„Beograde, Beograde, svi mrze tvoje zagušene ulice“

Autobusi sa juga već godinama ne staju na Autokomandi, sada više ne staju ni na Mostaru, zapravo ne staju više nigde.

Jedina opcija je izaći odmah kod Doma zdravlja Voždovac, ako baš nemaš nameru da puziš još sat vremena do bloka 42 i novog BAS-a.

Put u Beograd i potucanje po prevozima više nije kao što je nekad bilo, kao da nam je prestonica postala neki zlokobni entitet koji nastoji da otera ljude od sebe i uzme samo njihove duše.

Ovako nekako to izgleda:

Kako se autobus iz Aranđelovca približava ulasku u glavni grad, tako brzina počinje da se meri u metrima na sat. Stvaraju se kilometarske kolone, sve mili, putnicima nervoza prvo počinje da se stvara u nogama, a onda udara u glavu.

Prvo počinju da cupkaju, onda da hukću, pufću, proklinju državu i grad (iako ih je nemali broj verovatno glasao za Vučića), na kraju počinju da se deru: „Alo bre, pa šta je ovo bre, pa kakva je ovo gužva!“.

Svi čekamo da se dokopamo tog Doma zdravlja Voždovac, pa da malo protegnemo noge, udahnemo „svežeg vazduha“.

Ali to nikako da se desi.

Kao da su se svi autobusi Srbije sjatili na tu jednu stanicu.

U uskom prolazu pokraj autoputa se napravio čep, motori brundaju na niskom broju obrtaja, diže se temperatura, dim i prašina, vozači manevrišu metalnim telesinama ne bi li se izbavili iz tog krkljanca.

Na stajalištu kod Doma zdravlja je ljudi kao na protestu.

Međugradski autobusi ih istovaraju i nastavljaju u nepoznato, red je na ovim gradskim da ih preuzmu.

Ali u gradski autobus se ne može ući ni na silu, jedan izađe, a 200 hoće da uđe.

Tuda prolaze dve-tri linije gradskog prevoza, a i 103 linije bi bilo malo da razveze svu tu narodinu.

Devojka, verovatno studentkinja, sa koferom težim od sebe, posle četvrtog autobusa u koji niko nije mogao da uđe počinje da plače, počinje da se trese jer ne zna kud će i šta će – ona nema pare za taksi.

Oni bez kofera dali su se u putovanje peške, neki i po autoputu jer Autokomanda je samo jednu stanicu udaljena. Ovi što su krenuli okolo završili su u Ustaničkoj ulici, među njima sam se našao i ja.

Ustanička je zatrpana vozilima od početka do kraja, ali u autobus 31 može da se uđe – jedva, ali može.

Nije se makao sa stajališta jedno 10-15 minuta, vozač je samo ponovo otvorio vrata.

Tu potpuno odustajem od drumske mehanizacije i krećem peške, probija me znoj od glave do pete.

Kod Hrama Svetog Save, prilično iscrpljen, srećem drugaricu, bivšu urednicu našeg portala. Kaže da putuje već dva sata i debelo kasni na posao. Iza nas na stanici staje autobus, u koji ne može da se uđe.

Rešenje za ovo je, kako sam čuo, da se svi autobusi ofarbaju u plavo jer plavi autobus može da primi mnogo više ljudi od crvenog.

Verovatno je Aleksandar Šapić bio u Novom Sadu i pomislio: „Vidi ove plave autobuse, u njih može da se uđe.“

„Beograde, Beograde, svi mrze tvoje zagušene ulice“ – eto dotle smo došli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.