Beograđanin, koji se tu nije rodio

S tog prozora pogledom se može obuhvatiti cela Knez Mihailova do ulaza u Kalemegdan. To je jedan od najlepših i najinteresantnijih beogradskih prizora, a upravo ta slika postala je neodvojivi deo mog života još od polovine 1990-ih godina, kad sam ta ista zdanja posmatrao iz susedne, ali malo drugačije perspektive, s jedne od terasa Filološkog fakulteta. Tada sam bio mladi lektor za španski jezik, i sa terase uživao u pogledu jedući sendvič koji sam kupio u jednoj bakalnici koje odavno više nema. Uživanje u predivnom pogledu pomaže da se mnogo lakše suočite sa radnim danima, ma koliko ponekad bili teški.

Petak, 28. januar

Petkom izlazim s posla malo ranije nego obično, a to sam uradio i danas. Posle posla prepuštam se jednoj od svojih omiljenih beogradskih navika: obilasku prodavničice gramofonskih ploča. Godinama sam kolekcionar ploča i kaseta s muzikom koja se svirala u bivšoj Jugoslaviji. U mojoj maloj kolekciji nalaze se dela toliko različitih umetnika i žanrova poput Riblje čorbe, Pro Arte, Yu grupe ili Đorđa Marjanovića. Mnoge od ovih bisera sakupio sam baš u ovom malom prostoru gde sam, između ostalog, naučio mnogo toga o epohi u kojoj se ova muzika svirala, zahvaljujući razgovorima sa vlasnikom radnje i ostalim mušterijama. Tamo sam, recimo, saznao tužnu vest o smrti jednog od najvećih kantautora Đorđa Balaševića, samo nekoliko sati nakon što se to dogodilo. Dan sam završio uživajući u pilećim krilcima i pivu u jednom grilu blizu kuće gde živim, kod Hrama Svetog Save. Lokacija je sjajna, u okolini ima lepih zelenih površina gde je šetnja uvek prijatna.

Subota, 29. januar

Iako je subota, morao sam na posao. Počinju novi kursevi, i ono malo učionica koje naš institut može da koristi, zbog ograničenja nametnutih pandemijom, morali smo da ih adaptiramo, pune su. Divno je videti da je mnogo Beograđana toliko zainteresovano za učenje španskog jezika i da misle da će ga najbolje naučiti kod nas, a da s druge strane mogu da urone u kulturu svih tih različitih zemalja koje španski jezik dele kao svoj. Štaviše, kursevi nisu rezervisani samo za moje sugrađane, zahvaljujući novim informatičkim tehnologijama mnogi iz drugih delova Srbije mogu da dožive iskustvo učenja španskog na onlajn kursevima. To je inovativan model koji smo osmislili, s mnogo truda i želje, da onima koji žive daleko i ne mogu da pohađaju časove, a hoće da uče španski, to i omogućimo.

Najbolja stvar kod rada subotom je što posle radnog dana mogu da prošetam centrom svog grada bez žurbe, da sednem i popijem poneko pivo i uživam u porciji pomfrita u nekoj od tradicionalnih kafana kakve smo oduvek poznavali, onih koji još uvek imaju karirane stolnjake gde su konobari, osim što su veoma profesionalni, izuzetno ljubazni prema stalnim gostima, gde svraćaju ljudi različitih godina. Mislim da bi ta slika kafane kakva je nekad bila, bila potpuna kad bi se pojavila neka konobarica u borosanama.

Nedelja, 30. januar

Nedelje, od kad sam se vratio u ovaj grad (u septembru 2017), počinjem sa dobrim sledovanjem bureka s mesom u jednoj maloj buregdžinici kod mene u kraju, na Vračaru, ispred koje se stalno stvara dug red vernih mušterija. Štaviše, vredi svaki minut koji ste u to čekanje uložili. Posle bureka i kafe u nekoj od obližnjih bašti kafića, na redu je obavezan obilazak Kalenić pijace. S posebnom pažnjom obilazim sve one tezge gde se može naći bilo šta što je u nekom trenutku prošlosti pripadalo nekom drugom; predmeti koji žele da vam ispričaju svoju priču. Reč je o malom buvljaku u mom kraju, gde sam uspeo da dođem do gramofonskih ploča, kaseta, starih radio aparata, knjiga i nekih starih fotografija na kojima je zabeležena istorija zemlje tokom poslednje decenije prošlog veka i s početka ovog.

Ponedeljak, 31. januar

Iz ugla gledanja hroničnog optimiste, ponedeljci za mene uvek imaju izvestan prizvuk potpuno novog početka, priliku da iz početka ponovo počnete gotovo sve. Mada neke navike i običaji ostaju nepromenljive. Recimo, za nekog ko kao ja iz dubine duše prezire vežbanje, jutarnje šetnje su navika koje se ne odričem. Tako, u svojim jutarnjim šetnjama, uvek skoknem do nekog kafića koji mi je usput da popijem kafu. To su mesta sa šarmom gde osim uživanja u dobroj kafi slučajni prolaznik može da sazna sve o trenutnim dešavanjima zahvaljujući novinama i razgovoru sa gostima koji se tamo skupljaju. Posle posla i kući se vraćam peške. Nesumnjivo, odličan izgovor da uđem u neku od knjižara pored kojih usput prolazim. Moguće je da sam imao mnogo sreće; ali, iako sam stranac, oduvek sam se osećao kao kod kuće u tim beogradskim knjižarama, gde sam pažljivo pregledavajući police, naučio mnogo o brojnim aspektima stvarnosti koja me je okruživala, tako sam napredovao i u svom poznavanju srpskog jezika. To moje strastveno putovanje se još nije završilo, a i inače tokom života uvek učimo nešto novo o jezicima s kojima živimo.

Utorak, 1. februar

Ritam posla, obeležen datumima i početak kurseva, ne daju mnogo mogućnosti za odstupanje od uobičajenih rutina: od kuće do posla i nazad. To da – uvek se može promeniti putanja šetnje – možeš da se izgubiš u nekoj od uličica kojom ređe prolaziš i dozvoliš sebi da se iznenadiš arhitekturom neke zgrade u koju se odavno nisi zagledao, ili da se udubiš u posmatranje prizora iz svakodnevnog života grada i njegovih stanovnika. Na primer, svakog stranca, a možda i nekog ko to nije, iznenadiće muzika koja se može čuti ispred zgrade parlamenta, moguće je da će teško shvatiti šta se tamo u određenom trenutku događa. Naravno, iako ponovno spominjanje hrane može da bude opšte mesto, može se predahnuti od šetnje i probati najbolji tartar biftek od konjskog mesa koji se može zamisliti.

Sreda, 2. februar

Poslednji je dan ovog malog dnevnika jednog stranca što živi u gradu koji oseća kao svoj. Gradu koji mu je još pre mnogo godina dao mnogo, koji mu i dan- danas i dalje mnogo daje. Naravno, to je grad koji nije savršen, kao što uostalom nije nijedan. Ali, za mene ovo je i dalje moj grad, moj Beograd (iako mi se čini da je ova rečenica deo stiha jedne popularne pesme). A za nekoliko meseci, kad ću zbog poslovnih razloga morati da napustim ovaj grad, otići ću veoma tužan. Ali, u jedno sam sasvim siguran: učiniću nemoguće da ga često posećujem, pa makar i na nekoliko dana. Dovoljno je to vremena da oživim svoje stare običaje i navike: da obiđem svoje kafane, da pričam sa ljudima, da prošetam Kalemegdanom ili Bajfordovom (Banjičkom) šumom i da svratim do nekog od buvljaka i zaronim među predmete bliske prošlosti. Neću zaboraviti, naravno, na sve one specijalitete srpske kuhinje koje volim, počev od pihtija, delikates koji sve više cenim s godinama, a nije lako naići na mlade ljude koji priznaju da im se sviđaju (slično se dešava sa kavurmom i jakim sirevima). Možda jednog dana, uz malo sreće, dođem da se penzionišem u svom belom gradu, ako to uradim, neće mi nedostajati aktivnosti i projekti koje ću hteti da privedem kraju, kao na primer, želja da saznam mnogo više o jugonostalgičnoj muzici koja se pušta na radio-stanici koju slušam dok pišem ili šetam (šetanje sa slušalicama u ušima jedan je od znakova našeg vremena). Poštovani čitaoče, zaista ti hvala na pažnji koju si posvetio ovim redovima koje je zapisao Beograđanin, koji se tu nije rodio.

Prevod sa španskog Vladimir Matković

Autor je lingvista i šef nastave u beogradskom Institutu Servantes