Beskrajni plavi krug

Među članovima ekspedicije koja je jedina u poslednjih deset godina dobila dozvolu da snima podvodni svet okeana i boravi na portugalskom otoku Selvaž bio je i sremskomitrovački slikar Predrag Španjević Španja. Sasvim slučajno, preko ličnih veza i prijateljstava, ukazala se prilika da trojica Srba budu naša ekspedicija na ovom otoku koji je i specijalni rezervat prirode prve kategorije UNESKO. Inače, Španja već punu deceniju na staklu slika podvodni svet morskih dubina. Zajedno s Miodragom Lakićem, instruktorom ronjenja i majstorom podvodnog filma iz Beograda, i Radoslavom Radivojevićem iz Smedereva, iskusnim roniocem, proteklog avgusta krenuo je u svojevrsnu avanturu sa zadatkom da snime podvodni svet okeana na Maderi i Selvažu. Inače, oni su treća ekipa u poslednjih sto godina koja je kročila na ostrvo, a pre njih je ovde boravio čuveni Žak Kusto. Podvodni svet odavno je inspiracija i Španji i Lakiću koji su svojevremeno učestvovali i svojim filmom o podvodnom svetu na festivalu u Antibu. U ovu avanturu zgodno se uklopila i izložba Španjinih slika u Santa Kruzu na Maderi.

Selvaž

Ostrvo je Portugal kupio u 19. veku. Bilo je nenastanjeno i prema međunarodnim pomorskim propisima ukoliko niko ne živi na ostrvu ono je u međunarodnim vodama. Portugalci su tada naselili jednog stanovnika i od tada je ono portugalsko. Ostrvo je vulkanskog porekla i veličine pet puta četiri kilometra. Na njemu nema drveća, već samo niskog rastinja i cveća, nema muva niti komaraca, a sem dva stražara koji su smešteni u jednoj kućici nema ostalih stanovnika, niti turista i putnika namernika. Na ostrvo nije dozvoljen pristup, sem u slučaju brodoloma. Stražari se menjaju na 15 dana ukoliko vremenski uslovi dozvole, a njih opet odvozi i dovozi vojni brod. Zalihe hrane i vode postoje za mesec dana, kućica se snabdeva solarnom energijom, a stražari imaju radio vezu i satelitske telefone koji se koriste u krajnjoj nuždi jer minut razgovora košta 70 dolara.

– Za sve vreme boravka na ostrvu nismo videli ni brod, niti avion. Jednostavno, tu su samo ptice i okean – kaže Španjević.

Prema Španjinim rečima, sve je počelo još 2005. godine poznanstvom s našim čovekom koji živi na Maderi Đorđem Dragićem koji je oženjen Portugalkom i čija je kuma direktor specijalnog rezervata prirode na Maderi i ostrvu Selvaž, 160 milja južno od Madere, do kojeg se stiže jedino fregatom portugalske mornarice.
– Sam put u ovu avanturu, daleku 4.000 kilometara od Srbije, bio je izuzetno zanimljiv. Poziv je usledio i tu priliku smo jednostavno morali da iskoristimo. Ona se ukaže jednom u životu ili nikada. Pripreme su počele još 2005. godine, a izložba je prvobitno trebalo da bude održana u jesen 2006. godine, ali je pomerena za avgust ove godine. Mi smo sami finansirali put, a to nam je uspelo zahvaljujući i nekolicini sponzora. Nosili smo 800 kilograma tereta, opremu, hranu za mesec dana, koliko smo ukupno boravili na Maderi i Selvažu. Avionom smo putovali do Beča, pa onda do Madere. Posle otvaranja moje izložbe u tamošnjem Centru za kulturu saznao sam da sam prvi Srbin koji je izlagao u tom prostoru. Dva dana posle izložbe koja je odlično primljena, krenuli smo na Selvaž. S obzirom na to da je naš prtljag kasnio, vojni brod nam je otišao i bili smo prinuđeni da se sami snalazimo za prevoz. Tako smo iznajmili jedrilicu za tri hiljade evra, opremljenu najsavremenijim uređajima, i otisnuli se na okean. Put je trajao punih 26 sati i to je poseban doživljaj koji je teško prepričati. Svuda okolo je samo beskrajno plavetnilo i ništa drugo. Ostrvo je nenastanjeno, zapravo postoji samo jedna stražarska kućica u kojoj smo i mi boravili sa stražarima. Svakodnevno smo ronili i snimali. Bilo nam je dozvoljeno da lovimo ribu, ali samo za ishranu. Tako smo svakog dana jeli ribu i lovili kapitalne primerke, orade, barakudu, zubatac i ostale kvalitetne ribe, kao i lapaš školjke za koje kažu da su poseban afrodizijak. Ostrvo je posebno zanimljivo jer od živih stvorenja ovde su jedino ptice, zapravo kolonija od 30 do 40 hiljada morskih ptica koje nisu ni galebovi, ni albatrosi, nego se baš tako zovu – morske ptice – priča svoje utiske Predrag Španjević.
On kaže da su se tokom ronjenja blisko susreli sa ajkulama, ali i da su ima stražari rekli da im ove morske nemani neće ništa i da bi oni bili prvi ljudi koje je pojela neka ajkula u ovim vodama.
– Teško je bilo privići se na to, ali nas je više okupirala lepota ostrva i podvodnog sveta, tako da nismo imali ni vremena za druga razmišljanja. Voda okeana je neverovatno bistra jer miljama unaokolo nema zagađivača. Napravili smo sate i sate snimanja kamerom i Laki bi prema ugovoru od toga trebalo da pravi film kada Specijalni rezervat vidi materijal. Ja imam više sati svog snimljenog materijala i više od hiljadu fotografija. Naravno da će mi sve to bitno pomoći u daljem radu, jer svet pod vodom je upravo motiv mojih slika – kaže Španja.
Posle osam dana boravka na Selvažu pokupio ih je vojni brod i ponovo su se obreli na Maderi, gde su iznajmili apartman i boravili još petnaestak dana. I povratak na Maderu bio je svojevrsna avantura. Bili su gosti na fregati ratne mornarice, a Španja kaže da im je poseban utisak iz brodske kantine, gde pivo košta svega 30 centi, tako da su bili u mogućnosti da „zavrnu turu“ za ceo brod, jer ceh bude samo nekoliko evra.