Beograđanka sama „pedala“ oko sveta

To su oni ljudi koji vikendom obavezno, a ostalim danima prema mogućnostima, voze bicikl jal po drumovima jal po šumama i gorama, i preznojavaju se desetinama, pojedini i stotinama kilometara radi čistog zadovoljstva, a ne zato što ih neko za to plaća ili na to prisiljava, iako posmatračima sa strane to najčešće tako izgleda. Psihološki profil tih ljudi postaje jasniji ako se zna da je njihov omiljeni citat jedna Ajnštajnova metafora: „Život je kao vožnja bicikla: da biste održali ravnotežu, morate da se neprestano krećete.“

Beograđanka Snežana Radojičić već više od godinu dana na biciklu obilazi zemaljsku kuglu, a avanture sa tog putešestvija objavljuje na svom blogu. Trenutno je u severozapadnoj Kini.

Istina, na put je krenula sa dečkom, Amerikancem Brajanom. On se javio na oglas u kojem je tražila saputnike.

– Samo se sećam da mi je u jednom od svojih prvih mejlova saopštio kako najpre namerava da nađe životnu saputnicu s kojom bi potom krenuo na takvo putešestvije, zbog čega sam pomislila da je luđi i od mene. Pola kroz šalu, pola u zbilji, pitala sam ga da li zaista veruje u bajke. Tja, već je dovoljno teško naći partnera za „normalni život“, a nekmoli za takvu avanturu. Dopalo mi se kako razmišlja. I kako izgleda. A to je bilo već dovoljno „za“ da bih nam dala priliku. I krenulo je. Najpre mejlovi, pa Skajp, a posle šest meseci i uživo upoznavanje da bismo napravili tronedeljnu probnu turu – priča Snežana za Danas.

Mada su nekoliko meseci putovali zajedno, rastali su se i ona je nastavila sama. Na montibajku koji joj je poklonio drugar Sale Točak iz Šapca ide „slučajnom trasom“.

– Nemam unapred određenu turu. Ruta umnogome zavisi od viza i vremenskih prilika. Do sada sam prilično meandrirala – krenula sam iz Bratislave i najpre pratila masiv Karpata kroz Slovačku, Poljsku, Ukrajinu, Rumuniju. Potom sam kroz Srbiju, Bosnu, Hrvatsku i Crnu Goru vozila ka Albaniji, pa obalom Grčke. Zatim Turska pa Gruzija, Rusija, Kazahstan, Kirgistan, (ponovo Kazahstan) i sad Kina. Planiram da do zime budem u Vijetnamu, Laosu, ili u tom delu sveta gde je toplo – otkriva planove Snežana.

Htela je, kako kaže, da ostvari svoje snove: da radi ono što voli i da o tome piše.

– Nisam imala prilike da mnogo putujem u mladosti zbog izolovanosti zemlje i problema s vizama. Sada to nadoknađujem. Do trideset pete godine objavila sam dve knjige, prvu kao laureat čuvenog konkursa Matice srpske „Prva knjiga“, a drugu u izdanju Narodne knjige. To je zajedno oko 200 strana teksta. Za godinu dana na putovanju napisala sam oko 200 priča i putopisa, što je preko 1.000 stranica na papiru. Svaki moj tekst pročita oko 3.000 ljudi. I ne samo to: od mojih čitalaca imam povratnu informaciju šta im se dopalo a šta ne, a da ne govorim o sjajnoj podršci koju mi daju – kaže.

Za jednu damu veoma je neobično da potpuno sama pedala po nepoznatim i često rizičnim destinacijama.

– To je bio moj najveći strah – kako pedalati oko sveta kao samo žensko. No ispostavilo se da je mnogo lakše nego što sam i mogla da pretpostavim. Na putu sam 15 meseci, a od toga već devet sama i nisam imala nijedno negativno iskustvo. Naravno, oprezna sam i čuvam se potencijalno opasnih mesta i situacija. Jedna od okolnosti koje su mi omogućile da se dosta lako upustim u ovu avanturu jeste ta što nemam živih bliskih rođaka. Moji roditelji su umrli relativno mladi i taj susret sa neočekivanom smrću umnogome je uzrokovao da se nekoliko godina kasnije odlučim da živim život punim plućima. Jer danas jesmo, sutra nismo – objašnjava svoj moto.

Bar 95 odsto putovanja prespava u šatoru. U gradovima koristi besplatni smeštaj preko putničkih internet zajednica, poput „Kauč surfinga“ ili „Varm sauersa“ (Couch surfing, Wormshowers).

– Mnogo puta ljudi me pozovu da spavam u njihovim kućama, posebno u selima. Imam dovoljno novca za hranu, a to je prosečno oko pet evra dnevno. Planiram gde ću noćiti tako što nastojim da budem blizu nekog sela, jer se tako osećam sigurnije. Na ovom putovanju pozitivno me iznenađuju ljudi od kojih to najmanje očekujem, kao što je često slučaj i u životu. Neki stranci, negde u nekoj zemlji, koji mi nisu ni rod ni pomoz bog, pruže mi tek tako ne samo smeštaj i krov nad glavom nego mi bez zadrške daruju i deo svog srca. Nemaju nijedan razlog da to učine – jer teško da ćemo se ikada više sresti ili da ću biti u prilici da im uzvratim – osim velike ljudskosti – kaže, dodajući da su do Gruzije ljudi mahom znali ili su imali neku predstavu gde je Srbija.

– U Rusiji i dalje u Kazahstanu, Kirgiziji i sad Kini, nemaju čak ni ideju gde bi Srbija mogla da se nalazi, pa im pokazujem mapu. Mada, u Kazahstanu su mnogi čuli za Novaka Đokovića i naše fudbalere – objašnjava.

Oko dve godine je provela tražeći sponzore, ali bez uspeha. Onda je počela da prima donacije obožavalaca.

– I nakon godinu dana putovanja kada sam iza sebe imala 15.000 kilometara, ponovo sam pisala sponzorima, ali mi niko nije odgovorio. Samofinansirala sam se od izdavanja mog malog stana. Kada sam u Rusiji ostala bez stanara i novca, počela sam da radim – prodavala sam kvas na ulici. No tada su ljudi sa jednog bloga, koji vole moje tekstove i podržavaju moje putovanje, počeli da me pitaju kako mogu da mi pomognu. Tako sam osmislila akciju „1 kilometar za 1 evro“. Svako ko želi da mi pomogne, može da kupi kilometar u nekom delu sveta, a njegovo ime i broj kilometara objavljujem na stranici Prijatelji – prepričava nam kako preživeti na putu oko sveta.

Izvinjava se na kraju što nam je iz internet kafea u nekoj kineskoj nedođiji („ovde je Wi-fi misaona imenica“) poslala odgovore na „ošišanoj latinici“, bez kvačica, jer se ne snalazi na kineskoj tastaturi.

– Kina je nešto sasvim drugačije od svega do sada. Veoma je teško zbog potpune jezičke barijere. I mentalni sklop Kineza je sasvim drugačiji, a to znači da razmišljaju na sasvim drugi način nego mi, pa imam mnogo problema i kada pokušavam da im nešto objasnim kroz asocijacije ili gestove. Ali ljudi su generalno veoma ljubazni i hoće da pomognu. Ovaj deo Kine je prilično siromašan, ali uopšte nije toliko jeftino kao što verujemo. Sve u svemu, Kina će biti veoma neobično iskustvo. Nemam nikakvih planova u vezi sa dužinom ovog putovanja. Voziću dok mi bude lepo i dok budem volela to što radim. Kada počnem da osećam napor i želju da se vratim, to ću i uraditi. Budim se sa osmehom, bez sata, i nikada nikuda ne žurim. Imam sve vreme sopstvenog života da uradim najbitniju stvar na svetu – da proživim svoj san.

Emil, srbofil iz Kazahstana

Na svom blogu Snežana opisuje veoma neobične persone koje sreće usput:

„Emil je Kazahstanac tatarsko-ruskog porekla koji toliko voli Srbiju i Srbe da ne samo što je sa svoje dvadeset četiri godine već tri puta bio kod nas u gostima nego je i naš jezik naučio skoro perfektno.

– Otkuda ta ljubav, Emile? – pitam ga dok idemo ka hostelu u kojem mi je obezbedio smeštaj.

I Emil priča: Za sve je kriva baka, Ruskinja koja je svojevremeno putovala po Balkanu i posetila i našu zemlju. Sa tog putovanja donela je mape Srbije, Hrvatske, Bosne. Što zbog njenih priča, što zbog južnoslovenske egzotike u kojoj je tadašnji student geografije, a budući kartograf, otkrio brojne sličnosti sa svojim narodom, tek, Emil je bezuslovno, nekritički zavoleo i nas i našu dojučerašnju braću iz bivše Jugoslavije. A pošto je ljubav na daljinu dovoljna samo poetama, odlučio je da čim pre poseti Balkan. I krenuo je autostopom, najpre u Srbiju, a potom i Bosnu, Hrvatsku. Dve hiljade šeste, a onda ponovo naredne godine, pa one sledeće. Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš… Svuda je bio srdačno dočekan, svuda su ga ugostili, svuda mu pomogli.

Grudi mi se šire od ponosa dok ga slušam. Dugo nisam ni sa kim govorila srpski, a još duže nisam čula toliko lepih reči o svom narodu.“