Bernar Anri Levi: Miloševićev režim nije mrtav

Sinoć sam shvatio da borba za demokratiju još uvek nije dobijena, niti je uopšte završena – kaže u razgovoru za Danas francuski filozof i pisac Bernar Anri Levi jutro nakon što se dogodio sad već svima dobro poznat incident u Kulturnom centru Beograda.

Ako i ima onih koji za to nisu čuli, da podsetimo. Reč je o tome da je nakon projekcije Levijevog novog filma „Pešmerga“ na početku razgovora koji je vodio reditelj Goran Marković, grupa mladića, aktivista omladine SKOJ-a, prvo gađala filozofa tortom (u duhu belgijskog glumca i humoriste Noela Goldena, koji je isto učinio već nekoliko puta), ali i jajima, a zatim i razvili transparent na kome je pisalo da Levi „podržava imperijalistička ubistva“, uz to vičući: „Napolje iz Beograda, podržali ste bombardovanje Srbije ’99“.

Levi, koji je gost festivala dokumentarnog filma Beldocs, gde su prikazana njegova dva filma o Kurdima (pomenuti „Pešmerga“ i „Bitka za Mosul“), poslednji put je bio u Beogradu 2001. godine. I tada su tribinu u kojoj je učestvovao pratile bezbednosne snage. Ipak, tada je sve prošlo bez incidenata.

Kada ste odlazili iz Beograda 2001. rekli ste da napuštate Srbiju sa velikim nadama. Šta se promenilo otada?

– Na neki način sve je isto. Taj period je mnogo duži nego što bih pomislio, ali nažalost demokratija je sporiji proces nego što sam mislio. Režim Slobodana Miloševića nije mrtav. Ali i sada odlazim sa nadom, jer ako pogledate malo bolje ono što se dogodilo juče… To nije ništa u odnosu na ono sa čime se srpske demokrate suočavaju svakog dana u smislu slobode govora, demonstracija, svakodnevnog života koji je zbog klime i mekane diktature jako loš… To nije ništa. Ali je svakako zanimljivi incident. Ono što se desilo jeste da su se tokom agresije neki ljudi sklonili, ali dosta njih je ostalo. Oni koji su ostali izbacili su agresore iz sale. To nisu bili organizatori festivala, ni obezbeđenje, već publika. To je demokratija. To je bila jedna mala demokratska pobeda. Zato odlazim iz Beograda i ovaj put uz mnogo nadanja.

Mnogo ljudi u Srbiji smatra isto to, da je režim Slobodana Miloševića i dalje živ. Ali se isto tako pitaju zašto međunarodna zajednica i dalje dočekuje našeg predsednika/premijera sa osmehom i otvorenih ruku…

– To je greška. Više bih voleo kada bi međunarodna zajednica pomogla Danasu, Ninu, nezavisnim medijima, svima koji otelotvoruju demokratski duh, a ne režim koji je po mnogo čemu kopija Miloševićevog. To je Miloševićev režim bez rata. Bio sam šokiran kada važne evropske zemlje nisu imale šta da kažu nakon rezultata poslednjih izbora. To me je iznenadilo. U Evropi i svetu postoji ta ideja da Balkan mora da ima jakog čoveka, jakog vođu. Vama, građanima Srbije, ne treba jak čovek, treba vam demokratija. To ste zaslužili. Ali to veruje Zapad, što je greška, i tako je još od početka 20. veka. Tako je bilo i tokom rata u Bosni i Hrvatskoj. Ovom regionu treba jak policajac, jak čovek sa velikim pendrekom. Pa kada se jak čovek sa velikim pendrekom pojavi, Evropa i Amerika ga podržavaju. To nije fer prema Srbima. Evropa je sama izdala svoje vrednosti na taj način. Tako se održava totalitaristički režim, ali se ne pomaže građanima.

Odnosi između Srbije i Francuske zahladneli u poslednjih mesec dana, ili barem tako kaže naš premijer, nakon oslobođenja Ramuša Haradinaja. Kako vi komentarišete odluku suda u Francuskoj?

– Ono u šta iskreno verujem jeste da treba pojačati veze između civilnog društva u Francuskoj i Srbiji. To je most koji treba graditi. Trebalo bi da imamo mnogo više saradnje između Danasa i francuskih medija, između studenata, ali i međusobnog ohrabrivanja i zajedničkog negovanja sećanja. Srbija se nikada neće osloboditi prošlosti, ako se ne suoči sa njom, kao što je to učinila Francuska ili Nemačka, čak i ako je to neuporedivo, ali kao svaka zemlja koja je morala da se suoči sa masovnim zločinima, kako bi povratila svoje zdravlje.

Omladina SKOJ-a kože da ste advokat imperijalističkih ubistava i da je vaša ulogu da opravda imperijalističke ratove… To ne misle samo oni…

– Ceo život pokušavam da pomognem civilima. Slomljenim, mučenim, ubijenima od strane totalitarizma, imperijalizma, autoritarizma… To je moja uloga. Što se tiče Srbije, moja opsesija od mog prvog dolaska u Beograd 1991. godine je da pomognem Srbima koji su želeli da se oslobode Miloševića i koji i danas žele da se oslobode diktature i da prihvate evropske vrednosti. To je moj jedini cilj! Pređimo na stvar, 1999. godine moja jedina želja bila je da se Srbija oslobodi svog diktatora. Sećam se da sam Miloševićev pad gledao u Parizu sa mojim prijateljem Goranom Markovićem. Za mene to je bila oslobođenje srpskog naroda, više nego bilo koga drugog. Naravno da je to bilo dobro i za Kosovo. Naravno da je to bilo dobro za Bosnu. Za Sarajevo i Vukovar. Ali, to može da vam potvrdi i Goran Marković, moja prva misao bila je sa Srbima, koji su se konačno oslobodili od Miloševića i koji su posle toliko vremena dobili šansu za demokratiju.

Šta je budućnost Srbije? Da li je u Evropskoj uniji i šta može još stajati na njenom putu do Evrope?

– Mesto Srbije je u Evropskoj uniji, naravno. Ali ne sa Vučićem. Ne možete se slagati sa evropskim vrednostima i sa diktaturom koja pokušava da oživi politiku Slobodana Miloševića. Morate da krenete drugim putem, daleko od Vučića, kako biste se pridružili Evropskoj uniji. Mogu da se obavežem da ću onog dana kada Srbija bude imala vlast koja zaista podržava evropske vrednosti, prvi se u Francuskoj založiti da Srbija uđe u Evropsku uniju.

Ali šta je budućnost Evropske unije, čije su vrednost, koje pominjete, i te kako poljuljane?

– Evropska unija ima jako tešku budućnost. Napisao sam dramu „Hotel Evropa“ koju je u Bosni režirao Dino Mustafić. Ideja drame je da ako se ne probudimo vrlo brzo, Evropu će stići agonija.

Mislite li da su rezultati izbora u Francuskoj pokazatelj da ipak ima nade za ujedinjenu Evropu?

– Mislim da su rezultati dobri za Francusku ali i ostatak sveta jer su na neki način privremena stanica, neka vrsta barijere. Videćemo koliko će ona biti jaka zbog mnogo toga. To bi trebalo da bude barijera protiv talasa populizma koji je počeo u Francuskoj, došao do Vučića, Orbana, preko Bregzita, Marin le Pen… kao neka vrsta braon Internacionale. Braon-crvena mešavina nacionalista i takozvanih socijalista. Ako dođe do tačke razdora to će biti jako važan događaj.

Izbore u Francuskoj pratile su slaba izlaznost, ali i demonstracije. Ljudi žele nove lidere i novi sistem…

– Protestovali su jer su jako nezadovoljni. Tačno je da je stari sistem danas jako slab. Dve tradicionalne stranke nisu čak ni ušle u drugi krug izbora. To je važan događaj. Imalo je smisla to što su ljudi bili na ulicama. Moja pretpostavka je da će jedan od efekata Makronove pobede biti drugačiji politički život, daleko od tradicionalnog. Francuska će biti drugačija zemlja u političkom smislu.

Na koji način? Može li se levica dići iz pepela?

– Nadam se. Ali neće biti isto. To sigurno neće biti ponovo stara socijalistička stranka. Napisao sam knjigu o tome pre tačno deset godina „Levica u mračnim vremenima“. Ona je danas istinita. Socijalistička partija u Francuskoj je gotovo nestala. Nešto novo mora da se rodi iz ovoga.

Pre četiri godine rekli ste da je Lampeduza prestonica sveta. Da li se nešto promenilo otada?

– Nažalost, ništa se nije promenilo. Zato što je Evropa sebe svela na sopstveni portret, ostavljajući odgovornost ovom delu sveta – Balkanu, tačnije Makedoniji i Grčkoj. To je nepodnošljivo. Trebalo bi i mi da prihvatimo svoju ulogu u tome. Na pravi način i metodično. Stid me je da priznam da Francuska uopšte nije prihvatila svoju ulogu u toj situaciji.

Izbeglice su posledica i ratova u kojima je učestvovala međunarodna zajednica. Vi ste neko ko se zalaže za rat kao jedino rešenje u prevazilaženju sukoba. Zašto?

– Ne, rat je poslednje rešenje. Ali kada imate nekog ko stvara rat. Nezaustavljivo, neuhvatljivo, akumulira planine mrtvih… I kada to ne možete da sprečite nikakvim diplomatskim sredstvima, nikakvim političkim dogovorom. Kada je taj čovek ili ta sila gluv na svaku diskusiju koju može doneti politika, ponekad se javlja trenutak kada nema drugog rešenja osim da ratujete sa ratom. Kratko i sa gađenjem, sa rukom koja vam se trese i drhti, ali nažalost morate to da uradite. Vi, Srbi, ste to znali pre skoro 80 godina. To je jedan od najsjajnijih trenutaka srpske istorije, kada su vaše dede i babe znali da nemaju izbora i da moraju ući u rat protiv tog čudovišta koje raste. Bili ste u pravu što ste to i učinili.

Tramp

– Trampov moto je „Amerika na prvom mestu“. To nije patriotizam. To je bio slogan jedine nacističke partije koju je Amerika ikada imala. Čarls Lindberg bio je vođa partije 1940. godine koja je smatrala da je Amerika na prvom mestu, što je značilo da njima nije stalo do Evrope, Jevreja koje šalju u koncentracione logore… Amerika je na prvom mestu. Tramp preuzimajući taj slogan na neki način prihvata i svoju obavezu, ako ne i svoj zločin.

Kurdi i ISIS’]

U filmu „Pešmerga“ kažete da samo Kurdi mogu da pobede ISIS. Da li biste pojasnili zašto to mislite?

– Pre svega zato što su hrabri. A zatim i zato što znaju zašto se bore, za koje vrednosti. Mislim da znaju šta je demokratija, sekularizam… i za to se bore. A kada znate za šta se borite i kada vas vode velike ideje, borite se bolje, hrabrije i efikasnije. Oni su jedini koji mogu da pobede ISIS. U filmu vidite i iračku zlatnu diviziju. Naravno da ima i onih koji žrtvuju svoj život i zbog doktrine koju im prenose njihovi lideri, ili ispiranje mozga koje čini Iran… oni ne znaju zašto se bore. Njih ne vode iste ideje i vrednosti.