Beograd se ne završava nikad

Klasik ovdašnje filologije Aleksandar Belić definisao ga je kao narodni jezik po duhu, ali odvojen od epske sredine. Bez basarijanske namere da osporimo Vukov značaj, koji je neosporiv, mora se primetiti da je beogradski stil potcenjen u odnosu na priču o Vuku, i u školskom programu, i u javnoj sferi uopšte.

Beogradski stil, koji se postepeno formira i širi početkom 20. veka, smatra se prvim pravim književnim jezikom u Srbiji. Jednu od ključnih odlika književnog jezika – intelektualizovanost – upravo to je beogradski stil imao. Gipkost, ton i tempo izlaganja bez epskih damara, razuđeniju sintaksu, slobodu izraza. Ne pišu, naravno, svi autori isto, pa je tako, na primer, po Belićevom mišljenju, Skerlić autor koji je bujan i „diže reči iz mrtvih“, dok kod Rakića ključaju strasti koje pesnik ipak uspeva da savlada i smesti u sažetu rečenicu. Postojali su raznorodni stilovi unutar jednog, beogradskog. Vukovski narodni jezik evoluirao je i uobličio se u instrument jedne građanske kulture. Beogradski je bio jezik urbanog duha, za razliku od Vukovog, koji pripada ruralno-patrijarhalnom svetu i koji je za takvu kulturu, herojsko-epsku, bio sasvim zreo i podoban. Htenja se menjaju, samim tim i jezik.

Na to se nadovezuje i problem adekvatnog jezičkog uzora: da li je selo uzor dobrog govora ili grad? Da li je gradski govor zaista iskvaren i odnarođen, a seoski čist i uzoran? Milka Ivić u knjizi O Vukovom i vukovskom jeziku postavlja (retoričko) pitanje – „Da li smo se ipak izvukli, hoćemo li se ikad izvući, iz primitivnosti deseteračkog jezika?“. Lingvistkinja aludira na Vinaverov esej Jezičke mogućnosti, gde je avangardni pisac ukazao na to da je Vukov jezik vrhunac jednog stanja, ali zaostao za novo doba („Šta se može učiniti sa zrelinom 17. veka u 20?“). Milka Ivić u gradu vidi jedinog legitimnog tvorca književnog jezika u modernom dobu. Beogradski stil bio je upravo stvaran kao gradski jezik, za potrebe gradske kulture.

Lucidni istoriograf Beograda Aleksandar Deroko zapaža da se Beograd posle Prvog svetskog rata razvio u istinsku prestonicu, jer prestonica nije samo glavni administrativni centar države, već mnogo više od toga – to je mesto nastajanja, okupljanja, ujednačavanja novih kategorija duha. Ne osećajući se kao stranci, piše Deroko, u Beogradu su živeli umetnici iz svih krajeva tadašnje zemlje: „Nije tu bilo nikakve regionalne podvojenosti (…) postojala je jedna opšta zajednička atmosfera“. Tako su Vinaver i Todor Manojlović bili beogradski pisci isto koliko i Rastko Petrović ili Marko Ristić. Slično bi se moglo reći i za period pre Prvog svetskog rata, kad su beogradski stil zajedno oblikovali i Simo Matavulj i Jovan Dučić, isto koliko i Vojislav Ilić, Ljubomir Nedić ili Bogdan Popović. Zanimljivo da je Matavulj u Beogradskim pričama koncizniji nego inače, ujednačeniji, brži. Podugačak je spisak Beograđana, a savremeni primer je Momo Kapor, neizostavni, sa imenom i prezimenom više nego nesrbijanskim, a najbeogradskijim duhom i nadahnućem. Po sudbini Beograđani, po životu umetnici, po jeziku Srbi…

Sam govorni jezik Beograda formirao se takođe postepeno. Najpre su postojale razlike između govora Palilule i Dorćola u odnosu na Savamalu, zbog toga što su ova dva kraja grada naseljavali ljudi iz različitih dijalekatskih zona: Palilulu i Dorćol mahom došljaci iz jugoistočne, a Savamalu iz jugozapadne Srbije. Spontanim stapanjem došlo se do jedinstvenog govornog tipa, za koji Belić kaže: „Sve je kao kod Vuka, pa ipak je sve drugačije“. Momo Kapor u Magiji Beograda slikovito pominje „mazni, melodiozni akcenat“. Ta „maznost“ ima svoje lingvističko objašnjenje: visok ton sloga posle uzlaznog akcenta – nepogrešivi trejdmark. Beograd je ipak Beograd.

Na svašta naiđete kad „čačkate“ prošlost, od toga da se u Beogradu sladoled zvao doldrma, da se zimi pio salep, da se u turšiju ostavljalo i neko voće a ne samo povrće, ili da je najfinije slatko bilo ono od oraščića, pa do toga da se Ulica kralja Petra (Dubrovačka) smatrala prestižnom jer je spajala Knez Mihailovu i donji deo Beograda, gde je knjaz Miloš stvarao srpsku prestonicu. Treba imati u vidu da je Beograd pre Prvog rata imao oko 100.000 stanovnika, a pred Drugi rat oko 350.000. Godine 1900. bilo je oko 70.000 stanovnika, a u 19. veku još manje. U manjoj sredini, u čaršiji, svašta se moglo pročuti lako.

Jedan od najstarijih je verovatno izraz Ide kao ludi Nasta, koji datira iz Karađorđevog vremena i povezan je sa Nastom, Karađorđevim špijunom u beogradskoj tvrđavi pre nego što su je ustanici zauzeli. U beogradskom delu Beograda, na Dorćolu, Vidinska ulica (danas linija Dušanova – Džordža Vašingtona) jedno vreme bila je ozloglašena po bordelima, sramna da se pomene, pa se govorilo s oproštenjem Vidinska ulica. Milan Jovanović Stojimirović piše da je ugled Vidinskoj ulici povratio tek Stojan Protić, kad se tu naselio. Dugo godina još su građani jedva smeli da kažu da žive u ovoj ulici, zbog njenog lošeg renomea. Čak su i placevi ovde bili jako jeftini, a cena je skočila tek nakon što su ulicu očistili od svih registrovanih i neregistrovanih podvodača, piše dalje isti autor. Beograđani su išli u Zemun kao u inostranstvo, odatle je, iz Austrougarske, bilo jeftinije poslati telegraf, ali i kupiti cipele, odeću, itd. No, nije se samo zato išlo u Zemun. Izrazi ići u Zemun ili bio u Zemunu smatrali su se nepristojnim u Beogradu jer se u Zemun išlo i zbog preljubničkih randevua, ali i kod „devojaka“ u Ribarskoj ulici. Još jedna fraza vezuje se za Zemun, konkretno za porodicu Karamata, vodeću trgovačku zemunsku porodicu. Govorilo se vaspitan kao da je odrastao u Karamatinom oboru, što može biti vezano za to što su se Karamate, pored bankarstva, bavili i trgovinom svinjama. Đorđe Vajfert, vlasnik poznate pivare, naišao je na ugalj u Kostolcu, posle čega je dobio opsesivnu želju da dalje istražuje. Sav prihod od pivare je, kažu, davao na rudarska iskopavanja. Pričalo se da je verovao i u snove i legende, sve u službi te rudarske strasti. Zbog tog zanesenjaštva, u beogradskoj čaršiji se stvorila izreka lud kao Vajfert. Jevrejin Moša Avram Maca držao je radionicu sa kišobranima, nazvanu Prva srpska fabrika amrela. Posle ubistva kralja Aleksandra i Drage Obrenović 1903, upitan je bio šta misli o tom događaju, na šta je samo odgovorio: Ja prodajem amrela. To je postala replika koja je značila da neko gleda svoja posla i ograđuje se od svih zbivanja okolo. Otud i izraz stari amreldžija. Tako su po gradu bili poznati neki fijakeristi, ali i fijakeri. Izraz otrcan kao Panđelin fijaker nastao je po cincarskom gazdi Đorđu Panđelu iz Ulice Cara Uroša, koji nije hteo da troši novac na održavanje. Bio je to, piše Dimitrije Đorđević, najgori fijaker u prestonici.

Mnogo toga je zagubljeno, zasigurno. Mnogo anegdota, poštapalica, aluzija, izreka… Slojevi koje ni ne slutimo. Beograd se ne završava nikad.