Beskrajni redovi, zabrana kretanja i stalna neizvesnost: Po čemu ćemo pamtiti vanredno stanje tokom korone

Utisak je da prvih dana ni građani ni Vlada Srbije nisu zapravo znali šta donosi vanredno stanje. Prvi zbog toga što im nisu dobro objašnjenje nametnute mere, a drugi zbog dezorganizacije, pošto je trebalo nekoliko nedelja da se razdele dozvole za kretanje posebnim kategorijama, poput novinara, dostavljača itd.

Građane je vanredno stanje više podsećalo na ratno stanje. Internet su brzo preplavili snimci policijskog privođenja građana koje je, nazovimo to stanje „neizdržom“, nateralo da protegnu noge čak i onda kada nisu smeli napolje.

Bahatost policije koja se prema građanima nije uvek odnosila profesionalno, jer izlazak iz kuće na ulicu ipak nije najteže krivično delo koje neko može da počini, dodatno je produbila jaz između ljudi i nadležnih organa. Zbog toga je većina uvedene mere, koje su fakat bile na snazi u većem delu sveta, a sve kako bi se zdravstveni sistemi sačuvali od kolapsa, doživljavala kao kaznu umesto kao opravdanu realnost.

Redovi ispred radnji

Čekanje ispred prodavnica postala je svakodnevica. Komšije su se tokom nabavke osnovnih potrepština ponovo družile u redovima, nalik na onima iz devedesetih godina, samo sada sa distance od metar i po, i sa maskama na licu i rukavicama na rukama.

Prvih meseci vladao je deficit najbitnijih stvari u borbi protiv korone: maski, asepsola, alkohola… Vlada Srbije je svim redakcijama poslala veću količinu maski i alkohola, u cilju pomoći profesijama koje moraju da rade na terenu.

Zbog neizvesnosti koja je vladala kada će stići obećani kontigent maski iz Kine koje su trebale da se nađu u slobodnoj prodaji, u redakciji Danasa napravljena su sledovanja – jedna maska dnevno. Alkohol razdeljen na ravne časti.

Društvenim mrežama širile su se vesti u kojoj apoteci ima maski. Prodavane su na komad, svaka apoteka je za sebe određivala kvotu, a retko koja je davala više od deset odjednom.

Zabrana kretanja bila je bez dileme najteža mera za građane. Naročito su pogođeni penzioneri kojima je potpuno zabranjen izlazak.

Dok su druge zemlje, poput Španije, imale posebne termine u kojima je samo starijim građanima dozvoljavan izlazak, srpske vlasti odlučile su se za totalnu izolaciju. Time su mnogima starijim od 65 godina nanele nepopravljivu štetu po opšte zdravstveno stanje.

Penzioneri koji su održavali vitalnost šetanjem mahom nisu imali traku za trčanje i hodanje po kući, pa su tako u prednosti bili samo oni koji su imali velika dvorišta. Malo olakšanje stiglo im je kada im je odobren odlazak u kupovinu, ali samo jednom nedeljno i to u ranim jutarnjim satima.

Veliki problem imali su građani koji nisu mogli da odu na redovne kontrole kod lekara zbog hroničnih bolesti. Prvih dana je vladao haos jer je policija privodila i one koji su imali zakazane termine u vreme zabrane kretanja. Kasnije je postalo dovoljno da se patroli samo pokaže izveštaj specijaliste na kome piše kada je kontrola.

I kućni ljubimci u „pritvoru“

Glavobolju su imali i vlasnici kućnih ljubimaca koji su bili prinuđeni da svojim četvoronožnim prijateljima objasne da nuždu ne mogu da obave napolju u pojedinim danima čak i duže od 16 sati.

Iako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prvobitno rekao da ga „baš briga za kućne ljubimce,“ kasnije je promenio stav i zatražio od Vlade da se uvede dodatni termin posle 20 časova samo za vlasnike pasa. Tom prilikom je toliko umekšao svoj prvobitni iskaz da je zamolio vlasnike „da obavezno obrišu šape ljubimcima po ulasku u kuću“.

Mnogi seljaci nisu prvih dana mogli da odvedu stoku na ispašu, niti da obiđu udaljene obore i živinarnike. Za njih je takođe kasnije izdavana posebna dozvola za kretanje kako ne bi bespotrebno trpeli veliku štetu.

Problemi rešavani jedan po jedan

Država nije bila spremna za pandemiju opakog virusa. Umesto da sva ministarstva daju jasne mere za sve posebne kategorije, a Vlada samo da ih po automatizmu usvaja, sve se svelo na odlučivanje izabrane grupe ljude, neformalno nazvane Krizni štab (pošto u trenutku osnivanja nije imalo zakonsko utemljenje).

Dok su druge zemlje imale spremne jasne mere za ljude sa kućnim ljubimcima, za roditelje sa autističnom decom, za vlasnike koza, ovaca i ostalih domaćih životinja – Vlada Srbije je sve to rešavala od slučaja do slučaja, jedno po jedno, kako se koji problem pojavi.

Pokazana deozrganizovanost dovela je i do velikih demonstracija u leto 2020. godine, nakon najave Aleksandra Vučića da će doći do novog zaključavanja. Građanima je naročito dozlogrdilo što je prethodno premijerka Ana Brnabić izjavila da smo pobedili koronu, a navijači su napunili stadion za derbi između Zvezde i Partizana.

Dr Nestorović unosio konfuziju

Ulje na vatru konstantno je dolivao profesor Branimir Nestorović, pulmolog koji je stalno iznosio stavove suprotne merama koje je donosio Krizni štab, čiji je i sam bio član.

Dr Nestorović je prvo tvrdio da je korona „najsmešniji virus na svetu“, koji „postoji samo na Fejsbuku“. Zatim je poručio ženama da „slobodno idu u šoping u Milano“, ismevajući zdravstvenu katastrofu koja je u prvim mesecima najviše pogodila italijanske gradove Milano i Bergamo.

Građani su praktično sve vreme bili razapeti između Nestorovićevih „saveta“ i preporuka ostatka Kriznog štaba. Opasnost od zaraze na kraju se svela se na političko pitanje, a malo toga se promenilo do danas.

Premijerka Ana Branbić je prošle godine po drugi put proglasila pobedu nad koronom uprkos tome što je pandemija i dalje na snazi ne samo u lokalnim, nego u globlanim okvirima.

U Srbiji svaki dan od korone umre između troje i šestoro ljudi, ali to više nije važna vest ni za medije. Nasilna smrt petoro ili šestoro ljudi u SAD dobiće više pažnje od umrlih od korone. Maske danas malo ko nosi, rukavice niko (osim medicinara). Korona se kao i vanredno stanje čini kao daleka prošlost.