Beogradski stil „engleskog konjotrka“

Odmah iza ulaza u Hipodrom, uz živicu pored padoka, u kome se priopremaju konji, sjatili se posetioci i gledaju moćne životinje koje i na 38 stepeni celzijusa ovog vrelog jula pokazuju svu moć i dostojanstvo. Nešto niže od padoka, niz parkiranih automobila, oldtajmera, oko kojih se vrzmaju mladi ljubitelji limenih konja i nekoliko dama sa lepim, velikim letnjim šeširima. Desno je prva tribina sa zvanicama i učesnicima, a onda duga ograda iza koje se sprema prva trka konja u sulkama. Prodornim glasom spikerka Iva Vladislavić, smeštana u staklenom tornju iznad tribina, objašnjava koji je konj nemiran, ko je u kojoj startnoj mašini, koja su očekivanja, a onda urlik odobravanja. Počelo je!

Nedaleko od tog prizora konja, trkališta i mondenih dama i gospode ispod krošanja nekoliko stabala, deca, kao da se oko njih baš ništa ne dešava, smenjuju se u jahanju dva konja i igraju se sa jednim ždrebetom.

Obilazim hipodrom, koji je na vrelom julskom suncu sav prožet mirisima parfema dama sa tribina, balege iz štala u pozadini i sveže štavljene kože od koje se pravi oprema za konje – od sedla i korbača do čizama, amova i raznih drugih stvari, uključujući duge kandžije.

Prolazim pored zapuštenog restorana sa velikom natpisom „Pastuv“ kako zjapi prazan. No, zato slika nešto dalje raduje. Ispod nekoliko stabala uz hipodrom dvojica trenera konjičkog jahanja besplatno nude deci prvi čas. Gledam ta lica sa pomešanim ushićenjem, strahom i strepnjom kako ipak prilaza konjima i jašu u krug u hladovini.

– Ej, Mici, što ti stoji taj konj… Ma, super. Ti i Labud imate istu boju kose. Divno! – egzaltirana mama ne krije oduševljenje što vidi svoju naslednicu kako jaše konja.

– Ajmo Labude, ajmo, još jedan krug – šapuće konju i sokoli ga trener, kao da se izvinjava što po ovako vrelom danu mora da radi. Čim je devojčica sjahala, mirno konjče se dohvati jednog sočnog busena sa strane, u dubljoj hladovini.

-Roditelji, roditelji, čuvajte decu. Nemojte tako deco, to ždrebe je dobro, ali ako ga iznervirate može da ugrize. Da ne bude posle …- uči trener roditelje i decu.

A deca nagrnula oko malog šarenog ždrebeta (biće to jednog dana valjan Šarac) i samo što mu od dragosti ruke ne guraju u usta, vuku ga za uši, miluju grivu, a konj njihove dobi, po kalendaru kopitara, nervozno trza glavom, pokušavajući da se oslobodi napasnika.

Jedna grupa Roma raširenih očiju sve to posmatra, fascinirani malom, simpatičnom životinjom. Pored hipodromske ograde momci provode već velike raskošne dvogoce, trkaće konje koji se spremaju za nastup.

Odlazim da se vidim sa Aleksandrom Kovačevićem, ali na tribini smeh i radost, prepoznajem Miru Škorić, a čini mi se da je tu i Snežana Babić Super Sneki i niz estradnih likova. Gotovo svi u belim lepim haljinama ili pantalonama. Sačekah da se radovanje sa skakanjem, pocikivanjem i smehom malo stiša, pa priđoh Kovačeviću. Odvojismo se da razmenimo par rečenica, a novi prvi čovek „koji menja direktora“ Hipodroma Beograd pokaza se gostoljubiv i blagoglagoljiv, te mi ispriča jednu zanimljivu priču. Što je najvažnije, Hipodrom nije u gubicima već treću godinu zaredom i to je dobra vest koja raduje sve koji znaju koliko je posao sa konjima skup.

Ta nemaju džaba Lale životnu mudrost da „Ako ‘oćeš da propadneš, kupi konja, a ako ‘oćeš brzo da propadneš, kupi dva“.

– Za derbi treba doći. Ljudi su radosni, vidi se – očito je zadovoljan i Kovačević, jer hipodrom i postoji za trke i publiku.

– U kakvom stanju ste preuzeli hipodrom, pre nekoliko dana?

– Pa i nisam imao šta da preuzimam jer ja nisam došao sa strane nego sam radio na unapređenju Hipodroma Beograd zajedno sa vodećim timom.

-Sa Borisom Ivkovićem, koji je otišao?

– Da, i Hipodrom je poslednje tri godine, koliko pratim, poslovao bez problema. Nema mnogo novca, kao u konjičkom sportu u Švedskoj, Engleskoj ili Australiji, kao na Epson derbiju ili Melburn kupu. Glavna nagrada na Srpskom derbiju je 400.000 dinara i već iz toga se vidi gde nam je mesto po ekonomskoj snazi. Ali imamo jedan potencijal, ovu divotu, hipodrom, koji ima svaka prava svetska metropola i to je nešto što ohrabruje. Planiramo nove tribine koje neće biti nekakav krupan zahvat nego u postojećem stilu, ali sa modernim tehničkim i sanitarnim uslovima. Ovaj objekat je pod kontrolom i zaštitom Zavoda za zaštitu kulture, kao i Topčider, i očekujemo dobru regulaciju. Paralelno moramo da pribavljamo sve elektroprivredne i komunalne dozvole, a onda i sredstva, a znate kakva su vremena što se ekonomije tiče. Nagradu za Srpski derbi isplaćujemo sami, bez sponzora…

– Dosta se oslanjate, koliko sam primetio, na tradiciju i verujete da će to budući partneri prepoznati…

– Pa, imamo se čime pohvaliti. Još pre 150 godina knez Mihailo Obrenović je pokrenuo konjičke trke tamo gde je danas hotel Metropol. Lično je napisao pravila za „engleski konjotrk“, a predvideo je i nagradu u dukatima i ždrebe pride, iz odlične ergele! Sve su te akcije, i posle njegovog tragičnog kraja, vodile ka organizovanju prvog konjičkog Srpskog derbija 1904. godine. Vladislav Ribnikar, čija je bista ovde, posebno je zaslužan za razvoj hipodroma. Treba pomenuti i ministra narodne privrede koji je 1912. godine Dunavskom kolu jahača dao zemljište kod Careve ćuprije. Na taj način smo mi nastavljači tih Dunavskih jahača, iako su oni najaktivniji bili u Braničevu, Ljubičevu. Kada je već reč o istoriji, beogradski Hipodrom otvoren je na Vidovdan, 28. juna 1914. godine.

A onda, kao jagoda na šlagu, direktor me upoznaje sa Anjom Šaranović, misicom Srbije 2011. godine, koja ne samo da je lepa nego i stamena mlada dama koja se za svoje mesto pod suncem želi boriti i uz pomoć diplome pravnog fakulteta. Kako ima obaveza oko uručivanja nagrade pobedniku Srpskog derbija, ne zadržavam je suviše i pored njene ljubaznosti. To je zapravo buduća koleginica prvog čoveka hipodroma Aleksandra Kovačevića. A uz stazu užagrile oči vlasnika štala, ergela ili samo jednog konja, trenera i džokeja, koji proživljavaju neku čudnu posvećenost koju smo mi ostali, čini mi se, skoro pa zaboravili.

Zain Point iz Irske pobednik glavne trke

Srpski derbi je opravdao očekivanja, finiš trke posebno. Za pobednika je proglašeno grlo Zain Point sa jahačem Albertom Sanom, a tako je odlučeno posle protesta inostranog džokeja koji je reklamirao da je džokej Šašić, sa konjem Tahir Šesti dva puta ometao Zain point. Sudijskom odlukom, Tahir Šesti (trijumfovao na Trajal Stejksu) je prebačen na drugu poziciju, a za pobednika je proglašen Zain point (vreme 2:39,2).

U trci na 2.500 metara na Carevoj ćupriji učestvovalo je 14 trogodih grla. Poredak prvih pet: Zain point (Irska) – džokej Sana, Tahir Šesti – džokej Šašić, Rendži – džokej Krstić, Dana Dubai (Nemačka) – džokej Ilić i Il d Frans – džokej Gnezi.