Zašto je početna plata od 100.000 dinara jedina dobra vest za beogradske vaspitače?

I to je, čini se, jedina dobra vest za ovu kategoriju zaposlenih u prestoničkim vrtićima.

Svi drugi problemi, a ima ih mnogo, i dalje nisu rešeni, iako su članovi sindikata predškolstva u više navrata protestovali tokom prethodne godine ukazujući na loše uslove rada.

A kako su beogradski vaspitači stigli do početne plate koja je veća od osnovne plate nastavnika u osnovnim i srednjim školama?

– Zaposleni u predškolskim ustanovama Beograda nekoliko godina unazad su od svog osnivača Grada Beograda imali uvećanje osnovice od šest odsto, u odnosu na cenu rada u Republici. U septembru prošle godine smo uspeli da dobijemo povećanje za dodatnih 10 odsto, što znači da je cena rada uvećana za ukupno 16 odsto u odnosu na republičku. Od 1. januara kada je Vlada svima u javnom sektoru povećala osnovicu za 10 odsto, prvi put smo došli do toga da je osnovna plata master vaspitača sa koeficijentom 17,32 nešto preko 100.000 dinara. Nju ima većina vaspitača zaposlenih u beogradskim predškolskim ustanovama jer su se ljudi vremenom doškolovali, a novi kadar u vrtiće ulazi sa master diplomom – pojašnjava Vesna Janjić, predsednica beogradskog odbora Samostalnog sindikata predškolskog vaspitanja i obrazovanja.

Prema podacima sindikata, sa povećanjem u javnom sektoru osnovica za obračun i isplatu zarada od 1. januara iznosi 5.004 dinara, dok je za beogradske predškolske ustanove 5.808 dinara.

Zahvaljujući tome kategorije zaposlenih sa najnižim koeficijentima imaće platu iznad minimalca, ali to neće rešiti problem nedostatka radnika u predškolskim ustanovama.

– Činjenica je da nedostaju sve strukture zaposlenih, ali najviše fali tehničko osoblje. Nema majstora, vozača, nedostaju servirke, pomoćne kuvarice i spremačice jer u to sva zanimanja koja balansiraju oko minimalca. Sa izmenom uredbe o koeficijentima i povećanjima cene rada mi jesmo iskoračili, ali sve te promene nisu uticale da ljudu budu motivisani za dođu da rade u predškolskim ustanovama – ističe Janjić.

Kao još jedan od problema navodi zabranu zapošljavanja u javnom sektoru.

– Činjenica je da je ogroman broj ljudi zaposlen na određeno vreme i da su u tom stutusu godinama. Da paradoks bude veći, imamo primere da ljudi dobiju jubilarnu nagradu za 10 godina rada u predškolstvu, a da još nemaju rešenje za stalno. Zakon je jasno definisao da na određeno može biti do 10 odsto zaposlenih, a ja odgovorno tvrdim da između 30 i 40 odsto u pojedinim predškolski ustanovama u Beogradu nema posao na neodređeno vreme – kaže Janjić.

Čak i da svi oni, koje Janjić zove „taocima na određeno vreme“, budu primljeni u radni odnos, opet bi minimum 20 odsto radnika nedostajalo, tvrdi naša sagovornica.

Osim činjenice da ovi ljudi ne mogu da podignu kredit, Janjić ukazuje na dodatni problem koji pogađa žene.

– U našim kolektivim su 95 odsto žene i mnoge koleginice odlažu brak i rađanje baš iz tog razloga, čekaju rešenje za stalno jer žele kad odu na trudničko bolovanje da budu sigurne da će ih čekati radno mesto. Ako ova zemlja ima evidentan problem sa belom kugom zašto se ne omogući ženama da nakon prvog ugovora, ukoliko se pokažu kao odgovorni i kvalitetni radnici, dobiju posao za stalno? Velika je sramota za državu da žene koje su se odlučile da vode brigu o tuđoj deci ne mogu da rađaju svoju, jer čekaju rešenje za stalno – navodi Janjić.

Članovi sindikata u više navrata su lane izlazili na ulicu i ukazivali nadležnim u Skupštini grada na loše uslove rada.

Nedovoljan broj vrtića i upis preko normativa su hronični problem, a u kakvom su stanju pojedni objekti pokazao je nedavni požar u zemunskom vrtiću „Čvorak“, u kome su se zapalile instalacije.

Ispostavilo se da je objekat nebezbedan za boravak zbog čega je zatvore, a deca su prebačena u okolna obdaništa, koja su iovako prebukirana.

Janjić kaže da su zbog višegodišnje nebrige o predškolskim ustanovama neki objekti na ivicu upotrebljivosti.

– Nije se vodilo računa o ulaganju, Grad godinama unazad nije odvajao sredstva za tehnčkoo održavanje objekata, a rezultat toga je da se nešto samo od sebe zapali ili da voda curi niz sijalična grla – ističe Janjić.

Među zahtevima koje je sindikat iznosio u prethodnom periodu bila je i nabavka radne obuće i odeće. Na protestu ispred Skupštine grada članovi sindikata su gradonačelniku Beograda doneli i fotografije, kako bi dokumentovali da je ono što govore istina.

Janjić kaže da je isporuka radne odeće i obuće krenula u decembru prošle godine, ali s terena već stižu primedbe da su uniforme neadekvatne.

– Zaposleni nisu zadovoljni vrstom materijala od kojih su uniforme napravljene. Mi nismo konsultovani u okviru javne nabavke da skrenemo pažnju kakva vrsta uniformi nam odgovara. Radnici se žale da je to onaj materijal u kome će nam leti biti vruće, a zimi hladno. To jeste nepoderiv materijal, ali nije stvar u tome da obučete šatorsko krilo nego da imate radnu odeću koja će vam omogućiti sve pokrete koje praktikujete u radu sa decom. I da čučnete i da ustanete, da radite fizičko, da se sagnete da detetu vežete pertle… – ističe naša sagovornica.

Još jedan nerešeni problem je nedostatak sredstava za rad.

– Ni ranije ih nije bilo dovoljno, davana su sporadično, pa „na kašičicu“, a sad je došlo do toga da ne dobijamo ništa. Radi se na osnovu entuzijazma i kreativnosti zaposlenih, oni se dovijaju na taj način što traže od dece da se donosi neka reciklaža i kartoni, a kada žele da naprave nešto kvalitetnije udruže sa roditeljima i organizuju se zajedničke radionice – navodi Janjić.

Neodostatak sredstava za rad posebno je uočljiv otkako je u predškolskim ustanovama počelo da se radi po novoj programskoj koncepciji zvanoj „Godine uzleta“.

– Za pet godina koliko traju „Godine uzleta“ mi smo aterirali, nismo se odlepili od piste jer ne možete da pomerite avion bez kerozina, a u predškolskim ustanovama kerozin su papir, papir u boji, olovke, bojice, fomasteri, makaze, selotejp, a svega toga nema. Vi treba da napravite nešto ni od čega, to je vrhunac cinizma – slikovito opisuje naša sagovornica sa kakvim se sve teškoćama suočavaju vaspitači.

Kaže da, kada se radi neki projekat što je u skladu sa programom „Godine uzleta“, on mora da se sprovodi po fazama i da se svaka dokumentuje i izloži, kako bi stručna služba mogla da isprati šta je urađeno, a roditelji imali uvid u to šta deca rade.

– Svaka faza se fotografiše vašim fotoaparatom ili telefonom jer od ustanove niste dobili, u obavezi ste da sami izradite fotografije i da ih izložite da bi rodielji i stručne službe mogli da prate tok vašeg rada do finala projekta. Čitavu projektnu dokumentaciju zaposleni sami finansiraju. Izračunali smo da izrada jednog projekta košta 13.000 dinara. Neophodni su, dakle, telefoni, laptopovi, štampači, skeneri i sredstva za izradu projekta i nabavku materijala. Bez svega toga ne treba ništa da se radi – smatra Janjić.