Beogradski centar za ljudska prava: Tužba zbog vanrednog stanja

Ukoliko to bude utvrđeno, BLJP zahteva da takva odluka bude objavljvena u dnevnim listovima, precizirao je Mihajlović u serijalu razgovora Destinacija.

On je objasnio da se ne dovodi u pitanje da li država ima legitimni cilj da ograniči kretanje zbog suzbijanja širenja virusa, ali BCLJP smatra da ograničenja nisu bila srazmerna.

Neka prava mogu da budu ograničena samo u obimu u kojem je to neophodno, predočio je Mihajlović, uveren da u slučaju policijskog časa nije bilo nikakvog razloga da se starijima od 65 godina ne dozvoli šetnja napolju, u vreme kada je to drugima bilo zabranjeno.

„Trpanje u prodavnice“ starijih od 65 godina od četiri do sedam ujutro nazvao je kontraproduktivnim i konstatovao da je država „prenaglila“.

Kako je precizirao, postojao je opravdani strah od toga šta će se desiti, pošto je bilo dosta „neproverenih stvari“, ali su mere „predugo“ trajale.

Možda je u prvi mah imalo smisla to što su vlasti prenaglile sa merama, dodao je Mihajlović, ali su to kasnije „morali da preispitaju“.

On je rekao da BCLJP nema prevelika očekivanja od suda, pre svega zbog toga što je Ustavni sud doneo odluku da diskriminacije nije bilo, ali je „morao“ da tuži državu da bi se proverila delotvornost pravnih sredstava u Srbiji. Ako se postupak ne okonča „dobro“, najavio je Mihajlović, to biti korišćeno kao argument pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu da je pravno sredstvo za zaštitu diskriminacije nedelotvorno.

On smatra da poređenje ograničenja kretanja tokom vanrednog stanja sa kućnim pritvorom ima smisla, jer su ta ograničenja u pojedinim trenucima bila restriktivnija od kućnog pritvora, u kojem postoji pravo pritvorenika da svakog dana izađe u šetnju.

Istovremeno, kako je podsetio, uz pravilnu upotrebu prevencije, bile su otvorene kladionice, crkve, pijace i ugostiteljske radnje, pa se čini da nije bilo potrebe da se nekima prekomerno ograniči sloboda kretanja.

Prema rečima Mihajlovića, nisu uzeti u obzir ni ljudi sa hroničnim bolestima mlađi od 65 godina, a kojima je bilo dozvoljeno sve što je bilo dozvoljeno i drugima.

Govoreći o mogućnosti političkih i medijskih napada na BCLJP zbog tužbe protiv države, on je ukazao da „nikada nije lepo videti da te neko proziva za antidržavno delovanje, a ti radiš samo ono što je u interesu svih“, ali je predvideo da Centar neće biti izložen ozbiljnijim napadima.

„Tužba protiv države nije sredstvo kojim mi želimo u nekog da upiremo prstom i da ga optužimo“, naglasio je Mihajlović, ističući da bi građani trebalo da znaju da je u njihovom interesu da se utvrdi da li je država prekršila neke svoje obaveze. Njemu se „čini da je u oblasti ljudskih prava veoma teško ostvariti pravo pred domaćim organima“ i da se to pravo veoma često ostvaruje tek pred sudom u Strazburu.

Ustavni sud je trebalo da bude ažurniji i da po službenoj dužnosti pokrene postupke po pitanju ustavnosti mera, a ne da odlučuje samo po inicijativama koje su podnosili građani, ukazao je Mihajlović i ocenio da je „nemoguće“ da sudije Ustavnog suda nisu smatrale neke stvari neustavnim.

Prema njegovom tumačenju, ograničenje slobode kretanja i lišenje slobode su u svojoj prirodi iste mere, jer ne dozvoljavaju napuštanje nekog prostora, ali suština mere nije u njenoj prirodi, nego u dužini trajanja i kontroli.

On misli da se Ustavni sud nije time rukovodio, jer je odlučio da je svrha mera bila da se ljudi zaštite od bolesti i da lišenja slobode nije bilo, dok je kao problem označio i to što je Sud utvrdio da nije bilo diskriminacije na osnovu starosti građana.

„Ustavni sud je doneo odluku kojom će u svakom budućem vanrednom stanju svaka vlast moći neopravdano da pravi razliku po osnovu starosti, i takav stav će biti opšte obavazujući sve dok Ustavni sud ne donese drugačiju odluku“, zaključio je Mihajlović.