Bertrand Rasel ili čajnik, jednorog i špageti

Fascinantno je kako je jedna u suštini hrišćanska kultura uspela da prikrije njegovo snažno protivljenje religiji, pa i veliki broj antireligijskih eseja koje je napisao, među kojima su „Zašto nisam hrišćanin“, „Da li je religija donela išta dobro čovečanstvu“ (odgovorićemo ubrzo i na ovo pitanje) i „Ideje koje su nanele štetu čovečanstvu“ (jasno je koja je jedna od tih ideja). Ljudi znaju za njegovu fenomenalnu sintetičku „Istoriju zapadne filozofije“, pa i za njegovu Nobelovu nagradu, ali ovi eseji, ma koliko važni, ne dobijaju ni približno dovoljno pažnje.

Rasel religiji priznaje dva pozitivna uticaja: navodi kako je pomogla starim Egipćanima da shvate pomračenja sunca, a pre toga ljudima da fiksiraju kalendar. I to je sve. Ništa više korisno religija nije donela čovečanstvu. Rasel, slično Titu Lukreciju Karu, vidi religiju kao instancu koja niče iz straha, dodajući kako je ona „izvor neopisive patnje ljudskoj rasi“. Rasel je bio potpuno u pravu, budući da je čist broj monstruoznosti koje su se odigrale na planeti Zemlji, a koje su imale religiju kao povod – nepoznat. Ogroman, a nepoznat. „Nema nikakvog razloga da verujemo bilo kojim dogmama tradicionalne teologije, a nadalje, nema ni razloga da želimo da budu istinite. Sve dok čovek nije podređen onostranim silama, slobodan je da kroji sam svoju sudbinu. Odgovornost je na njemu, kao i šansa.“

Virtuoznim jezikom i prevashodno tečnim, jasnim izrazom, Rasel ide od jednog do drugog takozvanog „dokaza“ o postojanju Boga, razarajući ih do tada neviđenom elegancijom. Ideju da za sve postoji nekakav „prvobitni pokretač“ (koji je, naravno, Bog) Rasel uništava čistom logikom: „Nema razloga da se pomisli da je svet uopšte i imao početak. Ideja da sve stvari imaju početak je tu samo zbog siromaštva naše imaginacije.“ Novija otkrića fizike tokom dvadesetih i tridesetih godina, a i potom, u suštini su Raselovom argumentu dali težinu, ali o tome neki drugi put.

Svakako najvažniji argument koji je Rasel ostavio ateizmu u amanet je tzv. „argument čajnika“. Naime, Rasel je primetio kako ljudi generalno misle da je na skepticima i ateistima da „dokažu da Bog ne postoji“. Ovo je, svakako, logička besmislica i veoma tipična greška u logici poznata pod imenom „ad ignorantiam“; to je pogreška u kojoj subjekat misli da, ukoliko nešto ne može da se dokaže da „nije“, znači da automatski „jeste“. Rasel na to odgovara tako što zamišlja jedan keramički čajnik koji lebdi u Zemljinoj atmosferi. Budući da je suviše mali, ne može da se vidi, tako da ne možemo dokazati da ne postoji. Ergo, postoji jedan keramički čajnik koji levitira u našoj atmosferi! Sad samo ostaje da dodamo masu knjiga koje su pisane o čajniku, porodice koje ubeđuju svoju decu kako čajnik stvarno postoji i kako upravlja našim životima (jer ipak ne možemo da dokažemo da to nije tako), i eto nama religije čajnika. Moderna varijanta čajnika Bertranda Rasela je takozvani „nevidljivi ružičasti jednorog“ (Invisible Pink Unicorn). Naime, jednorog postoji, jer nikako ne možemo da dokažemo da ne postoji. On je takođe nevidljiv, ali isto tako i ružičaste boje. Na pitanje kako znamo da je ružičast ukoliko je nevidljiv, odgovor je jasan – imamo snažnu veru da je ružičast, a ne možemo ni da dokažemo da nije, stoga – nevidljivi ružičasti jednorog postoji!

Bilo kako bilo, nije ni jednorog jedini. Tu je i tzv. Pastafarijanstvo, iliti crkva Letećeg špagetomonstruma (Church of the Flying Spaghetti Monster; pogledati www.venganza.org). U parodiji na monoteizam, pastafarijanci tvrde (pored toga da rade u tajnosti i da ih ima više od deset miliona, ovome se naravno mora verovati jer nema nikakvog dokaza, a eto, ipak su u tajnosti, znači da je to tačno) kako ih je Špagetomonstrum „dotakao svojim testastim krakom“ i tako im se „otkrio“. Na gorenavedenoj web strani možete naći i fotografije koje „očigledno“ potvrđuju njegovo postojanje. Sve se, naravno, bazira na veri, a ne može se dokazati suprotno.

Dok Raselov čajnik živi i dan-danas u reinkarnaciji Jednoroga i Špagetomonstruma, za vreme njegovog skoro stogodišnjeg života, ovog filozofa mučio je establišment, najpre zbog njegovog pacifizma i protivljenju svetskim ratovima. Bio je hapšen (kako se samo drznuo da se usprotivi nasilju), a potom mu je bilo zabranjeno da predaje na fakultetu u Njujorku jer je neko odlučio da je Rasel „nemoralan“ i da „korumpira decu“. U očima religije, ipak, obrazovanje je blasfemija, izgleda. Rasel se usprotivio i uspeo da pobedi armije besmisla. A njegov čajnik je sa nama i dan-današnji.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)