Beograd priželjkuje podelu Kosova

Da li je na kraju nove runde pregovora, uprkos tvrdnji Kontakt grupe uoči početka bečkih pregovora da Dejtona za Kosovo neće biti, ipak moguć neki scenario sličan dejtonskom
– Kad se kaže Dejton misli se na međunarodnu mirovnu konferenciju, a ona nije moguća jer je pitanje rata i mira na Kosovu suštinski rešeno drugačije – Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244. Pošto NATO ne priznaje da je bio u ratu, a Milošević ne priznaje da je rat izgubio, nema ni mirovne konferencije. Ipak, neka vrsta međunarodne konferencije je moguća, čak je i jedina mogućnost, ali pod određenim uslovima. Prvo, ako Beograd zaista bude ovako tvrdoglav i ovako uporno bude insistirao da se odmah definiše konačni a ne budući status, i drugo ako se utvrdi da dve strane nemaju šta da ponude u okviru procesa utvrđivanja budućeg statusa. U tom slučaju, u skladu s Rezolucijom 1244 i sporazumom iz Rambujea, mora se sazvati međunarodna konferencija koja bi rešila pitanje konačnog statusa KIM. Uporno slanje poruka iz Beograda da gotovo ništa ne valja što se predlaže jeste još jedna stvar koja bi mogla to da iziritira.
Poslednja u nizu ideja koja je protutnjala u javnosti je i stvaranje svojevrsne konfederacije. Koliko je ta, ispostavilo se nezvanična ideja, plasirana kao uvodna priča o podeli Kosova?
– Odbijanje priče o konfederaciji, kao i one o kojoj se ne priča – o ozbiljnom legalnom međunarodnom suverenitetu i uopšte odbijanje bilo kakvih projekata i realnih mogućnosti rešenja statusa Kosova vodi ka stavu da je podela jedina opcija. Bojim se se da će to zadovoljstvo biti organizovano Koštunici, Ćosiću i ostalima, ali da im neće biti ponuđena podela nego zamena u vidu korekcija granica. Beograd traži nešto ali ne zna zapravo šta, a kad to dobije vikaće da je to nepravda. Svi znaju da će se Beograd tako ponašati i da priželjkuje podelu, ali da nema hrabrosti da to izgovori. Ta podela nije moguća, jer još postoji Haški tribunal a svaka podela znači mrtve, etnički inženjering i prestrojavanje. Dakle, na osnovu helsinškog završnog akta jedino je moguć mirni dogovor o promeni granica, a onda će se oranizovati konferencija, na kojoj će na kraju, zbog ambicioznih zahteva obe strane, biti arbitriranje o korekciji granica. Tada će, bojim se, početi veoma opasan proces za Srbiju i kad to konačno shvate u Moskvi, Vašingtonu i Evropskoj uniji sve će se završiti sa diktiranjem rešenja bez ikakve korekcije granica i bez ikakvog napretka Beograda u celoj stvari. Ovo što trenutno radi Beograd, pre formiranja pregovaračkog tima, je siguran put u gubitak.
Sredinom meseca počinje nova runda pregovora. Još nema zvaničnih najava ni o tačnom datumu početka, ni o formi razgovora. Koliko je realno da albanska i srpska strana započnu direktne pregovore, na čemu insistira Beograd?
– To je potpuno nerealno i neće se dogoditi. I sami vidite manipulacije ministra za KIM koji kaže da pregovori jesu direktni ali neko treba da posreduje. Pa po definiciji, posredovanje je indirektno razgovaranje. Srbi i Albanci imali su priliku i imaće priliku da sede u istoj prostoriji ali to nisu i neće biti direktni razgovori iz jednostavnog razloga što postoji i treći faktor, a to je međunarodna zajednica, odnosno Kontakt grupa.