Beskonačno fleksibilne analogije

Poređenja sa nacistima i njihovim vođom Adolfom Hitlerom i dalje su omiljeno sredstvo u političkim raspravama, od koga ne beže ni svetski lideri. Analogije sa nacistima mogu se upotrebiti uz gotovo beskonačnu fleksibilnost, u raspravama na različite teme. Tome često pribegavaju i najuticajniji političari, piše američki dnevnik „Vašington post“ i navodi primere američkog predsednika Džordža Buša i doskorašnjeg ruskog predsednika a sada premijera Vladimira Putina.

Minhen je moj podsetnik

Objašnjavajući „o čemu je zapravo reč na tom Kosovu“, bivši američki predsednik Bil Klinton je jednom opravdao svoju odluku da bombarduje Srbiju pitanjem: „Šta da je neko slušao Vinstona Čerčila i zaustavio Adolfa Hitlera ranije?“ Njegova državna sekretarka Medlin Olbrajt takođe je volela da govori novinarima da je „Minhen njen podsetnik“, aludirajući na odluku Evrope da popusti Hilteru 1938. godine.

Buš i Putin, i pred velikih razlika, dele zajedničku boljku: „Obojica pate od neprestane potrebe da ubace naciste u debatu, bilo da im je tu mesto ili ne“, navodi Vašington post. Tako je Buš, u izjavi koja je protumačena kao napad na jednog od predsedničkih kandidata demokrata Baraka Obamu, prošle nedelje, uporedio političare koji su spremni da razgovaraju sa „teroristima i radikalima“, sa političarima koji su popuštali Hitleru 1930-tih godina. U komentaru koji je shvaćen kao napad na Bušovu administraciju prošle godine, Putin je uporedio savremene režime sa nacistima zbog „prezira prema ljudskom životu“ i „polaganju prava na izuzetnost i diktat u svetu“.
Nacisti se često pominju u argumentima i u mnogim drugim slučajevima. Britanska grupa, koja se protivila izradi nacionalih ličnih karata 2006. godine, napravila je reklamu u kojoj je tadašnji premijer Toni Bler predstavljen kao Hitler, osim što je umesto brkova imao barkod.
Pominjanje nacista, inače, često menja tok rasprave. Američki list navodi da mogu postojati dobri, taktički razlozi zašto da se ne pregovara sa Hezbolahom ili iranskim vlastima – u najmanju ruku ako su diplomate sasvim sigurne da pregovori neće funkcionisati. „Ali, nazivanje protivnika takve politike ‘popustljivcima’ iskrivljuje debatu, dajući taktičkim izborima lažnu moralnu osnovu“, piše „Vašington post“. List podseća da se u stvarnosti okolnosti menjaju, čak i tamo gde su umešani teroristi i esktremisti. Okolnosti su se tako promenile u slučaju Severne Koreje, čiji je režim bio predstavljen kao deo „osovine zla“ 2002. godine, a sa kojim sada mnogobrojni predstavnici Bušove administracije povazdan pregovaraju. List ocenjuje da se neće naučiti ništa korisno ako se severnokorejski lider Kim Džong Il nazove Hitlerom, da se ne postiže mnogo ako se Buš ili Bler nazovu nacistima, i da je ideja da su ljudi koji žele da pregovaraju sa Iranom, moralno jednaki Višijevskoj kolaboracionističkoj vladi, potpuno smešna. „Sedamdeset godina je prošlo: pustimo duhove Minhena na miru, ovog puta zauvek“, zaključuje list.