtevi od nas kao organizatora su još veći.

Očigledno je da oni koji sprovode zakon i vlast ne žele da preuzmu nikakvu odgovornost, naročito ne za bezbednost nekih lezbejki i gejeva kojima „ništa ne fali“.

S druge strane, očekivanja od LGBT+ zajednice su ogromna.

Da bi BP izgledao kako zajednica želi, Srbija bi morala da bude zemlja u kojoj se zakon sprovodi bez obzira na to šta o tome misle oni koji su trenutno na vlasti, da mediji budu slobodni i zainteresovani, a da su u institucijama ljudi koji žele da pomognu.

Nažalost, ništa od ovoga nije slučaj i BP je i dalje – umetnost mogućeg. Uz veoma ograničene resurse, retke ljude koji su otvoreni za saradnju, institucije koje uvek zahtevaju neku „dodatnu dozvolu“, policiju koja nijedne godine ne ispoštuje u potpunosti dogovor i stotine tehničkih problema, tu su i nezaobilazne dobronamerne i zlonamerne sugestije.

Mnoge dobronamerne ideja svake godine (pa i ove) usvajamo, testiramo ili makar pokušavamo.

One zlonamerne se kreću od sugestija da Prajd treba otkazati, zabraniti dolazak ambasadorima, gostima iz regiona i medijima, pa do toga da krivicu za zabrane ili postupanje policije snosi organizator (a ne vlast) i da su prajdovi neuspešni.

Ali, ništa novo.

Utorak, 22. avgust

Sa prijateljicom kojoj sam bio podrška kad se pre tri decenije odlučila na abortus, pričam o njenim tadašnjim iskustvima.

Kao mladoj ženskoj osobi nije joj bilo lako doneti odluku i proći kroz ceo proces, ali joj se čini da je abortus danas veći tabu nego tada.

Deluje joj da pritisak iz crkvenih i konzervativnih krugova gotovo i da nije postojao početkom 1990-ih.

Oboje se slažemo da je tada ključni problem bila patrijarhalna porodica, ali da je propaganda predstavnika vlasti i crkve danas drastično veća, što ceo proces čini dodatno traumatičnim za mlade žene.

Prisećamo se i mog ispita na Pravnom fakultetu gde sam sasvim slučajno izvukao ispitno pitanje „protivprirodni blud (homoseksualnost)“ i profesora koji se očigledno nije slagao sa kriminalizacijom homoseksualnosti, ali to nije jasno govorio jer je samo „radio svoj posao“.

Iako se do raspada Jugoslavije, vlast nije trudila da ima baš mnogo presuda za ovo krivično delo, bilo je i veoma smešnih detalja.

Naprimer, od 1977. Srbija je imala svoj Krivični zakon, a Kosovo i Vojvodina odvojene (Ustave) i Krivične zakone.

Budući da je tada homoseksualnost dekriminalizovana u Vojvodini, to je značilo da nekog upoznajete u Beogradu uz rizik da dobijete godinu dana zatvora zbog vašeg druženja, a samo malo dalje – u Pančevu, Rumi ili Novom Sadu, sve ovo ste mogli sasvim legalno.

Sreda, 23. avgust

Gotovo sve što pišem poslednjih par godina, a naročito u vezi BP, dolazi uz zahtev da mora biti kraće i sažetije.

Izjave za različite elektronske medije su takođe sve kraće, a još gore je sa video snimcima za društvene mreže kao što su Instagram i TikTok.

Preko dana pišem detaljnija objašnjenja svakog od osam zahteva BP.

Ova objašnjenja treba da razjasne zbog čega imamo neki od zahteva i koje su posledice toga što nisu ispunjeni.

Deluje jednostavno, ali većinu njih je gotovo nemoguće adekvatno objasniti u broju rečenica koje će stati na nekoliko slajdova na Instagramu. Uveče pišem slične tekstove, ovaj put za kratke video forme za lični TikTok.

Ideja je da traju do 30 sekundi, a da svaki video obrađuje po jednu presudu Evropskog suda za ljudska prava.

Svaka presuda ima više od 50 strana i teško je sve zažeti u nekoliko pasusa.

Definitivno živimo u vremenu u kome većina ljudi želi puno toga da zna, ali ne želi da uloži ni minimalno kako bi stekli znanje.

Preciznost i detalji su odavno postali najmanje bitni.

Četvrtak, 24. avgust

Predsednik, a za njim i cela plejada političara iz vlasti i jednog dela opozicije utrkuju se da nas uvere kako se bore za nacionalni interes.

Ubeđivanje svima ide dobro, ali im je definicija nacionalnog interesa prilično maglovita.

Najčešće je to Kosovo, pa se svaka tačka, zarez, propuštena prilika za dogovor sa vlastima u Prištini ili bilo koja sitnica koja komplikuje život Albancima na Kosovu vidi kao nacionalni interes.

Ubedili su nas i da je nacionalni interes da žmurimo na sve ono što Rusija radi u Ukrajini.

To takođe dobro ide, budući da je većina žmurila širom otvorenih očiju tokom ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu.

Ni tada, a ni sada, vlast nije podržala utvrđivanje odgovornosti za neki zločin koji je počinio bilo ko iz korpusa srpskih snaga.

Umesto kažnjavanja onih koji su počinili zločine, nacionalni interes je postao skrivanje činjenica, umanjivanje težine zločina u kojima Srbi nisu žrtve i rehabilitacija onih koji su osuđeni.

Umesto stida, oni koji su osuđeni za ratne zločine se video linkom iz zatvora obraćaju đacima u školama.

Petak, 25. avgust

Po ko zna koji put dajem intervju novinaru iz inostranstva koga zanima zašto je Srbija toliko bliska represivnim režimima, iako je kandidat za EU.

Zanima ga zašto smo toliko bliski ne samo sa Kinom i Rusijom, nego i sa zemljama kao što so Belorusija, Mađarska, Turska, Iran, a sada i Uganda?

Da li je moguće da poštovanje ljudskih prava ne igra ama baš nikakvu ulogu u spoljnoj politici Srbije?

Da li nam je baš toliko svejedno kako vlast neke zemlje tretira svoje građane, a u slučaju zemalja kao što je Rusija i da li moguće da navijanje za Rusiju nije prestalo čak i posle napada na Ukrajinu?

Popodne razgovaram sa jednim od novinara koji Prajd prati godinama. Pita me zašto Beograd Prajdu stalno postavljaju dodatne zahteve i očekivanja, ne samo vlast, već i javnost.

Podseća me na mnogo toga što se od nas očekuje – od toga da tu bude baš svaka organizacija i aktivista (jer u suprotnom je to samo borba za pare), preko toga da na Prajd dođe svaka LGBT osoba u Srbiji (jer u suprotnom je to skup samo za nekoliko ekstremnih), pa sve do toga da na skupu bude manje ili više zabave.

Ovo poslednje je uvek zavisilo od afiniteta onog ko primedbu upućuje.

Nemam dobar odgovor zašto se od BP očekuje da bude i više nego perfektan i zašto se očekuje ono što se ne očekuje ni od jednog drugog protesta ili sličnog skupa.

Ovih dana je na društvenim mrežama ponovo bilo više primedbi da nismo dovoljno protest.

Ako u homofobičnoj sredini, u medijima ponavljamo zahteve Prajda uvek kad za to postoji prostor, a zatim nekoliko hiljada građana šeta sa transparentima tražeći ispunjenje tih zahteva od nadležnih institucija, zašto to nije dovoljno protesno?

Zašto se svaki Prajd u svetu bazira na premisi we celebrate, we demonstrate, a jedino u Beogradu to ne deluje dovoljno prikladno i protesno?

Subota, 26. avgust

Polako ulazimo u poslednju sedmicu pred otvaranje Nedelje Ponosa. Iako onaj „glavni deo“ tek predstoji od 4. do 10. septembra, sa šetnjom 9. septembra, već sada sam i izuzetno ponosan na sve koji na različite načine učestvuju u pripremi BP 2023.

To nije lako, jer posle tri zabrane EuroPride 2022 i svega što je usledilo od vlasti, bilo je nejasno gde i kako početi.

Datume za ovu godinu smo prijavili policiji još u septembru prošle godine, sproveli opsežnu evaluaciju krajem prošle godine, razgovarali sa svim organizacijama, napravili novu i dosad najinkluzivniju strukturu, radili sa starim i novim volonterima, osnažili one koji žele da doprinesu i na drugi način, formirali timove i razgovarali sa nadležnim institucijama.

Rezultat su program koji je bio objavljen 100 dana pre Prajda, detalji šetnje koji su dogovoreni i poznati od početka i prostor za svakog ko se slaže sa vrednostima BP i želi da učestvuje u organizaciji.

Još jednom – hvala svima!

Autor je direktor za Evropu Civil Rights Defenders, jedan od organizatora Beograd Prajda