Beogradska „intriga“ za krah „Barbarose“

Najveći događaj u njegovoj političkoj karijeri, napad na Sovjetski Savez i slabu sovjetsku pripremljenost za odbranu od tog napada, mnogi smatraju Staljinovom političkom greškom.

Pred 80. godišnjicu tog događaja i izvođenje Hitlerovog plana Barbarosa, te diskusije ne jenjavaju, tim pre što se pokazuje da mnogo događaji iz tog perioda imaju snažne refleksije u savremenim odnosima.

Na najopštijem nivou reč je o izjednačavanju komunizma i fašizma kao dva totalitarna (autoritarna) politička sistema koji su kompatibilni jedan drugom i koji su prvo bili u savezu, a zatim se sukobili.

Takve rezolucije usvajali su u prethodnim decenijama čak i Evropski parlament i Parlamentarna skupština Saveta Evrope.

Tome se savremena Rusija najoštrije suprotstavlja, pa su nedavno među amandmanima na Ustav, usvojeni i oni koji štite Veliki otadžbinski rat od ovakvih iskrivljivanja.

Postoje i ekstravagantnije ideje, da je samo Staljin odgovoran kako za ceo Drugi svetski rat, tako i Hitlerov napad na SSSR, jer je sam pripremao napad na Nemačku i invaziciju na celu Evropu, pa je Hitlerov napad 22. juna 1941. bio samo preventivni udar na neposrednu i preteću opasnost, kao što je Hitler i sam govorio sve do kraja 1941.

Tu je još u pitanju i niz pojedinačnih odnosa koje se SSSR imao prema određenim evropskim državama, Poljskoj, baltičkim zemljama, koje danas svoj radikalni antagonizam prema Rusiji i ofanzivnu poziciju u NATO temelje na iskustvima Drugog svetskog rata.

Najzanimljivije istraživanje, kad je o Srbiji reč, jeste kako ruska strana sagledava uticaj događaja u Beogradu i tadašnjoj Jugoslaviji na sudbinu SSSR.

Koliko je puč od 27. marta i kasniji napad na Jugoslaviju pomogao odlaganju Hitlerovog planiranog napada na SSSR, što će nemački Vermaht suočiti sa ruskom zimom koja je onemogućila njegovo napredovanje, pa će, zajedno sa otporom Crvene armije, do kraja 1941. zaustaviti nemačku vojsku na 16 kilometara od Kremlja, a onda je odbaciti 250 kilometara nazad: Tiako je, praktično, nemačka ofanziva na rusku prestonicu krahirala, što će već značiti početak preokreta u Drugom svetskom ratu.

Prvi sneg na istočnom frontu pao je 7. oktobra 1941, a onda su počele kiše… Nemačke jedinice stigle su 30. novembra na svega osam kilometara od Moskve, i na 16 od Kremlja.

Žukov je 5. decembra počeo veliki sovjetski kontranapad. Do Božića, 7. januara 1942, nemačke jedinice razbijene su i odbačene na 100 do 260 kilometara od Moskve.

Britanski premijer Vinston Čerčil ocenio je da je „plan Barbarosa odložen zbog puča u Jugoslaviji, gotovo sigurno sa pogubnim posledicama po Nemce…“

Nemci su, opet, jugoslovensku vojsku satrli za 11 dana. Grci su izdržali jedva koji dan duže… Ma koliko da su bile brze, ove pobede bile su prespore.

Odložile su Hitlerov napad na Rusiju i, verovatno, spasile Moskvu i promenile čitav tok rata.

„Moralii smo protiv svoje volje da oružano intervenišemo na Balkanu, iz čega je neizbežno usledilo katastrofalno odlaganje naših priprema za rat protiv Rusije“, potvrdiće februara 1945. i sam Hitler ocenu događaja na Balkanu.

Iako se danas pišu debele knjige na ove teme, malo je reči o povezanosti ova dva događaja u svetlu novih dokumenata.

U ruskoj istoriografiji pojavljuje se novije mišljenje da su događaji na Balkanu 1941. posledica Minhenskog sporazuma i predaje Čehoslovačke Nemačkoj, i da nisu imala uticaj na ishod bitke za Moskvu.

Vojni istoričar Jurij Knutov konstatovao je da u jugoslovenskoj i srpskoj istoriografiji postoji mišljenje da su neprijateljstva na Balkanu odložila početak rata između Nemačke i SSSR i navodno nisu dozvolila da Vermaht zauzme Moskvu.

Profesor MGIMIO, Jaroslav Višnjakov tvrdi da su „aktivna neprijateljstva Nemačke protiv Jugoslavije trajala desetak dana, što nije ništa odlučilo“, nego je „plan Hitlerove ofanzive osujećen u bitkama kod Kijeva i Minska, junaštvom sovjetskih vojnika“.

Još pre više godina, jedan od veterana ruske istorije koji je izučavao Balkan i jugoistočnu Evropu, Leonid Gibjanski, ocenio je da tu postoji bela mrlja jer se malo zna o sovjetskoj politici oko događaja u Jugoslaviji neposredno pred Drugi svetski rat, a posebno u prelomnim momentima, 27. marta i 6. aprila.

On je naveo da je, iako se misli da je 27. mart bio inspirisan britanskim tajnim službama, sovjetska strana imala svoj kanal delovanja sa zaverenicima preko nekadašnjih pripadnika Crne ruke, Božina Simića i Mustafe Golubića, ali da su bili upleteni i drugi sovjetski i ruski akteri. Vladimir Dedijer dodaje i sinodsku liniju kao faktor uticaja.

„Osnovni interes SSSR bio je da odloži trenutak Hitlerovog napada. To je bilo mogućno ostvariti samo vojnim sukobom na Balkanu, uz britansku podršku. Velika Britanija, sa svoje strane, smatrala je da će moći da izmeni poziciju SSSR. Po logici stvari, u novoj situaciji, interesi dve zemlje trebalo je da se podudaraju. Koliko su to shvatali u Moskvi, mi to ne znamo“, zaključio je Gibjanski.

Sovjetska politika prema Balkanu definisana je tokom avgusta i septembra 1939.

Cilj je bio da se ne dozvoli uspostavljanje nemačke kontrole, ali ni imperijalističko mešanje Francuske i V. Britanije i uvlačenja regiona u rat.

Te dve crte vide se u celokupnoj politici, ali one nisu sprovedene preko Narodnog komesarijata inostranih dela, nego preko linije Kominterne.

U trećem planu je politika tajnih službi o kojoj se ne zna mnogo.

U Jugoslaviji su 1941. postojale dve linije uticaja Moskve: jedna preko Komunističke internacionale, sa Titom na čelu, a druga koja je kontaktirala s najvišim ešalonima vlasti.

Vođa puča, general Dušan Simović, odbio je sve tvrdnje o neposrednom i direktnom stranom uticaju na prevrat 27. marta.

Iako se smatra da je bio pod britanskim uticajem, Simović je održavao bliske odnose sa Božinom Simićem i Mustafom Golubićem, a Simić je bio blizak knezu Pavlu, koji je ga je početkom marta 1941. poslao u Moskvu zbog priprema za potpisivanje sporazuma s Moskvom.

Simić je bio učesnik likvidacije Obrenovića 1903, potom i atentata na vojvodu Franca Ferdinanda – u Solunskom procesu 1917. osuđen je na 15 godina zatvora u odsustvu.

Simović je bio u istoj klasi sa Simićem na Nižoj vojnoj školi i Vojnoj akademiji, 1901. i 1905, a obojica su kao mladi oficiri pripadali tajnom udruženju Crna ruka.

Po početku aprilskog rata, Simović je povlačio ka Sarajevu zajedno s Golubićem, o čemu je i Tito govorio svojim najbližim saradnicima.

Do direktnog obračuna između Titove i Golubićeve linije, doći će u prvoj nedelji jula, kada Golubić strada, zajedno s brojnim drugim komunistima, uključujući i one u logoru Kerestinac.

Opšte načelo u tadašnjem sovjetskom delovanju, koje je išlo cik-cak i laviralo iz dana u dan, predstavlja pokušaj očuvanja ova dva cilja: ali zajedno s trećim, najvažnijim, višim ciljem – očuvanjem sovjetsko-nemačkog saveza neprijatelja.

Pakta o nenapadanju, poznatijeg kao pakt Ribentrop – Molotov SSSR se pridržavao do poslednjeg momenta.

Bio je to poseban savez.

Sve što se dešavalo, pa i na Balkanu, bilo je uslovljeno time što je treći cilj sovjetske politike bio od početka neostvariv – bilo je nemoguće ujediniti politiku prema Nemačkoj sa onom prema zapadnim državama.

Neka strana trougla trebalo je da bude eliministana. Na kraju, sovjetska politika isprogramirala je predaju balkanskih zemalja pod nemačku kontrolu, iako je težila drugim ciljevima.

Male države Balkana okretale su se i tražile zaštitnika na sve strane.

Politika očuvanja saveza s Nemačkom onemogućavala je SSSR da postane takav patron.

Tako je sve do marta 1941. kad na jugu ostaju samo Jugoslavija i Grčka koje nisu podčinjene Nemačkoj.

Tada nastaje potpuno nova situacija u vezi s Jugoslavijom. Sovjetsko rukovodstvo pokušava da izgradi drugačiju politiku, koja se završava neuspehom.

Posle toga počinje očekivanje zatvaranja kaveza koje se dešava 22. juna 1941.

Nekadašnji direktor Istorijskog odeljenja ruskog Ministarstva inostranih poslova, Igor Buharkin navodi da je početkom 2000-ih uspeo da pronađe ranije nepoznate dokumente u arhivima ministarstava spoljnih poslova SSSR i Jugoslavije, koji su omogućili novi pogled na događaje iz 1941, a koji su poslužili za pisanje članka Crna ruka u Kremlju.

Buharkin ocenjuje da je zahvaljujući događajima od 27. marta u Beogradu SSSR dobio 38 dana mira pošto je prvobitni planirani datum napada na SSSR bio 15. maj 1941.

Postoje brojne teorije da li je SSSR, koji je imao potpisan pakt s Nemačkom, želeo ovakav razvoj događaja u Beogradu i rizik pogošavanja odnosa s Hitlerom ili je pak bio upleten u organizovanje udara u Beogradu.

Te torije zavise od procene šta je za SSSR bilo povoljnije: održavanje status kvoa ili uvlačenje Nemačke u rat na jugu koji mu je dao još mesec dana priprema za rat.

Neposredno uoči napada na Beograd, 5. aprila 1941. jugoslovenska delegacija potpisala je Moskvi sporazum o prijateljstvu sa SSSR.

Narodni komesar spoljnih poslova SSSR Vjačeslav Molotov poslao je 14. marta otpravniku poslova SSSR u Jugoslaviji Z. Lebedevu šifrovanu poruku – „Glasine da su u Moskvi u toku pregovori i da se potpisuje vojni savez između Jugoslavija i SSSR su izmišljene. One se šire u svrhu dezinformacija…“

U to vreme, međutim, najviši vojni krugovi SSSR razvijali su plan za odvajanje Jugoslavije od sila Osovine.

Zbog toga je specijalni pregovarač Božin Simić, koji je zastupao antintemački raspoložene jugoslovenske oficire, stigao u Moskvu sa tajnom misijom.

Do trenutka kad je Molotov poslao šifrovanu poruku o tzv. glasinama, Simić je već bio u sovjetskoj prestonici dve nedelje, a do beogradskog puča ostalo je samo 10 dana.

Buharkin skreće pažnju da je Simićev mlađi partner, ali i vođa cele beogradske intrige, bio Mustafa Golubić i da je nekoliko nepoznatih detalja iz njegove biografije, uključujući i taj da Crna ruka nije bila presudna za njegovu biografiju, već sovjetska obaveštajna služba.

„Mustafa je postao popularan u celom Beogradu kad je za opkladu skočio s mosta u reku Savu. Zapažen kao neustrašivi mladić, završio je u službi vođe srpske komitske organizacije Voje Tankosića, jedne od ključnih figura Crne ruke“, navodi Buharkin.

Ratovao je oko godinu dana u Prvom svetskom ratu, a 1915. stigao je u Rusiju.

Nejasno je ko ga je poslao sa naredbom da Srbe prebaci iz ruskog zarobljeništva u domovinu, ali neko vreme bavio se time.

Od tog trenutka počinju iskrivljavanja njegove biografije među Jugoslovenima koji su poznavali Mustafu.

U upitniku popunjenom 1938. u Moskvi, Mustafa Muhamedovič Golubič napisao je o sebi da je razveden i da rođake nije video više od 12 godina.

Od 1920. radio je u OGPU (Objedinjena državna politička uprava, tajna služba pre KGB) i Kominterni.

On je mnogo puta (dugo neuspešno) pokušavao da moskovskim vlastima dokaže nesumnjive blagodati Crne ruke i insistirao je na kontaktima sa njom.

To mu je zamereno u službenoj karakteristici. Šarena Golubićeva biografija upletena je u akcije visokog profila sovjetske obaveštajne službe – učešće u organizovanju atentata na Lava Trockog u Meksiku, u operacijama otmice neprijatelja sovjetskog naroda, generala Kutepova i Milera, vođe ruskog društvenog saveza sa sedištem u Parizu.

Istina, nije se smatrao sovjetskim oficirom – nije imao nikakav vojni čin, iako ga „sunarodnici tvrdoglavo nazivaju pukovnikom ili čak generalom NKVD“, piše Buharkin.

On navodi da su „za maestra zavere Mustafu Golubića, beogradski puč i sovjetsko-jugoslovenski sporazum bili poslednja velika operacija“, pošto ga je uskoro Gestapo uhapsio i likvidirao.

Poznati vojni istoričar Martin van Kreveld u svojoj knjizi Hitlerova strategija objavljenoj 1974, u poglavlju Balkanski trag, ponudio je „odgovor koji nije obično nagađanje“, tvrdeći da Hitlerove balkanske operacije nisu imale uticaja na Hitlerove ratne planove, niti na njihovo ishod.

General Velimir Terzić ovo je opovrgao, tvrdeći da Kreveld ne uzima u obzir da su snage koje su napale Jugoslaviju morale da budu vraćene na front prema SSSR.

Nemački visoki oficiri smatrali su da bi ofanziva na Moskvu mogla da uspe da je počela krajem avgusta i pod uslovom da se prekine sa svim ofanzivnim akcijama na drugim frontovima.

Admiral Kurt Asman izjavio je da su borbe u Jugoslaviji značile gubitak dragocenog vremena „što je uz krajnje oštru zimu 1941/42. onemogućilo Nemcima da osvoje Moskvu i ta činjenica pokazala se kobnom za nemački rat protiv Rusije“.

Hitler je 18. decembra 1940. u svojoj Direktivi br. 21 utvrdio konačnu varijantu plana rata na istoku, prema kojem je 16. maja 1941. trebalo napasti SSSR.

Poslednjeg dana aprila 1941. Hitler je odredio 22. jun kao novi datum za početak operacije Barbarosa, navodi u svom dnevniku general Franc Halder.

Kada se ofanziva završila neuspehom Hitler je optužio svoje generale.

Kompletan Generalštab nazvao je „idiotima s pilećim mozgovima, nedostojnim istorijske misije nemačkog naroda i njegovog poverenja“.

On je Halderu izdiktirao svoju odluku kojom je istog časa smenjeno i degradirano 35 feldmaršala i generala. Ali, to je značilo i da je rat izgubljen, čemu su doprinos – ne mali – dali i martovsko-aprilski događaji u Beogradu.